SFRJ, Srbija i EFTA

Evropska asocijacija slobodne trgovine (EFTA) oformljena je 1960. godine od strane država koje nisu pripadale Evropskoj ekonomskoj zajednici (EEZ). Cilj formiranja asocijacije je bio suštinski isti kao i kod EEZ, a to je slobodna trgovina. Međutim, dok je EEZ nastala na istorijskom dogovoru Francuske i Nemačke, dotle je u EFTA politički dominirala Velika Britanija. U periodu kada članice EFTA počinju da napuštaju ovu organizaciju i pristupaju EEZ, i to najpre Velika Britanija, Irska i Danska (1973), zatim Portugalija (1986) i konačno Austrija, Švedska i Finska (1995), ova organizacija postaje neprimetna. Danas su članice EFTA Švajcarska, Norveška, Island i Lihtenštajn, a odnos ove organizacije sa EU je takav da države uživaju sve 4 osnovne slobode, koje su i temelj same EU (sloboda kretanja robe, lica, usluga i kapitala).

U vreme kada je SFR Jugoslavija još uvek imala svoj značajan uticaj u Evropi, odlučeno je da se pristupi EFTA, a ne EEZ. Danas se malo govori i piše o tome, ali još od 1980. godine, kada je potpisan Sporazum o saradnji između SFRJ  i EEZ, koji se smatra najpovoljnijim sporazumom koji je EEZ ikada potpisala sa jednom državom, jugoslovenska spoljna politika je bila okrenuta ka pristupanju evropskom ekonomskom prostoru. Naravno, za razliku od današnje politike, ona je prvenstveno uvažavala interese Jugoslavije i bila je itekako izbalansirana, ali je činjenica da je SFRJ nakon donošenja Jedinstvenog evropskog akta 1986. godine sebe videla kao deo zajedničkog tržišta.

Početkom devedesetih godina pristupilo se evropskim integracijama, a odluka Saveznog izvršnog veća je bila da se SFRJ u taj prostor uključi pristupanjem EFTA, iako joj je na raspolaganju stajao i ubrzan postupak prijema u EEZ, koji je doduše bio odbijen i od Hrvatske i od Srbije. Proglašenje nezavisnosti Hrvatske i Slovenije uz aktivnu ulogu Nemačke i događaji koji su nakon toga usledili sprečili su SFRJ da postane deo EEZ koja je 1992. prerasla u EU, ali i da pre toga postane članica EFTA. Postoji opšta saglasnost u pogledu hipoteze koja glasi: Da je SFRJ dobila trku sa vremenom i pre raspada postala članica EFTA, nikada se ne bi ni raspala.

Šta je bilo, bilo je, glasi jedno od najznačajnih pravila u ekonomiji. Pitanje koje se postavlja je da li danas, u vreme kad se dešava proces inverzan onom koji se dešavao kad se EEZ proširivala na račun EFTA, u vreme kada Velika Britanija uveliko napušta EU (a postoje naznake da se to može desiti i sa nekim drugim državama) treba ponovo razmišljati o EFTA. Razlog za ovo je jednostavan. EU projekat je krenuo u pogrešnom pravcu kada je sa zajedničkog ekonomskog i kulturnog prostora, krenuo u pravcu političke i ekonomske centralizacije i praktično dominacije jedne zemlje. Ono što najviše ometa ekonomski razvoj država članica EU i ono što predstavlja najveću prepreku rešavanju problema koji postoje u samoj EU – a to su težnja ka centralizaciji i zajedničkoj spoljnoj politici, zajednička valuta i nedovoljno izgrađene političke institucije koje bi mogle da je podrže – kao problem ne postoji u državama EFTA. Da li će Velika Britanija ponovo biti stožer ove organizacije koja će i u praksi pokazati da je ekonomsko uređenje Evrope iz 1960-ih godina prošlog veka, kada su postojale dve organizacije zasnovane na principima slobodne trgovine, zapravo optimalan model, ostaje da se vidi.

Srbija ima potpisan Sporazum o slobodnoj trgovini sa EFTA, kao što ima i Sporazum sa EU. Srbija je svakako deo evropskog ekonomskog prostora i tu joj je i mesto. Jedina dilema koja trenutno postoji je da li će u skladu sa promenama koje se na tom prostoru dešavaju Srbija biti pozicionirana u skladu sa svojim interesom. Ili će, kao i u slučaju s početka devedestih, kada je iracionalnost Miloševića i Tuđmana preovladala nad racionalnošću Ante Markovića, ekonomski interes države ponovo biti u službi balkanskih emocija i nemačkih interesa.

Vojin Biljić

advokat
član programskog saveta DJB