Београд Саопштењe

Како ћемо спровести хуману контролу популације паса у Београду?

Главни разлог појаве паса на улицама су необележени пси које власници напусте, или пуштају да се слободно и без надзора крећу. Нема ни довољно места у прихватилиштима. Такође, у нашем друштву нису довољно развијени свест, одговорност, ни комунална култура. Део одговорности има и државна управа, која није довољно професионална и независна од политичког утицаја, тако да оклева у доследном спровођењу прописа.

Ниједна власт до сада није имала знања, ни истрајности да реши овај проблем. Уместо стручним, прибегавали су политички пожељним решењима, за која су веровали да ће донети резултате за кратко време.

Најважнији разлог за хуману контролу популације паса је здравље људи, а затим и здравље, заштита и добробит животиња, комунална уређеност и хигијена, заштита животне средине, а постоје и социјални и економски разлози.

Зоохигијена је комунална делатност у надлежности локалне самоуправе. По Закону о ветеринарству, општине и градови дужни су да организују зоохигијенску службу. По Закону о комуналним делатностима, ова служба обавља хватање, збрињавање, ветеринарску негу и смештај напуштених и изгубљених животиња. Закон о добробити животиња, прописује обавезу да локалне самоуправе сачине и спроводе програм контроле и смањења популације напуштених паса и мачака.

Град Београд je 2011. године усвојио Стратегију решавања проблема невласничких паса и мачака, а 2013. године усвојио је и Програм контроле и смањења популације напуштених паса и мачака. Ови документи нису усаглашени, јер Стратегија има тежиште на одговорном власништву, а Програм на решавању кроз прихватилишта.

Трошкови спровођења ових докумената су нерационално високи. Само у 2012. и 2013. години Београд je на спровођење мера из буџета укупно потрошио око 1,2 милијарде динара, али су очекивани резултати изостали. Трошкови су у 2012. години били 18 милиона за услуге хватања, 479,4 милиона за услуге збрињавања и 138,3 милиона динара за остале услуге, док је у 2013. години потрошено 7 милиона на хватање, 478,7 милиона за збрињавање и 55,5 милиона динара за остале услуге. Ту треба додати и око 50 милиона динара годишње за одштете грађанима због уједа паса.

Грађанин кога повреди напуштен или необележен пас без надзора, може тужити град за накнаду штете, а у медијима се може прочитати да град Београд годишње плаћа око 50 милиона динара на име одштета за уједе паса.

Када добијемо поверење Београђана одлучно ћемо увести ред и успоставити трајно, системско решење хумане контроле популације паса, кроз ове конкретне мере:

1) Дотирано обележавање и регистрација паса – Обележавање паса је обавеза власника, али када власници то недовољно чине, или избегавају да чине, а надлежни државни органи то не кажњавају, разумна је свака мера која подстиче препознавање власништва. Рационална локална самоуправа пре ће помоћи власницима да обележе псе, него што ће плаћати одштете за уједе и градити велике азиле.

2) Дотирана стерилизација паса познатих власника – Ово је најефикаснија мера контроле популације, којом се смањује прилив новорођених паса на улице и подстиче одговорно власништво. Упркос тој чињеници, власници немају свести, ни воље, али нису ни правилно информисани, тако да су веома ретки они који се одлучују на ову меру. Зато је важно подстаћи власнике да стерилишу псе, уколико не желе њихово потомство. Један од начина је дотирање стерилизације.

3) Унапређење комуналне делатности и службе зоохигијене
Нарочита пажња биће посвећена контроли у приградским општинама. Ухваћени обележени пси биће враћени власницима уз наплату накнаде за трошкове хватања, превоза и смештаја, што је мера одвраћања од непрописног понашања и неодговорног држања. Повећаћемо ниво комуналне хигијене и ефикасност управљања отпадом, како би се уклонили могући извори хране за животиње без надзора (редовно одношење смећа, чишћење дивљих сметлишта, уређење и ограђивање депоније). Напуштене животиње храниће се на уређен начин.

4) Образовање, информисање, сарадња са грађанима
Мудра локална самоуправа отвориће се за сарадњу, јер грађани могу помоћи на много начина – волонтирањем, неговањем, удомљавањем, донирањем хране и лекова, старањем о уличним псима, предлозима за побољшање усвајања и примене прописа. Подстицаћемо медијски, институционално и финансијски све наведене облике сарадње са грађанима и њиховим удружењима.

5) Изградња прихватилишта (азила) – Тек када се спроведу све наведене мере, очекивано је да ће се зауставити прилив нових паса на улице. Тада има смисла изградња нових прихватилишта за псе без власника или преуређење постојећих. Локалне самоуправе које су изградиле прихватилишта без ових мерa, суочавају се са сталним приливом нових паса, претрпаношћу, и на крају, градњом још већих прихватилишта, за шта се троше све већа буџетска средства. Управо то се догодило и у Београду. Убедљиво највећи буџетски издатак града Београда у овој области је управо збрињавање паса у прихватилиштима.

Ми имамо јасан план и вољу да системски и одрживо решимо проблем. На примеру Београда показаћемо како ће се овај проблем решавати у свим локалним самоуправама у Србији.

У прилогу:
Хумана контрола популације паса у БеоградуХУМАНА КОНТРОЛА ПОПУЛАЦИЈЕ ПАСА У БЕОГРАДУ

Доста је било

Доста је било

11
Оставите коментар

avatar
2500
5 Comment threads
6 Thread replies
0 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
7 Comment authors
Дејан МаксимовићAnnaNevenaSinisaVlada Recent comment authors
најновији најстарији
Marija
Гост
Marija

Pozabavite se i nacinom na koji se psi hvataju, koji nimalo nije human!

Дејан Максимовић
Гост
Дејан Максимовић

У праву сте, начин хватања је нехуман и трауматичан за псе, али и за људе који тако нечему присуствују. И зато има решење. У Вршцу од 2008. године пси се хватају стрелицама са омамљујућим средством, које се избацују дуваљком. Мислим да је то прва општина која је такав начин увела. Зоохигијеничари (или шинтери, како вам је лакше) су рекли да је од свих начина хватања тај најбољи и најефикаснији. Најмање трауматично, са најмањим ризиком од повреде животиње, нема галаме и не прави се сцена. И њима је од тада лакше, јер их више не псује народ док хватају псе.

Anna
Гост
Anna

Dok jednom ne smrkne drugom ne svane. Školski primer ogromne zarade na uštrb jadnih životinja je azil u Vršcu. Mislim da jedino može da mu parira azil (logor) u Prači (bih) gde se zgrce ogromna lova a životinje umiru u najgorim mukama. Dakle,riba smrdi od glave….i da nije neodgovornih vlasnika od kakvog poštenog rada bi živeli vodeći u gore navedenim ustanovama?!

Дејан Максимовић
Гост
Дејан Максимовић

Вршац је био прва општина у којој је 2007. године чипована цела популација (око 4500) паса, и рађене дотиране стерилизације. Тада је изграђен и азил за 50 паса, што је оптималан број места за популацију те величине. Међутим, општина је 2009. године укинула све мере, а никакве нове није спровела, тако да је успостављени систем брзо пропао. Од тада се повећавао број паса у азилу, тако да смо 2015. године дошли дотле да је направљен нови за 600 паса. Прошле зиме је јавност у Србији била шокирана сликама и стањем у вршачком азилу.

Anna
Гост
Anna

Dosetili se lake zarade na legalan način. Ponekad me sramota što sam ljudsko bice

Ana
Гост
Ana

Još jedna dobra mera je dati posebne pogodnosti onima koji žele da otvore privatne azile. Takvih azila već ima i treba im olakšati rad. I, još nešto što pod hitno treba uraditi, upravo zbog svega ovog što ste naveli: napraviti groblje za kućne ljubimce.

Дејан Максимовић
Гост
Дејан Максимовић

Поштована Ана. Ваша идеја о погодностима за отварање приватних азила је одлична. То је један од начина на који грађани могу да помогну. Али је прво и пре свега неопходно да се сви пси региструју. Тада ће се знати колико паса има, па ће се моћи планирати колико места у азилу (или азилима) је потребно, и који је најбољи начин да се овај део програма спроведе. По мом личном мишљењу, у приватним азилима ће пси имати боље услове и више неге, чак можда и за мање новца, него што би добили у јавним азилима. Једини ризик је трајност таквог азила, ако власник одустане да се бави тиме.

Vlada
Гост
Vlada

Mislim da je prva i najvažnija stvar koja se mora učiniti – sveobihvatna akcija čipovanja svih vlasničkih pasa .Bukvalno angažovato sve raspoložive smage – kinološki savez,veterinarske službe (privatne,državne) ,inspekcije.
Ista je situacija kao sa državnim firmama (lične karte) – kako da odrediš šta da se radi kada ne znaš kakvo je stanje.
Ako strogo kontrolišeš uže,urbano gradsko jezgro puštaće ti „višak“ pada sa periferije.I obrnuto.
Čak je besplatno čipovanje poželjno jer ljudi zbog 1000 dinara ne obave to (jedan deo).
Posle toga kažnjavati.
Nisam pristalica drakonskog kažnjavanja,već mislim da je izvesnost kazne bitnija .
Što se tiče savesnog vlasništva – ako „vlasniku“ (staratelj je bolja reč) pobegne/nestane pas realno je da prijavi nestanak u roku od 48 h .Ako ne prijavi kazniti ga i uz kaznu mu naplatiti hvatanje,čuvanje i hranjenje i transport psa.
Moramo razdvojiti ljude koji su imali peh da im pas nestane od onih koji psa namerno izbace na ulicu.
Kinološki savez da učini sve da spreči „štancovanje“ rasnih pasa. Ograničenja moraju da postoje i zbog zdravlja jedinki jer kod nekih odgajivača se ženke bukvalno eksploatišu do maksimuma i pretvorene su u mašine za štence ali i zbog samih rasa.Unakaženo je mnogo rasa…Dva ,najviše tri legla od jedne kuje za registrovanog odgajivača i jedno za običnog vlasnika je sasvim ok….
Žalisno je kako neki „odgajivači“ tretiraju pse.Kao prasiće ih gaje.Bukvalno.

Sinisa
Гост
Sinisa

JEDINO ODRZIVO RESENJE:
Opsta obavezna, orocena i besplatna (o trosku drzave) sterilizaciaja i cipovanje SVIH pasa u drzavi Srbiji je JEDINO RESENJE ali uz obavezno drakonsko kaznjavanje svakoga kome se nakon tog roka u dvoristu, stanu ili povodcu nadje nesterilisan, necipovan ili nevakcinisan pas.
Uz zatvaranje gomile divljih odgajivacnica, problem bi bio resen za najvise 5 godina.

Nevena
Гост
Nevena

Pricamo samo o psima sve vreme kao da macke ne postoje… Apsolutno se slazem za sve sto ste naveli za pse da bi trebalo da se organizuje ali da se na isti nacin i macke tretiraju, besplatna sterilizacija i cipovanje…

Дејан Максимовић
Гост
Дејан Максимовић

Невена, у праву сте. Постоје искуства која указују да, ако се примене мере код паса и смањи се њихова популација, долази до повећања броја мачака. Зато проблем мачака и паса треба решавати истовремено. Међутим, наша јавност много више посвећује пажњу псима, то је већини много занимљивије, тако да се свака расправа о проблему паса и мачака врло брзо сузи само на псе.