Милошевић и Вучић – разлика

Милошевићев национализам био је освајачки, док је Вучићев углавном демагошки

Нисам сигуран да се слажем са тезом о сличности Милошевића и Вучића. Тачно је да су и Милошевић и Вучић пре свега мотивисани опстанком на власти, јер је први морао очекивати да ће га демократизација брзо скинути са власти, док се други суочава са привредним, пре свега, неуспесима и може да очекује смену на неким од предстојећих ванредних или редовних избора. Тако да је посезање за национализмом и за руском подршком и једноме и другоме било политички корисно, али, као што сам рекао, из различитих разлога.

Такође, Милошевићев национализам био је освајачки, док је Вучићев углавном демагошки. Разлика је такође и у руској политици. Милошевић и људи око њега очекивали су одлучну руску подршку, која је изостала јер је Русији била потребна подршка Европе и Америке да се стабилизује и стога је са њима била у партнерским односима. Вучић се нада руској подршци, али руска политика на Балкану није нарочито успешна. И то у државама и међу народима који су традиционално наклоњени Русији – у Грчкој, Бугарској, Македонији, Црној Гори чак. То је тако у немалој мери због тога што руске власти нису спремне, а немају ни средства, да преузму већу одговорност на Балкану. Па подржавају аутократе и сирове националисте чији су политички домети мали. Неспремност на већу ангажованост изражава се у ставу да Русија подржава Србију у ономе чему она тежи, а како су српске могућности веома ограничене, и циљеви су такође. Што, наравно, омогућава руским властима да се не ангажују превише, осим на некој врсти братства и јединства.

И у ономе у чему се чини да постоји сличност ње заправо нема. Милошевић је после Дејтонског споразума, који је био изузетно повољан по њега, могао да нормализује односе са европским силама и са Америком, и да обезбеди политичко решење косовског проблема. Он је преценио своју улогу и утицај, што је такође једним делом последица његовог агресивног национализма.
Вучић је у сасвим другом положају. То се видело по реакцији на македонске политичке промене. Он је себе видео као следећу мету, јер је у македонској демократизацији слутио америчке прсте. Услед тога, он прибегава национализму који га потенцијално води положају у којем се налази Додик, а Србија би се постепено трансформисала у неку верзију Републике Српске. То је далеко од Милошевићевог виђења и себе и Србије.

Коначно, као и у време Милошевића после 1995, опозиција греши зато што се жали на политику Европске уније и Сједињених Држава. Они послују са оним ко је на власти. И како га политички и привредни неуспеси буду водили већем ослањању на Русију, опозиција би требало да покаже способност да преузме обавезе владања и партнерски однос управо према Европи и Америци, чак независно од свих недоумица које се код њих јављају када је реч о Србији и Балкану. Такође, нема потребе дићи руке од Русије. Од друге Русије. Није ова власт задња реч Русије.

Пише: Владимир Глигоров

Преузето са: http://beogradski-glas.rs/milosevic-vucic-razlika/