По већ устаљеној пракси, приликом сазивања ове седнице имамо пример злоупотребе скупштинских процедура. Наиме, седница је сазвана у среду, за петак, а народним посланицима је остављено тек нешто више од 24 сата за припрему. На дневном реду имамо 11. тачака, од тога 10 важних закона из области финансија. Међутим, ова лоша пракса која се понавља из седнице у седницу, служи како би спорна предложена законска решења остала испод радара и пажње јавности. Нажалост, биће и усвојена, а да грађани на које се ове важне измене односе, неће о њима бити информисани нити упознати. Ово је погубна пракса коју критикујемо већ две године и која је у потпуности обесмислила рад овог парламента.
На почетку бих се осврнуо на главни закон ове седнице – то је предлог закона о финансијском обезбеђењу. То је изузетно важан закон. И веома је чудно што се овај предлог закона, заједно с осталим предлозима закона из области финансија, нашао пред народним посланицима само 3 дана након што је вољом и гласовима владајуће већине, изгласан нови министар финансија. Ово наводи на сумњу да је претходни министар финансија, господин Вујовић, одбио да предложи ове законе и подржи их, и да је можда зато поднео оставку, знајући да су они лоши по грађане Србије, њихове фирме, али и по целокупну привреду наше земље. Због тога изражавамо логичну сумњу и бојазан од последица усвајања ових закона.
Већ на први поглед на предлог Закона о финансијском обезбеђењу постоји неусклађеност предложених закона са општим принципима облигационог права, чиме се нарушава равноправност страна у уговорном односу па и начело савесности и поштења.
Реализација средстава обезбеђења која су новина у нашем праву и не уклапају се у логику правног система, врши се на начин да се претерано погодује примаоцима обезбеђења.
Дубљом анализом, видимо да се испод наводних реформи и усклађивања са европским законодавством, наставља пракса доношења закона ради погодовања интересима крупног капитала, без обраћања пажње на кохерентност правног система и заштиту грађана.
Циљ овог закона је да се ликвидна средства и значајна имовина извуче из стечајних поступака, и да се пребаце на којекакве фирме за факторинг, откуп, пребијање потраживања и да се кроз те механизме оштете радници и повериоци фирми у стечају (домаће фирме и домаћа правна лица).
Овај закон у привилегован положај ставља Факторинг куће и Банке. Зато је и НЕУСТАВАН, па заштита од стечаја важи само за њих, а не и за остале повериоце. Зато је у пакету са Законом о финансијском обезбеђењу и Закон о заштити корисника финансијских услуга код уговарања на даљину, те се тако уништава домаћа привреда, штите се страни инвеститори медју којима је за очекивати да ће се појавити нове офшор компаније.
Посебно треба нагласити да је врло симптоматично и то што се поједина лица блиска врху власти баве овим пословима.
Србија се корак по корак претвара у банана државу, пружајући пуну подршку страним под наводима ‘’инвеститорима’’, где се појављују којекакве офшор компаније.
ДЈБ истиче да је Саша Радуловић као министар привреде још 2013. године предлагао измене закона о стечају, по којима овакве промене не само да би биле недозвољене, већ би биле и кривично процесуиране. Предлагао је и повезивање стажа и исплате заосталих зарада (које би ушле у први исплатни ред) и тако би радници били исплаћени пре свих. Да се ово десило, хиљаде радника и њихових породица данас не би било у проблему и на ивици егзистенције. Овако ће остати без икакве шансе за исплату дуга из стечајне масе.
Суштина закона који нам предлаже Влада је: Сви ће имати заштиту осим домаћих правних и физичких лица.
Заштиту добијају страни инвеститори, офф схоре компаније.
Такође, овде је спорно и што предложеним законским решењем Народна банка Србије не штити грађане нити правна лица од банака које крше закон и прописе. Најбољи пример за то су кредити у швајцарским францима који су десетине хиљада грађана наше земље довеле у дужничко ропство, а држава не жели да овај проблем реши као што су то решиле све друге земље у окружењу и њихове одговорне владе. Ту је и проблем неоправдано подизаних маржи, као и једностране промене каматних стопа – ово су само неки од примера.
Народна банка није вршила надзор, а корисници немају начин да је натерају да ради свој посао.
Једино што грађанима преостаје у судару с банкарским системом, јесте тужба за накнаду штете и да тим путем покушају да се изборе против накарадног система.
Уместо овако предложеног закона, оно што би морали да урадимо је да кроз закон омогућимо корисницима финансијских услуга да иницирају прекршајне поступке и да НБС има обавезу да о тим прекршајним пријавама донесе одлуку кроз управни акт. Док се то не догоди НБС ће наставити да штити банкарски лоби.
Да закључим – све што овај закон омогућава јесте то да штити стране финансијске институције. Овим предлогом закона, актуелна власт очигледно и недвосмислено, још једном гази права својих грађана правећи их грађанима другог реда у сопственој земљи. Такође, поменута законска решења, уместо очекиваних побољшања, за једини циљ имају да направе од Србије банана државу. Добра су једино онима који имају намеру да додатно извуку капитал и новац из наше земље, чинећи је додатно сиромашнијом.
Подсетимо, деценију и по се у Србији активно уништава привреда. Доста је било хоће да направи систем који ће да штити и врати достојанство грађанима ове земље. Свака нормална држава штити интересе својих грађана и своје привреде јер је то стуб на коме почива и напредује свака успешна држава.
Кад дођемо на власт, ми ћемо укинути све ове штетне законе. Активно радимо на својим верзијама ових закона, које ћемо представити Скупштини и грађанима, и који су у искључивом интересу грађана Србије и привреде ове земље.
Сада мало о Закону о стечају.
Нове измене Закона о стечају и Закон о финансијском обезбеђењу који се наводно доносе ради реформи и регулисања финансијског тржишта, заправо само погодују разним фантомским факторинг и сличним агенцијама, те настављају да подривају улогу државе и излажу грађане директном финансијском удару, јер ти закони легализују отимачину. Стечајни повериоци остају незаштићени, а сам поступак фарса.
Претходно донети Закон о стечају обилује грешкама и недоследностима, те је законодавац требао да се позабави исправљањем истих, а не да још више погоршава положај стечајних поверилаца. Запослени који су у првом стечајном реду властима су небитни, битно је извући новац привилегованима.
Многе одредбе садашњег Закона о стечају, донетог у децембру, као и остали закони донети на брзину и без расправе, већ су довољно конфузне и нелогичне са становишта логике стечајног поступка.
Заједно са предложеним изменама супротне су основним начелима стечајног права – Начелу једнаког третмана и равноправности, и Начелу заштите стечајних поверилаца и сразмерног намирења. Смисао ових начела којима цео поступак треба да се води је да у ситуацији презадужености, сви повериоци добију сразмерно – а не неки ништа, а неки све.
Омогућавање првенственог намирења ималаца средстава финансијског обезбеђења која се такође уводе новим законом, који је на дневном реду, тако што би сва ликвидна средства првенствено припала овим привилегованим повериоцима, факторинг агенцијама и сличним имаоцима средстава новоизмишљеног финансијског обезбеђења, доводи у неравноправан положај остале повериоце, првенствено раднике који би требало да буду намирени први.
Уместо равноправне и сразмерне заштите и расподеле средстава из стечајне масе, цео поступак стечаја ће бити изигран и обесмишљен.
Повезаност факторинг фирми и сличних институција баца светло на мотив за експресно доношење овог сета закона.
Доношењем оваквих закона јасни су нам мотиви власти – наставак пљачке и приватизације јавне сфере, закони и институције који постоје форме ради, док правна заштита грађана не постоји.
Овакав начин пословања, који под плаштом потребе убрзања поступка извршења, доводи до парадоксалне ситуације, где је нечију непокретност могуће продати експресно и без одговарајућег судског механизма заштите дужника. Грађани преко ноћи остају без домова да би се банке намириле.
Заједно са огромним овлашћењима датим јавним извршитељима са чијим радом грађани свакодневно имају проблеме, власт доношењем ових закона претвара Србију у периферију светског капитализма, а њене грађане оставља без могућности заштите својих основних права.
Овакви и слични закони у Европи нигде нису прошли тест уставности и могући су само у банана транзиционим државама Балкана и Источне Европе. Легализована је отимачина, не постоји држава у Европи где су грађани у слабијем положају у односу на банке и сличне институције.
На Јавној расправи о ЗОПД која се одржала прошле године у септембру и октобру, учесници исте су имали прилику да дискутују о нацрту наведеног закона.
Оно што ми сматрамо проблематичним је да управо одредба која се односи на принудни откуп акција несагласних акционара у јавним акционарским друствима НИЈЕ представљала првобитно део самог нацрта предлога закона, а ни предмет јавне расправе самим тим, већ је унета у нацрт предлога закона након исте и учесници јавне расправе нису имали прилику да о спорној одредби изнесу своје примедбе и сугестије у току дискусије.
Зашто ова норма није била предмет јавне расправе и на чију иницијативу је унета у нацрт предлога закона?
Сведоци смо веома сумњивих дешавања у пракси, где су се фиктивним правним пословима у последњем моменту пред куповину, креирале ситуације које погодују заинтересованим актерима-купцима (случај АИК Банке).
Велике фирме са мноштвом мањинских акционара, попут Аеродрома Никола Тесла или Комерцијалне банке, на овај начин могу бити продате мимо сагласности акционара, у овом случају свих грађана Србије. Грађани ће бити оштећени, а инвеститори ће добити вредну имовину по цени акција коју сами фингирају.
Описан поступак ће оштетити велики број мањинских несагласних акционара – грађана, који ће бити исплаћени по вредности далеко нижој од оне колико заиста вреди.
Предлог закона о изменама и допунама закона о привредним друштвима на велику жалост представља још један вид злоупотребе ове власти. Као и многи закони који су до сада били усвајани, сматрамо да ће и овај закон штити интересе одређених лица али не и грађана Србије.
Како је и цео поступак давања концесије аеродрома протекао у тајности, и његове стварне ефекте по буџет Србије не знамо, како држава истовремено намерава да преотме аеродром у Нишу, а сада и да измени закон о привредним друштвима, постављамо питање: до када ће ова власт наставити да испуњава жеље и у потпуности се повинује интересима страних инвеститора и почети да ради у корист својих грађана?
Текст закона о заштити корисника финансиских услуга код уговарања на даљину је поднела Народна банка Србије.
По овом предлогу, НБС изриче казне банкама, а друга правна лица која нису под надлежношћу НБС у истим случајевима одговарају за прекршај.
Правну природу тих казни, које по слову закона очигледно нису прекршај, нико не може да утврди. У ком то поступку и где то прописаном, намеравате да изричете те казне, господо из НБС?
Имају ли оштећени сва права која им припадају, као што имају нпр. у прекршајном или кривичном поступку, или немају?
Могу ли оштећени уопште учествовати у поступку у складу са правима која им припадају по Директивама ЕУ и Европској конвенцији?
Знам да су ово тешка питања за гувернерку Јоргованку Табаковић, па сам покушао да се упознам са праксом поступања НБС и пронађем како је то до сада рађено. И пронађох: Није рађено! Банкарски клијенти до сада нису могли да покрену поступак ради изрицања новчане казне против банке и да у њему учествују са пуним обимом људских права.
Зато ми је јасно чему служи фантомска новчана казна. Служи за то да као и до сада постоји привид да банке, као и сви други привредни субјекти, могу бити кажњене ако крше закон, али то се неће дешавати.
Служи за то да покажете колико сте нестручни и немоћни пред банкарским лобијем, и да чак не смете да кршење закона од стране банака квалификујете као прекршај.
Служи коначно за то да потврдимо нашу спремност да будемо робови у сопственој земљи.
Укратко, новчана казна коју ћемо прописати за банке служи зато да се у пракси не изриче.
Још нешто у вези са овим нацртом. Чланом 13 овог закона предвидели сте да корисник нема право на одустанак код каматних, валутниих и акцијских свопова и слично.
Је ли то хоћете да осигурате кредите у швајцарцима, пошто валутна клаузула у ЦХФ подпада баш под тај појам, мислим на валутни своп?
Нису то још увек рекли наши судови, али јесте нпр. Врховни суд Шпаније и судови многих других држава у Европи.
Да ли је то основна сврха овог закона? Да се припреми терен да опстану ти противзаконити уговори под којима грцају целе породице?
И на крају постављам питање: Да ли је могуће да ова држава толико ради против својих грађана?
Инаугурација Синише Малог на функцију Министра финансија, који предлаже овакав сет закона то очигледно потврђује.
Коментариши