Две трећине Војводине нема квалитетну воду за пиће, миграције из Војводине су додатно појачане двојним држављанствима, велики део путева се претворио у низ рупа и закрпа на асфалту, возови испадају из шина када се прагови под њима распадну, дивље депоније се множе, Жежељев мост градњом премошћава године, а Дунав никако… Ипак, Војводина је недавно хитно добила још један грб и још једну заставу, а сад треба да добије и празник. Војвођанско “хлеба и игара” зове се “камења и знамења”.
Немамо ми ништа против 25. новембра, ни против 15. маја не бисмо ништа имали. Да Војвођани имају све што им треба, па да поврх тога добију и празник, не би нам сметало. Дужни смо да позовемо власт на одговорност. Нису на платном списку код пореских обвезника да би спискали радно време мимо приоритета својих послодаваца – грађана. Приоритет је како се живи, а не шта се све виори на јарболима, или кити зидове, или празнује. Уозбиљимо се.
Инсистирамо да, ако власт већ нема важнијег посла од увођења грбова, застава и празника, дође до јако широке јавне расправе о одабиру датума који ће се славити. Да списак позваних да дају свој суд, буде поштеђен селекције по подобности ономе који позива. Нека расправа обухвати и питање датума и питање начина обележавања.
Нека нам то буде угодан и свечан празник, украшен високом културом и уметношћу, ослобођен митинга и величања политичких личности, ослобођен кундака и барјака, тврдог националног тона, јер смо те добоше на Балкану већ слушали, пуцали, бежали, гинули и у међувремену постали паметнији. Нека у духу складних међунационалних односа, који Војводину чине тако величанственом, празник Војводине буде свечаност за људе свих њених народа. Мање од тога није прихватљиво, јер је и опасно. У Војводини равноправност њених народа чува мир.
Посланичка група ДЈБ
у Скупштини Војводине
Коментариши