Да ли треба журити са правно обавезујућим споразумом о Косову и Метохији?

Готово свакодневно су грађани Србије затрпани порукама власти како је Косово изгубљено, како га је изгубила претходна власт, како се не можемо много надати, како је јако тешко у преговорима, а са друге стране како треба пожурити са преговорима, како су притисци велики. Ова  нелогична прича се пласира народу као да власт покушава да народ “скува као жабу” и припрема за нешто. При томе, нико не зна о чему се преговара, шта је наша платформа преговора, нити се зна ко нас притиска и чиме нас притискају. Надам се да грешим, али изгледа као да власт покушава да припреми грађане на нешто на шта се већ обавезала: признање квазидржаве Косово која би да постане део Албаније.

Са стране међународне заједнице, главну улогу у преговорима има Немачка, која своју спољну политику води под плаштом ЕУ и која покушава што пре да дође до правно обавезујућег споразума. Немачка се озбиљно инвестирала у Балкан јефтине радне снаге и главни је политички играч на целом Балкану, укључујући и Косово и Метохију. Немачка има интерес да консолидује цео Балкански простор пре свега ослањајући се на своје традиционалне савезнике из два светска рата. САД и Велика Британије су прилично пасивне у овом тренутку заокупљене више све очигледнијим геополитичким затезањима између себе и Немачке и крње ЕУ коју Немачка предводи.

Да ли Србија заиста треба да жури? У својој изјави Фонету, Зоран Ивошевић, бивши судија Врховног суда је казао: “Треба бити мудрији и сачекати боље време, јер како се сада нуди да се реши питање Косова и Метхије, то је за свагда.” Геополитичка слика света се мења. Србија је преспавала пад берлинског зида и платила огромну цену за то. Не бисмо смели преспавати и ову. Свет дана је обележен новим конфликтом између западним силама: САД и Велике Британије са једне и Немачке и крње ЕУ са друге.

И заиста: о чему преговара председник Србије, на основу којих Уставних и законских овлашћења и шта му је циљ? Грађани буквално ништа не знају о овоме. Питање Косова и Метохије се решава једном за генерације.

Да би заштитила своје легитимне интересе на Косову и Метохији, Србија би пре свега себи морала да да одговор на три суштинска питања.

Прво питање је: које интересе бранимо, шта хоћемо да постигнемо и о чему преговарамо? У преводу: платформа. Ствари сазнамо тек када се објави шта је све наша влада дала, од чланства Косова у Међународном олимпијском комитету до телефонског позивног броја. А шта је Србија добила?

Као основ свих разговора о будућности Косова и Метохије, Србија би морала да отовори следећа питања:

1. Попис имовине и заштита имовинских права како физичких лица, тако и свих правних лица и цркве
2. Надлежност Београда над српским споменцима културе на Косову
3. Суштинска аутономија, не ЗСО, као гарант останка и опстанка Срба и других неалбанаца на Косову и Метохији
4. Заштита свих људских права Срба и других неалбанаца на Косову
5. Укидање свих економских баријера између Косова и остатка Србије и изградња јединственог економског простора

Ове интересе све друге земље могу да разумеју. „Косово је срце Србије“ нико не разуме, јер емоције нису предмет преговора. Против ових преговарачких принципа заснованих на интересима Србије приликом решавања питања Косова, нико, па ни земље запада, не могу да имају ни један аргумент. Јер се ради о неспорним, цивилизацијским вредностима на којима су и њихове земље засноване.

У најмању руку је чудно да се влада није сетила да постави питање надлежности над српском културном баштином, нашим црквама, манастирима, споменицима културе, да попише имовину на КИМ и постави питање имовине правних и физичких лица, пре него што је потписивала ове споразуме. Рецимо, пре споразума о телефонском позивном броју или енергетици? Зашто се на њих пристало пре него што је решено питање културне баштине? Јер време за решење тих питања је било тада, не сада када су споразуми већ потписани. То вас учи здрава логика и све успешне технике преговарања за које је ико икада чуо. Да смо решили то питање, питање надлежности над нашим споменицима културе, чланство Косова у Унеско нас и не би погађало. Зашто би нама био проблем да албанске културне споменике на Косову штити нека косовска културна институција?

Како сада ствари стоје, Србија изгледа ради оно што јој каже Немачка у нади да ће је Немачка увести у крњу Европску Унију. Грађанима се продаје слика благостања које их чека чим затворимо сва поглавља у приступању Немачкој ЕУ. Овако би се кратко могла описати политика Владе Републике Србије и Председника Србије.

Друго питање је: Да ли је на Косову и Метохији за Србију заиста све изгубљено? Кратак одоговор је: далеко од тога.

Територија Косова и Метохије је правно постала део државе Србије након балканских ратова. Међународним уговором. Краљевина Југославија је између два рата насељавала Косово и Метохију. Између осталих и мој деда је са породицом двадесетих година прошлог века из Црне Горе дошао у општину Дечане. Тамо ми се и родио отац. Након другог светског рата, нова власт није дозволила повратак наших људи на Косово. За време социјалистичке Југославије, демографска слика се значајно променила, што као резултат исељавања Срба и других неалбанаца, што као резултат изузетно високог наталитета Албанаца. Током ратова 90-тих, наша држава се на КиМ није понашала као држава. То што је ОВК чинио злочине над Србима на КиМ није оправдање да држава Србија прикрива и штити убиства и злочине над албанским цивилним становништвом и да разне службе шаљу криминалце да пљачкају и застрашују. Држава не може да штити, кажњава и пресуђује по националном кључу, јер онда није држава.

Таквим понашањем држава Србија је дала изговор свима који имају интересе супротне интересима Србије да укину надлежност државе Србије над територијом Косова и Метохије. КиМ је правно престао да буде део правно-политичког система државе Србије од изгубљеног рата, Кумановског споразума и капитулације Србије 1999. године. Надлежност над КиМ је прешла на Савет безбедности Уједињених нација на основу Резолуције 1244. То је такође међународни уговор који су писале заједно западне силе и Русија. Промењено је и име, тако да је од Косово и Метохија остало само Косово. По том новом међународном уговору је јасно да Косовом не управља држава Србија и њене институције и да на Косову не важе закони Србије. Та резолуција међутим не каже да је Косово независна држава или да ће то постати. То су велике силе оставиле за своја даља међусобна натезања.

Поред Запада, у последње време углавном Немачке (САД и Велика Британија су се готово потпуно ућутале по овом питању), који форсира прављења независне државе од Косова, интересантна је дипломатска позиција Русије због стратешких веза које је успоставила са Немачком. Русија је заједно са западом креирала резолуцију 1244. Русија се на пример Косова позвала кад је анектирала Крим. Руси чине преко 90% грађана Крима, исто као што данас, након етничког чишћења из 2004. године, Албанци чине преко 90% грађана Косова. Чињеница је да је Крим био руски и да га је Хрушчов 50-тих година прошлог века комунистичким декретом пренео Украјини. Али је такође чињеница да је Русија признала све пост-совјетске републике у њиховим тадашњим границама. Једино правно оправдање анексије Крима је противправни преседан који је Запад направио на Косову. Уз сагласност Русије која се није противила Резолуцији 1244.

Косово може званично и правно постати међународно призната независна држава или новом одлуком Савета безбедности, или одлуком Србије да призна Косово. Трећи начин не постоји. Чињеница да је Косово признала већина држава чланица Уједињених нација ништа не мења на чињеници да је међународни правни статус Косова и даље одређен Резолуцијом 1244 и да Косово формално и правно није међународно призната држава.

Треће питање је: да ли Србија треба да жури? Одговор је недвосмислено не. Геополитичка слика света се мења. Ово је прва тектонска промена након пада берлинског зида. У журби је Немачка да цементира своју позицију на Балкану. Протура се и смешна теза да би требали да се “отарасимо” Косова и Метохије због криминала на северу. И заменимо га криминалном на југу?

Да ли је у интересу Србије да трампи Косово и Метохија за улазак у крњу ЕУ под доминацијом Немачке? Мислим да се одговор на ово питање сам намеће.

Шта нам је онда чинити?

Спољна политика сваке успешне земље је заснована на јасно исказаним интересима и разумевању интереса других земаља, посебно великих сила. У спољној политици, исто као и у економији, не постоје пријатељи. Постоје само интереси. Интереси великих геополитичких сила су се променили.  Вуку се нове-старе линије поделе “зачуђујући” по истим шавовима као пре готово 70 година. Србија би морала поставити и званично објавити своју платформу за преговоре и јавно је објавити и усвојити у скупштини. Платформу засновану на цивилизацијским вредностима. И водити рачуна да нас историја поново не затекне на погрешној страни геополитичких подела као приликом пада берлинског зида. Србија у својој историји никада није судбоносно морала да бира између Русије и запада. У два светска рата смо бирали између завађених западних сила. Тако је и данас.

Саша Радуловић

Ауторски текст за Београдски глас