Po već ustaljenoj praksi, prilikom sazivanja ove sednice imamo primer zloupotrebe skupštinskih procedura. Naime, sednica je sazvana u sredu, za petak, a narodnim poslanicima je ostavljeno tek nešto više od 24 sata za pripremu. Na dnevnom redu imamo 11. tačaka, od toga 10 važnih zakona iz oblasti finansija. Međutim, ova loša praksa koja se ponavlja iz sednice u sednicu, služi kako bi sporna predložena zakonska rešenja ostala ispod radara i pažnje javnosti. Nažalost, biće i usvojena, a da građani na koje se ove važne izmene odnose, neće o njima biti informisani niti upoznati. Ovo je pogubna praksa koju kritikujemo već dve godine i koja je u potpunosti obesmislila rad ovog parlamenta.
Na početku bih se osvrnuo na glavni zakon ove sednice – to je predlog zakona o finansijskom obezbeđenju. To je izuzetno važan zakon. I veoma je čudno što se ovaj predlog zakona, zajedno s ostalim predlozima zakona iz oblasti finansija, našao pred narodnim poslanicima samo 3 dana nakon što je voljom i glasovima vladajuće većine, izglasan novi ministar finansija. Ovo navodi na sumnju da je prethodni ministar finansija, gospodin Vujović, odbio da predloži ove zakone i podrži ih, i da je možda zato podneo ostavku, znajući da su oni loši po građane Srbije, njihove firme, ali i po celokupnu privredu naše zemlje. Zbog toga izražavamo logičnu sumnju i bojazan od posledica usvajanja ovih zakona.
Već na prvi pogled na predlog Zakona o finansijskom obezbeđenju postoji neusklađenost predloženih zakona sa opštim principima obligacionog prava, čime se narušava ravnopravnost strana u ugovornom odnosu pa i načelo savesnosti i poštenja.
Realizacija sredstava obezbeđenja koja su novina u našem pravu i ne uklapaju se u logiku pravnog sistema, vrši se na način da se preterano pogoduje primaocima obezbeđenja.
Dubljom analizom, vidimo da se ispod navodnih reformi i usklađivanja sa evropskim zakonodavstvom, nastavlja praksa donošenja zakona radi pogodovanja interesima krupnog kapitala, bez obraćanja pažnje na koherentnost pravnog sistema i zaštitu građana.
Cilj ovog zakona je da se likvidna sredstva i značajna imovina izvuče iz stečajnih postupaka, i da se prebace na kojekakve firme za faktoring, otkup, prebijanje potraživanja i da se kroz te mehanizme oštete radnici i poverioci firmi u stečaju (domaće firme i domaća pravna lica).
Ovaj zakon u privilegovan položaj stavlja Faktoring kuće i Banke. Zato je i NEUSTAVAN, pa zaštita od stečaja važi samo za njih, a ne i za ostale poverioce. Zato je u paketu sa Zakonom o finansijskom obezbeđenju i Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga kod ugovaranja na daljinu, te se tako uništava domaća privreda, štite se strani investitori medju kojima je za očekivati da će se pojaviti nove ofšor kompanije.
Posebno treba naglasiti da je vrlo simptomatično i to što se pojedina lica bliska vrhu vlasti bave ovim poslovima.
Srbija se korak po korak pretvara u banana državu, pružajući punu podršku stranim pod navodima ‘’investitorima’’, gde se pojavljuju kojekakve ofšor kompanije.
DJB ističe da je Saša Radulović kao ministar privrede još 2013. godine predlagao izmene zakona o stečaju, po kojima ovakve promene ne samo da bi bile nedozvoljene, već bi bile i krivično procesuirane. Predlagao je i povezivanje staža i isplate zaostalih zarada (koje bi ušle u prvi isplatni red) i tako bi radnici bili isplaćeni pre svih. Da se ovo desilo, hiljade radnika i njihovih porodica danas ne bi bilo u problemu i na ivici egzistencije. Ovako će ostati bez ikakve šanse za isplatu duga iz stečajne mase.
Suština zakona koji nam predlaže Vlada je: Svi će imati zaštitu osim domaćih pravnih i fizičkih lica.
Zaštitu dobijaju strani investitori, off shore kompanije.
Takođe, ovde je sporno i što predloženim zakonskim rešenjem Narodna banka Srbije ne štiti građane niti pravna lica od banaka koje krše zakon i propise. Najbolji primer za to su krediti u švajcarskim francima koji su desetine hiljada građana naše zemlje dovele u dužničko ropstvo, a država ne želi da ovaj problem reši kao što su to rešile sve druge zemlje u okruženju i njihove odgovorne vlade. Tu je i problem neopravdano podizanih marži, kao i jednostrane promene kamatnih stopa – ovo su samo neki od primera.
Narodna banka nije vršila nadzor, a korisnici nemaju način da je nateraju da radi svoj posao.
Jedino što građanima preostaje u sudaru s bankarskim sistemom, jeste tužba za naknadu štete i da tim putem pokušaju da se izbore protiv nakaradnog sistema.
Umesto ovako predloženog zakona, ono što bi morali da uradimo je da kroz zakon omogućimo korisnicima finansijskih usluga da iniciraju prekršajne postupke i da NBS ima obavezu da o tim prekršajnim prijavama donese odluku kroz upravni akt. Dok se to ne dogodi NBS će nastaviti da štiti bankarski lobi.
Da zaključim – sve što ovaj zakon omogućava jeste to da štiti strane finansijske institucije. Ovim predlogom zakona, aktuelna vlast očigledno i nedvosmisleno, još jednom gazi prava svojih građana praveći ih građanima drugog reda u sopstvenoj zemlji. Takođe, pomenuta zakonska rešenja, umesto očekivanih poboljšanja, za jedini cilj imaju da naprave od Srbije banana državu. Dobra su jedino onima koji imaju nameru da dodatno izvuku kapital i novac iz naše zemlje, čineći je dodatno siromašnijom.
Podsetimo, deceniju i po se u Srbiji aktivno uništava privreda. Dosta je bilo hoće da napravi sistem koji će da štiti i vrati dostojanstvo građanima ove zemlje. Svaka normalna država štiti interese svojih građana i svoje privrede jer je to stub na kome počiva i napreduje svaka uspešna država.
Kad dođemo na vlast, mi ćemo ukinuti sve ove štetne zakone. Aktivno radimo na svojim verzijama ovih zakona, koje ćemo predstaviti Skupštini i građanima, i koji su u isključivom interesu građana Srbije i privrede ove zemlje.
Sada malo o Zakonu o stečaju.
Nove izmene Zakona o stečaju i Zakon o finansijskom obezbeđenju koji se navodno donose radi reformi i regulisanja finansijskog tržišta, zapravo samo pogoduju raznim fantomskim faktoring i sličnim agencijama, te nastavljaju da podrivaju ulogu države i izlažu građane direktnom finansijskom udaru, jer ti zakoni legalizuju otimačinu. Stečajni poverioci ostaju nezaštićeni, a sam postupak farsa.
Prethodno doneti Zakon o stečaju obiluje greškama i nedoslednostima, te je zakonodavac trebao da se pozabavi ispravljanjem istih, a ne da još više pogoršava položaj stečajnih poverilaca. Zaposleni koji su u prvom stečajnom redu vlastima su nebitni, bitno je izvući novac privilegovanima.
Mnoge odredbe sadašnjeg Zakona o stečaju, donetog u decembru, kao i ostali zakoni doneti na brzinu i bez rasprave, već su dovoljno konfuzne i nelogične sa stanovišta logike stečajnog postupka.
Zajedno sa predloženim izmenama suprotne su osnovnim načelima stečajnog prava – Načelu jednakog tretmana i ravnopravnosti, i Načelu zaštite stečajnih poverilaca i srazmernog namirenja. Smisao ovih načela kojima ceo postupak treba da se vodi je da u situaciji prezaduženosti, svi poverioci dobiju srazmerno – a ne neki ništa, a neki sve.
Omogućavanje prvenstvenog namirenja imalaca sredstava finansijskog obezbeđenja koja se takođe uvode novim zakonom, koji je na dnevnom redu, tako što bi sva likvidna sredstva prvenstveno pripala ovim privilegovanim poveriocima, faktoring agencijama i sličnim imaocima sredstava novoizmišljenog finansijskog obezbeđenja, dovodi u neravnopravan položaj ostale poverioce, prvenstveno radnike koji bi trebalo da budu namireni prvi.
Umesto ravnopravne i srazmerne zaštite i raspodele sredstava iz stečajne mase, ceo postupak stečaja će biti izigran i obesmišljen.
Povezanost faktoring firmi i sličnih institucija baca svetlo na motiv za ekspresno donošenje ovog seta zakona.
Donošenjem ovakvih zakona jasni su nam motivi vlasti – nastavak pljačke i privatizacije javne sfere, zakoni i institucije koji postoje forme radi, dok pravna zaštita građana ne postoji.
Ovakav način poslovanja, koji pod plaštom potrebe ubrzanja postupka izvršenja, dovodi do paradoksalne situacije, gde je nečiju nepokretnost moguće prodati ekspresno i bez odgovarajućeg sudskog mehanizma zaštite dužnika. Građani preko noći ostaju bez domova da bi se banke namirile.
Zajedno sa ogromnim ovlašćenjima datim javnim izvršiteljima sa čijim radom građani svakodnevno imaju probleme, vlast donošenjem ovih zakona pretvara Srbiju u periferiju svetskog kapitalizma, a njene građane ostavlja bez mogućnosti zaštite svojih osnovnih prava.
Ovakvi i slični zakoni u Evropi nigde nisu prošli test ustavnosti i mogući su samo u banana tranzicionim državama Balkana i Istočne Evrope. Legalizovana je otimačina, ne postoji država u Evropi gde su građani u slabijem položaju u odnosu na banke i slične institucije.
Na Javnoj raspravi o ZOPD koja se održala prošle godine u septembru i oktobru, učesnici iste su imali priliku da diskutuju o nacrtu navedenog zakona.
Ono što mi smatramo problematičnim je da upravo odredba koja se odnosi na prinudni otkup akcija nesaglasnih akcionara u javnim akcionarskim drustvima NIJE predstavljala prvobitno deo samog nacrta predloga zakona, a ni predmet javne rasprave samim tim, već je uneta u nacrt predloga zakona nakon iste i učesnici javne rasprave nisu imali priliku da o spornoj odredbi iznesu svoje primedbe i sugestije u toku diskusije.
Zašto ova norma nije bila predmet javne rasprave i na čiju inicijativu je uneta u nacrt predloga zakona?
Svedoci smo veoma sumnjivih dešavanja u praksi, gde su se fiktivnim pravnim poslovima u poslednjem momentu pred kupovinu, kreirale situacije koje pogoduju zainteresovanim akterima-kupcima (slučaj AIK Banke).
Velike firme sa mnoštvom manjinskih akcionara, poput Aerodroma Nikola Tesla ili Komercijalne banke, na ovaj način mogu biti prodate mimo saglasnosti akcionara, u ovom slučaju svih građana Srbije. Građani će biti oštećeni, a investitori će dobiti vrednu imovinu po ceni akcija koju sami fingiraju.
Opisan postupak će oštetiti veliki broj manjinskih nesaglasnih akcionara – građana, koji će biti isplaćeni po vrednosti daleko nižoj od one koliko zaista vredi.
Predlog zakona o izmenama i dopunama zakona o privrednim društvima na veliku žalost predstavlja još jedan vid zloupotrebe ove vlasti. Kao i mnogi zakoni koji su do sada bili usvajani, smatramo da će i ovaj zakon štiti interese određenih lica ali ne i građana Srbije.
Kako je i ceo postupak davanja koncesije aerodroma protekao u tajnosti, i njegove stvarne efekte po budžet Srbije ne znamo, kako država istovremeno namerava da preotme aerodrom u Nišu, a sada i da izmeni zakon o privrednim društvima, postavljamo pitanje: do kada će ova vlast nastaviti da ispunjava želje i u potpunosti se povinuje interesima stranih investitora i početi da radi u korist svojih građana?
Tekst zakona o zaštiti korisnika finansiskih usluga kod ugovaranja na daljinu je podnela Narodna banka Srbije.
Po ovom predlogu, NBS izriče kazne bankama, a druga pravna lica koja nisu pod nadležnošću NBS u istim slučajevima odgovaraju za prekršaj.
Pravnu prirodu tih kazni, koje po slovu zakona očigledno nisu prekršaj, niko ne može da utvrdi. U kom to postupku i gde to propisanom, nameravate da izričete te kazne, gospodo iz NBS?
Imaju li oštećeni sva prava koja im pripadaju, kao što imaju npr. u prekršajnom ili krivičnom postupku, ili nemaju?
Mogu li oštećeni uopšte učestvovati u postupku u skladu sa pravima koja im pripadaju po Direktivama EU i Evropskoj konvenciji?
Znam da su ovo teška pitanja za guvernerku Jorgovanku Tabaković, pa sam pokušao da se upoznam sa praksom postupanja NBS i pronađem kako je to do sada rađeno. I pronađoh: Nije rađeno! Bankarski klijenti do sada nisu mogli da pokrenu postupak radi izricanja novčane kazne protiv banke i da u njemu učestvuju sa punim obimom ljudskih prava.
Zato mi je jasno čemu služi fantomska novčana kazna. Služi za to da kao i do sada postoji privid da banke, kao i svi drugi privredni subjekti, mogu biti kažnjene ako krše zakon, ali to se neće dešavati.
Služi za to da pokažete koliko ste nestručni i nemoćni pred bankarskim lobijem, i da čak ne smete da kršenje zakona od strane banaka kvalifikujete kao prekršaj.
Služi konačno za to da potvrdimo našu spremnost da budemo robovi u sopstvenoj zemlji.
Ukratko, novčana kazna koju ćemo propisati za banke služi zato da se u praksi ne izriče.
Još nešto u vezi sa ovim nacrtom. Članom 13 ovog zakona predvideli ste da korisnik nema pravo na odustanak kod kamatnih, valutniih i akcijskih svopova i slično.
Je li to hoćete da osigurate kredite u švajcarcima, pošto valutna klauzula u CHF podpada baš pod taj pojam, mislim na valutni svop?
Nisu to još uvek rekli naši sudovi, ali jeste npr. Vrhovni sud Španije i sudovi mnogih drugih država u Evropi.
Da li je to osnovna svrha ovog zakona? Da se pripremi teren da opstanu ti protivzakoniti ugovori pod kojima grcaju cele porodice?
I na kraju postavljam pitanje: Da li je moguće da ova država toliko radi protiv svojih građana?
Inauguracija Siniše Malog na funkciju Ministra finansija, koji predlaže ovakav set zakona to očigledno potvrđuje.
Komentariši