Ауторски текст Београд Политика

ЈАГОДЕ ИЛИ КОСТ У ГРЛУ

Наступајући избори у Београду, који поново могу постати замајац промене система у нашем друштву, подсетили су ме на касне седамдесете године прошлог века и једну давно испричану причу. Избледеле слике ме враћају у једно безбрижно време мог детињства, време када се није ратовало пушкама или плакатима.

Детињство сам провео у малој, стрмој Иванковачкој улици, испод Машинског факултета. Зими се ту чула громогласна дечија граја, јер су улицу затварали великом мрежом због санкања. Пролеће је било резервисано за олистали Ташмајдански парк, где смо по читав дан улазили и излазили из огромне ракете. Све важне ствари смо пешке решавали у кругу двојке, а само понекад се зеленим аутобусима или трамвајима одлазило у друге делове града. Нови Београд је био тек у зачетку. Старији су га избегавали, јер су све зграде у блоковима биле исте. То им је представљало велики проблем, јер нису могли да се оријентишу и пронађу праву адресу. На Бајлонијеву пијацу се лети одлазило по сремски бостан, чију сласт данас ни близу не могу осетити. Викенд је понекад био резервисан за Топчидер, Милошев конак и хладовину чувеног платана. Многи клинци су се на њега пењали или испод њега маштали о својим даљим судбинама. Да, то је тада био мој Београд, град отвореног срца испод Авале.

У нашој чувеној серији „Грлом у јагоде“, сниманој баш у то безбрижно време, у сцени на железничкој станици, Бане Бумбар и Мики Рубироза покушавају да реше једну вечиту енигму. Ова енигма свакодневно притиска и данашње младе људе – заувек отићи у иностранство или остати?
Да ли треба градити свој свет негде напољу, или остати у својој земљи и свом граду, где си се родио? Прича се завршава тако што Бане објашњава Микију да ће можда једног дана кад они буду стари, неки други „кулови“ у Паризу маштати да дођу у Београд, јер је баш ту право место за живот.

Време је брзо протекло, а одговор се сам намеће. Београд нажалост није постао оно што је Бане желео. Живот у главном граду данас је тежак, прилив становништва није пратио развој инфраструктуре, а Париз је у сваком смислу далеко испред нас. Где ли смо погрешили?
Те безбрижне седамдесете и осамдесете године, прекинули су ратови, миграције и бројне инфлације. Имали смо продавнице без робе, пумпе без горива, ноћи без струје. Уместо градског превоза, улице су нам биле пуне тенкова, а из ваздуха су нам падале гранате. Погубна политика тих година, вратила нас је деценијама уназад. Хиљаде погинулих, расељених, унесрећених.

Исти ти, који су нам то учинили тада, и даље нас разапињу. Зашто то дозвољавамо, и тако брзо заборављамо?
Сетите се на трен, када будете заокруживали гласачки листић, како су ти исти победили НАТО, одбранили Косово, Книн, Вуковар, Карловац, Огулин и Вировитицу. Колико пута су вас одбили на конкурсима, иако сте испуњавали све услове за посао?
Данас ТИ исти кажу да све што су тада изјављивали је погрешно интерпретирано, и да то само други желе да им напакосте. Лаж је завладала истином. Не осећају ни труку одговорности за све гробнице настале на подручју бивше СФРЈ. Деценијама они немају решење. У међувремену, имовинско стање им је све боље, а како је Вама? Моја генерација је поседела, оћелавела, изборала се.

Медији брује: “ …Склонићемо дрогу са улица! Изградићемо метро! Открићемо налогодавце! Сасећићемо криминал у корену!…“
Данима слушамо исте приче, а ја се питам зашто оне увек гласе у будућем времену? Готово три деценије се смењујете на власти, а Београд је далеко од безбедног и безбрижног града каквог га памтим. Колико је потребно времена да то већ једном решите?

Изрешетани бизнисмени који су одраније познати полицији, или погођене естрадне личности као колатерална штета, данас су наша свакодневница. По обичају, истраге тапкају у месту, а грађани све више страхују. Промовише се кич и шунд на националним фреквенцијама, а криза система превазилази све границе. Запошљавање и напредак у струци је немогућ без партијске књижице владајуће странке, а предност имају кандидати са купљеним дипломама и титулама.
Није за такву кризу друштва крива само садашња власт. Они су само прихватили лоше постулате својих предходника. Ми смо нажалост поново на дну. Неопходно је одупрети се таквом притиску, који покушава да нас самеље и створи нам поново класично једноумље.
Прилика постоји већ 4. марта и грађани то осећају.

Доста им је свега што су преживели, а све више њих разуме нашу јасну поруку:
„ ОВИ ПОСТОЈЕЋИ ДА ОДУ, А ДА СЕ ОНИ БИВШИ НЕ ВРАТЕ“

И наша два позната глумца са почетка приче, схватају да су својим дијалогом у серији још тада отворили поглавље за размишљање читавој једној генерацији рођеној на овим просторима.
Данас нажалост интелектуална елита углавном ћути, нема је на трибинама, медијима, на улици. Нема је, да брани правну државу и културну свест нашег народа. Неко временом тешку битку издржи и победи, а неко нажалост поклекне.
Једноставно морамо што пре да вратимо сјај престоници и покажемо наш познати инат, баш кад је најпотребније.
Наша генерација више једноставно нема времена за чекање.
Не дајте да Вам неки други „кулови“ намећу колективну свест. Не допустите да после ових избора Србија остане без младих и образованих људи.
Само ВИ можете одлучити о својој даљој судбини, промени система и опстанку државе. Искуство нам каже, да то нико други сигурно неће урадити уместо ВАС!!!

Председник ОО ДЈБ КИКИНДА
Душан Драгољић

ДЈБ Кикинда

ДЈБ Кикинда

Коментариши

Кликни овде да поставиш коментар