Барајево. Дође нам и 2018. Година, а субјективни осећај живљења у Барајеву наводи на закључак да смо овде дочекали 1918. Док неко слави тековине 21.века, ми овде славимо постављање чесме у центру села. Ми овде славимо обнову чесме коју смо платили тричавих милион динара. Шта ми знамо шта је милион динара? Па у оном Београду су платили фонтану три милиона еура. Ко смо ми да се бунимо што немамо воде? Па да ли ви знате колико туриста је летос обишло ту фонтану од три милиона еура? Па шта? Има нас само тридесетак хиљада, шта ће нама још и вода поред овог финог ваздуха који удишемо на периферији?
Хајде мало да ставимо иронију на страну, живимо у Барајеву, са титулом најнеразвијеније општине нашег главног града, а и шире. Половина села у општини нема приступ пијаћој води. Доказан је пораст обољења бубрега због употребе воде која није за пиће. У мом селу у општини, на шест километара од Барајева је изграђено пола мреже. У последњих пет година политичари су долазили пред сваке изборе и са поносом отварали водовод, по ко зна који пут, али тужна чињеница је да воде немамо, а ко има могућност и да се прикачи, то чини нелегално, јер наше предузеће Београдски водовод и канализација нам је ту мрежу представило као неусловну, па самим тим радимо и нелегалне прикључке, а ако нисте упознати, та фирма има посебну службу за нелегалне прикључке, из разлога што те прикључке ми сами плаћамо и прикључујемо се, а плаћамо их више него што коштају легални прикључци. Због тога они не сносе никакву одговорност, па ни ту што летос нисмо имали воде скоро четрдесет пет дана, чак и по седам дана без прекида. Али смо имали фонтану у центру града од три милиона еура, која свира и сија у мраку. За тај новац је могла да се заврши читава водоводна мрежа у Барајеву, али ту опет долазимо до питања, ко смо ми? Ми смо они који су небитни. Кажу да смо трошили воду нерационално, да смо појили стоку, заливали баште. Замислите, ми смо пољопривредна општина, па имамо и стоку и баште, са којима покушавамо да прехранимо све, наше породице, па чак и тај Београд на води. У новинама смо чак били, нажалост не због тога што нисмо имали воде, него зато што су нам чак слали инспекције да нас непослушне казне за трошење воде коју нисмо ни имали. Овде нажалост опет долазимо до ироније, само не нашом кривицом.
Ипак изгледа да је дошла и та 1918.година, па ћемо се ускоро за коју деценију радовати што ћемо имати пијаћу воду. До тада можемо да се хвалимо да имамо Београд на води и фонтану која сија.
Поздрав са периферије.
Аутор: Дамир Тоља
Коментариши