Основна инфраструктура за опстанак и развој једног града је свакако путна. И то не подразумева само инфраструктуру за превоз већ и за саме грађане (тротоари, пешачке и бициклистичке стазе..).
Годинама уназад се обећава изградња тј. завршетак обилазнице. Самим тим би се драстично смањила оптерећења у градском језгру, убрзао проток, смањила бука која је у прошлој години премашила дозвољене вредности, заштитили грађани утицаја транспорта а самим тим и сачувала постојећа инфраструктура. Обећање као и свако друго. Олако се даје и у већини случајева не испуњава.
У граду је евидентан оређени број деце и грађана који возе ролере. У оваквим стањима бициклистичких стаза и тротоара овај вид занимације је просто немогућ. Чак и сама шетња тим истим путевима представља више авантуру него задовољство.
Сведоци смо да је град у стању распада. Скоро да не постоји улица која нема већа или мања оштећења. То свакако не можемо замерити носиоцима власти. Утицај временских прилика, експлоатација и квалитет извођења радова узимају данак.
Оно што замерамо је то што се тај проблем не решава. Зашто су на путевима саобраћајне препреке и обавештења већ месецима уназад? Када и дође до поправке и реконструкције, сведоци смо да се нека количина “излопата” и оставља тако. Значајан штетни утицај има и извођење било којих радова који захтевају скидање једног дела тротоара и асфалта. Извођачи радова су у обавези да стање доведу у првобитно али закрпа на закрпу и уништавање целине сигурни су рецепт за брзу детериорацију. Е то је одговорност носиоца власти и лица која су задужена за одржавање.
Игор Ратковић
Доста је било Зрењанин
Коментариши