Пре пар дана, један пријатељ је на твитеру написао како му је брат недавно емигрирао у Немачку и запослио се преко конкурса, а да петходно није морао се учлани у странку Ангеле Меркел. Поставио је иронично питање да ли су ти Немци луд народ кад тако запошљавају.
Да ли су Немци мало чудни, или је стање ствари у Србији огрезло у ситне личне интересе који нам поједоше државу, питам ја оне који ово читају, а све на примеру странака националних мањина.
Испровоцирао ме је текст објављен у листу Данас и насловљен – Мањинске странке морају да буду уз власт. Ради се о изјавама интервјуисаног Ненада Прокића, на наступајућим београдским изборима првом лицу на листи Странке правде и помирења Муамера Зукорлића. Господин Прокић је у том тексту навео пар теза од којих неке не стоје, али сматрам да је разлог у неупознатости господина Прокића са детаљима стања на терену. Узрок неупознатости потиче од чињенице да они који одступају од политичког просека борећи се за мало више од “дај да ја себи и својима намакнем неку корист, а народ ћу већ некако убедити да за мене гласа” не добијају довољно простора у медијима. Зато се не зна да постоје.
Из овог разлога господин Прокић је, у својој аргументацији става да мањинске странке морају уз власт, навео пример Мађара који су уз власт. Ово би било тачно да у Војводини постоји само једна политичка опција мађарске мањине. Али, постоје бар три. Једна је додуше у владајућој коалицији где дели све бенефите блискости са странком која у друштву шири атмосферу “дај да ја себи и својима намакнем неку корист, а народ ћу већ некако убедити да за мене гласа”. Ти бенефити су одбори, јавна предузећа и гомила места која одбацују новац, а да се у горепоменутој Немачкој и свим уређеним и успешним земљама у највећој могућој мери попуњавају отвореним конкурсима и избором најбољих – партијска књижица ирелевантна! Зато су ти чудни Немци тако за нас чудно успешни. Зато што одступамо од тог логичног правила смо ми обични Срби заједно са мањинама које у нашој земљи живе, тако упорно и дуготрајно неуспешни.
Но, хајде још мало о мањинама. Мањинска права су у Србији богата и разноврсна и заштићена Уставом. Не постоји ни један друштвено заснован разлог да се, бојећи се угрожености на територији Србије, мањинске странке свијају уз власт. Ако сматрају да ће им власт угрозити права, логичније је да је нападају и пријављују и домаћим и страним институцијама, него да у крилу коалиције у четири ока неформално преговарају о свом статусу. Тим неформалним само обезвређују Устав, и спирала која вуче ка дну само јача – урушавање Устава, па система права и институција које о тим правима треба да се брину, замењују се “шапнем ти на увце шта мом народу треба” методом. Мислим да не треба да објашњавам штетност “шапнем ти на увце”, методологије. Тајних уговора и договора има толико да стичемо утисак да само кроз “тајне везе” и пловимо све ове године. Ретко која мистерија у Србији буде решена. Нејасног на претек.
Они који можда верују у овај мит о нужности да мањинске странке буду уз власт и мисле да ће права њихове мањине бити угрожена уколико њихове странке нису уз власт, треба да се тргну и осмотре каква је то власт која ставља мањине у тако јадан положај, а затим да окрену лист и боре се за боље друштво – друштво у којем можеш да бираш, а не да климаш и ако бираш да не страдаш.
Светлана Козић
Председница војвођанског одбора
Доста је било
Шта знаће “мањинске странке”? Да ли треба да заступају неку специјалну идеју да добију нешто што други немају? И шта је то што други немају? Ми смо сви у истим г….а, да ли су нечија “мањинска# боља од наших г…а? Кад сам пошао у школу у мом селу, је тада било три разреда на српском и један на мађарском језику, Данас нема НИ ЈЕДНОГ уписаног ученика на мађарском. Прешао сам у град у мешовиту школу, било је три на српском и два на мађарском језику. Данас нема из ЧИТАВЕ општине пола оделења! Није у питању политика и угроженост мањина. И моја деца су из мешовтог мађарско-српског брака. Један не зна мађарски а други зна, колико-толико, споразумева се без проблема. Ни један ни други се НИКАДА нису бунили да су запоставњени или шиканирани. Сви живимо нормално, осим политичара који црпе неисцрпну тему угрожености мањина. Једне године, 80-тих, на слави сам био ЈЕДИНИ србин, остало су били припадници “националних мањина”! Збијали смо шале због тога и ноко се није наљутио, а то су биле шале на националној основи. И да се вратим на оно горе, зашто нема школа за националне мањине, нема их зато што су та деца хендикепирана, не могу да се запосле и укључе у друштво, не знају језик! Званични језик је у овој држави СРПСКИ, у Мађарској МАЂАРСКИ, и у свакој држави домицилни, што не значи да им неко брани да знају свој језик и своју културу. То је пожењно, то се не сме заборавити, али средина диктира културу, односно некултуру. Питање је само којем “царству” ће се приклонити, култури или некултури! То је лични избор, а не избор којекаквих политичара!
Izvrstan tekst. Sve lepo rečeno. To Vam je kao grupa građana koja ostvaruje svoje lične interese a ne interese građana. Kao manjina može da se učlani u bilo koju stranku ili da pod istim uslovima izađe na izbore. E sada što je kod nas nesrećni sistem biranja gde birate stranku a ne pojedinca koji će biti odgovoran za to što radi, ne krijući se iza imena stranke ili manjine to je druga stvar. I ja sam neka manjina, možda čak i unikat. Rođen u Srbiji, živeo i školovao se u Makedoniji (otac vojno lice), po narodnosti Slovenac (išao tamo na raspuste)…. Nikad mi nije palo na pamet da neko mora da me zaposli ili da dobijem neki benefit zbog toga što sam živeo u Makedoniji i znam makedonski a slovenac sam ali ne znam slovenački. Ukoliko čovek hoće politički da se angažuje vrlo je “glupo” da to radi kroz manjinske stranke koje ovde postoje samo zbog nekoliko ljudi koji su uvek u vlasti i rade pre svega za svoje lične interese….