Srbija zarobljena u korupciji

Korupcija je jedan od najkompleksnijih izazova sa kojim se suočava otvoreno društvo. Ona koči privredni razvoj i onemogućava izgradnju demokratskih institucija, negira evropske vrednosti, podriva socijalnu stabilnost i narušava poverenje javnosti. Korupcija je veoma složen fenomen i zbog toga za nju i nema precizne i sveobuhvatne definicije. Obično se pod ovim pojmom podrazumeva podmićivanje državnih službenika, no to je isuviše pojednostavljen pogled na korupciju. Svetska banka dala je jednu veoma kratku definiciju, koja se inače najčešće upotrebljava. Prema njoj, „korupcija jeste zloupotreba javnog ovlašćenja radi sticanja privatne koristi“.

Korupcija se sve više smatra velikom preprekom ekonomskom razvoju. Prema jednom skorašnjem istraživanju Svetske banke, više od 160 javnih zvaničnika i građana iz 60 zemalja u razvoju navelo je korupciju kao faktor broj jedan u smetnji ekonomskom rastu i razvoju njihovih zemalja. Prema proceni Svetske banke, troškovi korupcije na globalnom nivou iznose pet odsto svetske ekonomije ili više od 1,5 triliona američkih dolara godišnje.

Svetska banka je u vreme kada je počela tranzicija realsocijalističkih država u zemlje slobodne tržišne privrede lansirala pojam zarobljene države (captured state), podrazumevajući pod tim pojmom države koje imaju visok stepen korupcije i u kojima su institucije podređene privatnim umesto opštim interesima. Zarobljena država nastaje kada kriminalne grupe i oligarsi prodru u državne poslove, ili kada se stvori čvrsta sprega političkih partija, kriminalnih struktura, izvršne i sudske vlasti radi potčinjavanja opštih interesa privatnim interesima.

Vlast sama izaziva korupciju

Srbija bez sumnje spada u ove zemlje jer visoka korupcija je permanentno prisutna, a o slabostima institucija na svim nivoima i o njihovoj podređenosti privatnim interesima ima bezbroj primera. Razvoj Srbije, kako ekonomski tako i na opštedruštvenom planu, korupcija sputava decenijama. Treba se podsetiti da je u vreme nastanka dugoočekivanih demokratskih promena, oktobra 2000, indeks percepcije korupcije bio 1,3, na skali od 0 do 10, gde 0 označava maksimalnu korupciju, a 10 minimalnu. Danas, posle skoro dve decenije od demokratskih promena, Srbija sa indeksom percepcije korupcije nižim od 4 spada u zemlje gde je korupcija veoma visoka, praktično endemska pojava koja zahvata sve sfere društva.

Ključno pitanje je zašto Srbija ne može da se izbori sa korupcijom, kao što su to uradile mnoge zemlje u tranziciji, pa u međuvremenu postale i uspešne članice Evropske unije (Češka, Slovačka i sl.). Srbija je – nažalost, više pod pritiskom EU nego što su njene vlasti imale stvarnu nameru – donela već dve strategije za borbu protiv korupcije, ali je njihova primena ostala mrtvo slovo na papiru, upravo zato što su donete kako bi se ispunili neki formalni uslovi, a ne zbog čvrste namere da se osujeti korupcija i svede u društveno podnošljive okvire.

Treba se setiti veoma česte izjave Verice Barać da je Vlada centar korupcije. Problem je zapravo u tome što sama vlast izaziva korupciju, pa ako bi suzbijala korupciju, ona bi u tom slučaju sama sebe lišavala brojnih privilegija. A da bi se neko samoinicijativno lišio privilegija, nije dovoljno što se u predizbornim kampanjama zaklinje kako će sve svoje moći podrediti borbi protiv korupcije, nego i da u vršenju vlasti dosledno sprovodi mere za suzbijanje korupcije i da za to iskaže jasnu političku volju. Iskustva brojnih zemalja pokazuju da je upravo nedostatak političke volje najčešće ključni faktor zbog kojeg nema uspeha u borbi protiv korupcije. Nedostatak političke volje u Srbiji može se ilustrovati brojnim primerima netransparentnosti, počev od finansiranja političkih partija, brojnih državnih ugovora, kao i trošenjem sredstava iz budžeta na svim nivoima.

Tajnost je sinonim za korupciju

S motivom privlačenja stranih direktnih investicija, država daje brojne pogodnosti stranim investitorima, koje su daleko od očiju javnosti. Tako je „Fijat“ došao u Srbiju pod uslovima totalno netransparentnim, pa su veliki izgledi da ovaj gromko najavljivani aranžman doživi na kraju pravi debakl, čim se iscrpe pogodnosti koje je naša strana obezbedila, a koje su ostale netransparentne za našu javnost. Kakva i kolika će biti ukupna šteta od ovog ugovora, neće se saznati u bliskoj budućnosti. Skoro je, posle decenijskog odlaganja, „Ikea“ ipak počela biznis u Srbiji, što je od nadležnih označeno kao veliki poslovni uspeh, međutim, i ovde je izostala transprentnost aranžmana. Građani Srbije ne znaju pod kojim uslovima „Ikea“ investira u Srbiji (nedostatak transparentnosti, naravno, ne znači apsolutno postojanje korupcije, ali ostavlja sumnju da postoji korupcija, jer zašto bi neko nešto krio od javnosti ako nema razloga za to). Slična situacija je i sa prodajom „Jata“ i osnivanjem „Er Srbije“, gde je celina uslova aranžmana sa „Etihadom“ ostala netransparentna. Ovakvih primera ima mnogo i pitanje je zašto vlast pribegava netransparentnim aranžmanima. Netransparentnost je sinonim za korupciju, bilo da se radi o pukom podmićivanju ili o korišćenju stranih investitora u političke svrhe, prvenstveno radi jačanja rejtinga partija ili pojedinaca.

Vlast u Srbiji permanentno troši netransparentno budžetska sredstva na svim nivoima. Završne račune o realizaciji budžeta u Srbiji Skupština ne donosi u poslednjih petnaestak godina. A da ne govorimo o tome da se na sajtu ne objavljuju detaljni podaci o potrošnji svakog dinara, kao što se to radi u razvijenim zemljama. Primera radi, na sajtu grada Londona nalaze se detaljni podaci o potrošnji budžeta tog grada, pa građani mogu da ocene da li je to opravdano ili ne. Naša državna revizija još uvek ne daje odgovor da li se sva sredstva budžeta racionalno koriste, što je u suštini njen glavni zadatak. Izostaju analize koje pokazuju koja je alternativa za potrošnju određenih sredstava najracionalnija.

Dakle, ako želimo da imamo uspeha u borbi protiv korupcije, moramo se izboriti za potpunu transparentnost u donošenju odluka na svim nivoima. U razvijenim zemljama Zapada imate bojne primere da su državni tužioci u nekim slučajevima, kada je u nekom sporu trebalo da se opredele za vlast ili za nekog pojedinca, stali u zaštitu pojedinaca, posebno novinara kada dođu do kompromitujućih podataka za državu i da optuže predsednike vlade ili ministre i izlože ih sudu pravde.

U Srbiji, nažalost, ova mogućnost još ne postoji. Još se nije desilo da je protiv nekog ministra, dok je na funkciji, podignuta optužnica za neko krivično delo, a s obzirom na nivo korupcije, sasvim je izvesno da je takvih prilika bilo napretek. Stanje institucija kod nas je sada tako da je pokretanje sudskog postupka protiv visokih državnih funkcionera praktično nemoguće. U zemlji sa visokim nivoom korupcije, kakva je u Srbiji, ne može biti bitnijih rezultata u borbi protiv korupcije sve dok svi građani ne budu jednaki pred sudom pravde, bez obzira na to da li se radi o kuriru, lekaru, profesoru univerziteta ili predsedniku države. Sve do tada, Srbija će u neku ruku biti zarobljena država.

Piše: Dr Danilo Šuković

Preuzeto iz nedeljnika “Beogradski glas”: http://beogradski-glas.rs/dr-danilo-sukovic-srbija-zarobljena-korupciji/