Kikinda je dobila železničku stanicu 27 godina pre Beograda. Pre 160 godina, prvi voz je ušao u nju. Kikinda je bila mesto velikog tehnološkog napretka, jer su tehnologije upotrebljene u izgradnji infrastrukture kikindske stanice bile prvi put upotrebljene baš tada i baš tu. Kikinđani su bili svetski ljudi. Grad je mirisao na dim parnjače i veliki napredak.
Otvaranje železničkog čvorišta Segedin – Kikinda – Temišvar bilo je istorijski važan čin.
Od tada do sada sve je to postalo samo istorijsko. Čina više nema, jer vozovi ovuda skoro da i ne prolaze. Nakon višedecenijskog ubeđivanja od strane suseda, Mađara i Rumuna, izgleda da su i susedi odustali od nagovaranja srpske strane da je baš ovo najbolji, najkraći i najisplativiji put za vozove. Tvrdoglavi, kao i uvek, centralistički nastrojeni i nepopustljivi tako da su po tome već poznati, predstavnici svih minulih vlasti u Srbiji od tada, pa do dana današnjeg okretali su pruge i puteve samo ka Beogradu i malo ka Novom Sadu. Kikinđani, iako se jesu borili za svoju stanicu, izgubili su ovu bitku, ali izgleda i čitav rat za svoja prava u saobraćajnoj mreži.
Na kikindskoj železničkoj stanici skoro da i nema putničkog saobraćaja, a železnički se sveo na potrebe MSK i tu i tamo poveremeno još po nekog. A, nije tačno da nije bilo tražnje i potrebe. Generacije i generacije su studirale u Subotici, putujući baš šinobusima, jer je tako bilo jeftinije, a kriza je diktirala pravila. Popuste na vožnju je imao svako ko pokaže indeks. Železnica je čuvala standard puno kikindskih dobrih đaka. Šinobus nam je pomagao da za svoj grad stvorimo ekonomiste, građevinske i mašinske inženjere.
Železnica je jako važna naročito za Vojvodinu, a dominantno se svela na putanju Subotica – Novi Sad – Beograd. Ovo je uticalo i na ekonomski razvoj. Odsekli su nam granu na kojoj smo sedeli, kako narod kaže.
Pitamo se da li će Kikinđani dobiti bilo kakvu nadoknadu za ono što im je oteto državnim centralizmom, odlivanjem svega ka Beogradu i malo Novom Sadu. Pitamo se, imaju li građani provincije ista prava kao građani velikih gradskih centara i zašto njima sve, a nama ni pruga.
Dosta je bilo se zalaže za suštinsku decentralizaciju u Srbiji, takvu da se odluke donose i javnim novcem raspolaže u što većoj meri što bliže mestima u kojima ljudi žive – okruzima i opštinama. Glavni paradoks centralizacije novijeg datuma smo imali kad je Narodna Skupština usvojila poslednju verziju Zakona o poljoprivrednom zemljištu, tako što su poslanici koji pretežno nisu iz Banata izglasali zakon kojim će dominantno banatska zemlja da se daje strancima. Kako se odlučuje, tako će nam i biti dokle god oni koji donose odluke ne trpe loše posledice svog odlučivanja. Lako je arčiti pruge i zemlju pored tuđih kuća.
Dosta je bilo
Odbor u Kikindi
Komentariši