Pre par dana, jedan prijatelj je na tviteru napisao kako mu je brat nedavno emigrirao u Nemačku i zaposlio se preko konkursa, a da pethodno nije morao se učlani u stranku Angele Merkel. Postavio je ironično pitanje da li su ti Nemci lud narod kad tako zapošljavaju.
Da li su Nemci malo čudni, ili je stanje stvari u Srbiji ogrezlo u sitne lične interese koji nam pojedoše državu, pitam ja one koji ovo čitaju, a sve na primeru stranaka nacionalnih manjina.
Isprovocirao me je tekst objavljen u listu Danas i naslovljen – Manjinske stranke moraju da budu uz vlast. Radi se o izjavama intervjuisanog Nenada Prokića, na nastupajućim beogradskim izborima prvom licu na listi Stranke pravde i pomirenja Muamera Zukorlića. Gospodin Prokić je u tom tekstu naveo par teza od kojih neke ne stoje, ali smatram da je razlog u neupoznatosti gospodina Prokića sa detaljima stanja na terenu. Uzrok neupoznatosti potiče od činjenice da oni koji odstupaju od političkog proseka boreći se za malo više od “daj da ja sebi i svojima namaknem neku korist, a narod ću već nekako ubediti da za mene glasa” ne dobijaju dovoljno prostora u medijima. Zato se ne zna da postoje.
Iz ovog razloga gospodin Prokić je, u svojoj argumentaciji stava da manjinske stranke moraju uz vlast, naveo primer Mađara koji su uz vlast. Ovo bi bilo tačno da u Vojvodini postoji samo jedna politička opcija mađarske manjine. Ali, postoje bar tri. Jedna je doduše u vladajućoj koaliciji gde deli sve benefite bliskosti sa strankom koja u društvu širi atmosferu “daj da ja sebi i svojima namaknem neku korist, a narod ću već nekako ubediti da za mene glasa”. Ti benefiti su odbori, javna preduzeća i gomila mesta koja odbacuju novac, a da se u gorepomenutoj Nemačkoj i svim uređenim i uspešnim zemljama u najvećoj mogućoj meri popunjavaju otvorenim konkursima i izborom najboljih – partijska knjižica irelevantna! Zato su ti čudni Nemci tako za nas čudno uspešni. Zato što odstupamo od tog logičnog pravila smo mi obični Srbi zajedno sa manjinama koje u našoj zemlji žive, tako uporno i dugotrajno neuspešni.
No, hajde još malo o manjinama. Manjinska prava su u Srbiji bogata i raznovrsna i zaštićena Ustavom. Ne postoji ni jedan društveno zasnovan razlog da se, bojeći se ugroženosti na teritoriji Srbije, manjinske stranke svijaju uz vlast. Ako smatraju da će im vlast ugroziti prava, logičnije je da je napadaju i prijavljuju i domaćim i stranim institucijama, nego da u krilu koalicije u četiri oka neformalno pregovaraju o svom statusu. Tim neformalnim samo obezvređuju Ustav, i spirala koja vuče ka dnu samo jača – urušavanje Ustava, pa sistema prava i institucija koje o tim pravima treba da se brinu, zamenjuju se “šapnem ti na uvce šta mom narodu treba” metodom. Mislim da ne treba da objašnjavam štetnost “šapnem ti na uvce”, metodologije. Tajnih ugovora i dogovora ima toliko da stičemo utisak da samo kroz “tajne veze” i plovimo sve ove godine. Retko koja misterija u Srbiji bude rešena. Nejasnog na pretek.
Oni koji možda veruju u ovaj mit o nužnosti da manjinske stranke budu uz vlast i misle da će prava njihove manjine biti ugrožena ukoliko njihove stranke nisu uz vlast, treba da se trgnu i osmotre kakva je to vlast koja stavlja manjine u tako jadan položaj, a zatim da okrenu list i bore se za bolje društvo – društvo u kojem možeš da biraš, a ne da klimaš i ako biraš da ne stradaš.
Svetlana Kozić
Predsednica vojvođanskog odbora
Dosta je bilo
Šta znaće “manjinske stranke”? Da li treba da zastupaju neku specijalnu ideju da dobiju nešto što drugi nemaju? I šta je to što drugi nemaju? Mi smo svi u istim g….a, da li su nečija “manjinska# bolja od naših g…a? Kad sam pošao u školu u mom selu, je tada bilo tri razreda na srpskom i jedan na mađarskom jeziku, Danas nema NI JEDNOG upisanog učenika na mađarskom. Prešao sam u grad u mešovitu školu, bilo je tri na srpskom i dva na mađarskom jeziku. Danas nema iz ČITAVE opštine pola odelenja! Nije u pitanju politika i ugroženost manjina. I moja deca su iz mešovtog mađarsko-srpskog braka. Jedan ne zna mađarski a drugi zna, koliko-toliko, sporazumeva se bez problema. Ni jedan ni drugi se NIKADA nisu bunili da su zapostavnjeni ili šikanirani. Svi živimo normalno, osim političara koji crpe neiscrpnu temu ugroženosti manjina. Jedne godine, 80-tih, na slavi sam bio JEDINI srbin, ostalo su bili pripadnici “nacionalnih manjina”! Zbijali smo šale zbog toga i noko se nije naljutio, a to su bile šale na nacionalnoj osnovi. I da se vratim na ono gore, zašto nema škola za nacionalne manjine, nema ih zato što su ta deca hendikepirana, ne mogu da se zaposle i uključe u društvo, ne znaju jezik! Zvanični jezik je u ovoj državi SRPSKI, u Mađarskoj MAĐARSKI, i u svakoj državi domicilni, što ne znači da im neko brani da znaju svoj jezik i svoju kulturu. To je poženjno, to se ne sme zaboraviti, ali sredina diktira kulturu, odnosno nekulturu. Pitanje je samo kojem “carstvu” će se prikloniti, kulturi ili nekulturi! To je lični izbor, a ne izbor kojekakvih političara!
Izvrstan tekst. Sve lepo rečeno. To Vam je kao grupa građana koja ostvaruje svoje lične interese a ne interese građana. Kao manjina može da se učlani u bilo koju stranku ili da pod istim uslovima izađe na izbore. E sada što je kod nas nesrećni sistem biranja gde birate stranku a ne pojedinca koji će biti odgovoran za to što radi, ne krijući se iza imena stranke ili manjine to je druga stvar. I ja sam neka manjina, možda čak i unikat. Rođen u Srbiji, živeo i školovao se u Makedoniji (otac vojno lice), po narodnosti Slovenac (išao tamo na raspuste)…. Nikad mi nije palo na pamet da neko mora da me zaposli ili da dobijem neki benefit zbog toga što sam živeo u Makedoniji i znam makedonski a slovenac sam ali ne znam slovenački. Ukoliko čovek hoće politički da se angažuje vrlo je “glupo” da to radi kroz manjinske stranke koje ovde postoje samo zbog nekoliko ljudi koji su uvek u vlasti i rade pre svega za svoje lične interese….