Ogromna većina građana Srbije se svakodnevno pita da li će nam i kada će nam biti bolje. Veliki broj njih gleda kako godine prolaze, kako se stvari menjaju, ali na gore, kako se urušavaju vrednosti, kompletan sistem i institucije, i čine malo ili pak ništa da to zaustave i promene.
Predali su se, da li što je tako lakše ili uzrokuje manje glavobolje, prepustili se životarenju i budućnosti koja traje do sutra, nižući tako dan za danom i čekajući nekoga ko će biti dovoljno hrabar i odvažan da nas sve izbavi iz ovog u čemu živimo. Baš kao u bajci. I tako decenije prođu, a ostane samo gorčina i osećaj neostvarenosti i promašenosti koji prate poput kakve zlokobne senke uz nezaobilaznu tvrdnju koja bi tobože trebalo da potvrdi da se ništa ne može promeniti jer ‘’svi su političari isti i misle samo na sebe.’’
Zbog svih tih predatih i onih koji su odustali, ili pak onih koji su rešili da zatvore oba oka, usta, pa i nos i okrenu glavu zarad manje ili veće koristi koju im blizina vlasti pruža, oduševi me mladost, hrabrost, bunt i odbijanje da se pristane na život nedostojan čoveka.
Ispune me ponosom svi oni koji su imali obilje mogućnosti negde drugde u belom svetu, a izabrali da se bore u svojoj zemlji, u svom gradu, protiv onih kojima su sitni interesi i sebičluk jedina svetinja.
Uverena sam da je jedna od najhrabrijih mladih žena u Srbiji danas jedna Višnja, omiljena nastavnica engleskog, koja svoj hleb pošteno zarađuje predajući u tri seoske škole u okolini Majdanpeka.
Možemo li uopšte da sagledamo koliko je hraborosti potrebno jednoj mladoj ženi od 27 godina, nastavnici u državnoj školi da odvažno stane prva i povede i osnaži svoje sugrađane kako bi sprečili da se u Majdanpeku zauvek ugasi svetlo? Da li smo svesni kolika je njena ljubav prema svom gradu u kome je rešila da ostane, svesno odbacivši mogućnost da živi normalnim životom na drugom kontinentu i pored prilika koje je imala zahvaljujući svom obrazovanju i usavršavanju?
Veličina njene žrtve svedoči o tome koliko voli mesto gde živi i svedoči o njenom snu da od ovog mesta stvori ugodno i prijatno mesto za dostojanstven život koji je i te kako moguć imajući u vidu sve potencijale koje Majdanpek i okolna mesta imaju.
Vrativši se na pitanje s početka teksta, biće nam bolje kada i sami budemo bolji. Kada svi mi pronađemo i ohrabrimo jednu Višnju u sebi, onu – koja je prkosna, koja je hrabra, koja je svesna nepodopština onih protiv kojih je hrabro ustala i podigla glas zato što besramno kradu budućnost i njoj, i njenim sugrađanima i svima onima koji jedino što traže jeste dostojanstven život jer samo je takav vredan življenja.
S nestrpljenjem iščekujemo izbore u Majdanpeku koji će se održati u nedelju, 2. septembra u nadi da će mladost i hrabrost odneti prevagu nad onima koji su nam oteli dostojanstvo, koji su kidnapovali pravdu i čiji smo taoci šest predugih godina.
Nadamo se da će Višnja biti primer i uzor svim mladima koji će konačno uvideti da nijedne promene nema bez njih, bez beskompromisne hrabosti, prkosa i odvažnosti koji su stalni pratioci u borbama koje su veće od nas samih, ali koje moramo voditi ukoliko se smatramo časnim. Jer, uprkos svemu, neopisiv je osećaj znati da ste u borbi protiv ovog zla na pravoj strani, na onoj na koju mali broj ljudi sme da stane.
Dr Ana Stevanović, potpredsednica pokreta Dosta je bilo i narodna poslanica
Moram da pohvalim, stvarno prelep tekst. Svaka čast Ana.
Hvala Vam od sveg srca! Svako dobro!
Svaka čast na hrabrosti. Volim vaš kraj, planinar sam i stvarno mi je žao kada vidim napuštene kuće. I prethodne vlasti su krive i ova sada. Skinite nepismene s vlasti!