Напад на ДЈБ, сезона 5, епизода 2

Привремено је угашена посланичка група ДЈБ у скупштини. Саша Радуловић и Бранка Стаменковић више не могу да се у Народној скупштини супротстављају СНС-у као што су то до сада чинили.

Управо из тог и таквог епилога извиру објашњења свих недавних дешавања у ДЈБ, али и свих осталих “криза” кроз које је у последње две и по године, од уласка у Скупштину Србије, наша политичка организација прошла. Реч “криза” намерно је стављена под наводнике, јер оно што јавност перципира као кризе, у ствари су организовани удари партократије свих врста, с намером да се ДЈБ сатре и угаси. Јер сметамо. Јер нећемо да се “ухватимо у коло” и “легнемо на руду”. Јер не одустајемо.

У Скупштини су Сашу и мене прво покушавали да ућуткају искључивањем микрофона. Кад им то није успело, покушали су да нас од речи одврате вређањем и ширењем лажи у јавности кроз своју медијску пропагандну машинерију. Кад им то није успело, прешли су на финансијску уцену кроз новчана кажњавања и добронамерне савете колега посланика са дужим посланичким стажом: “Па, ћууууути! Што мораш ти увек све да кажеш?!” Кад им то није успело, увели су праксу рецитовања бесмислених амандмана како нама времена за смислене амандмане не би остало. Кад им ни то није успело, мени су отворено нудили да “преговарамо” о мом преласку у радикале. Коначно, кад им ни то није успело, окренули су се јединој преосталој опцији: растурити посланички клуб ДЈБ по сваку цену, како би Саша и Бранка остали без могућности говора у Скупштини.

Последњи организовани напад на ДЈБ који је резултирао гашењем наше посланичке групе само је чин II напада од кога смо се успешно одбранили у марту ове године, непосредно након београдских избора. Тај мартовски напад ишао је у две фазе. У првој смо имали насилан покушај преузимања организације изнутра, под патронатом приче да је ДЈБ “напустио изворне принципе и програм”. (Ова бесмислена мантра понавља се, иначе, још од септембра 2014. године, када је ДЈБ био мета првог напада, а уз њу иду и бесмислене мантре о Саши Радуловићу као аутократи, као и бесмислена мантра о финансијама ДЈБ. Све ове мантре у јавност је оригинално пласирао СНС преко својих пропагандних гласила и бесомучно их по друштвеним мрежама распирује преко своје ботовске бригаде.) Након што насилан покушај преузимања ДЈБ изнутра није успео, мартовски превратници прешли су на фазу 2: поцепати и растурити ДЈБ, како би се након тога покрет потпуно угасио. И тада су остали кратких рукава, мада је ДЈБ претрпео велику штету и одлазак преко 20% чланова. Тада смо остали и без 5 посланичких мандата, а Саша Радуловић је часно поднео оставку на место председника ДЈБ. СНС је задовољно трљао руке.

Новоизабрано председништво, на челу са Браниславом Михајловићем и са мном као његовим замеником, преузело је дужност 21. априла. Наш задатак је био да стабилизујемо организацију и створимо претпоставку за успешан повратак ДЈБ у сам центар политичке сцене Србије, где и припадамо, а из кога нас је индукована “криза” померила. Саша Радуловић се потпуно повукао и три месеца није ни ушао у странку. Били смо се чак уплашили да ће се потпуно повући из политике.

Мени је врло брзо у тој новој поставци ствари унутар ДЈБ постало јасно да ми, упркос томе што смо успели да стабилизујемо организацију, у јавности тек хибернирамо. Наши скупштински наступи постали су бледи и неубедљиви, јер нови председник нити је имао харизму нити визију нити способности да се у тој арени наметне као лидер. Његова обраћања у Скупштини сводила су се на читање са папира, након што му неко други припреми материјал. Од њега смо и ми у председништву, али и чланство приликом посета локалним одборима, од самог почетка слушали да је он ту само привремено да помогне организацији да се опорави и да ће се с места председника странке повући чим се то деси, јер њега политика не занима, он се у политику и не разуме превише, да за то имамо Сашу Радуловића, те да једва чека да почне да ужива у пензионерским данима са својим унуцима у свом селу поред Бора. Поред њега, у Скупштини смо говорили још само колегиница Ана Стевановић и ја. Остали су се одавно пасивизирали, уз причу да би најрадије вратили мандат.

У тој и таквој хибернацији, кроз организацију је почела да се проноси прича (без сумње индукована споља, али лако лепљива на тадашње стање ствари унутар ДЈБ) да ми потхитно морамо да уђемо у неку коалицију, како би преживели. Уместо да ради на подизању видљивости и расту ДЈБ у јавности, Михајловић је оберучке прихватио тај сценарио. Преко Душана Павловића уговорио је разговоре са Сашом Јанковићем. “Хајде да прво разговарамо о свему ономе што нам је заједничко, јер имамо много додирних тачака у програму и вредностима”, почео је Михајловић тај састанак ПСГ председништва са председништвом ДЈБ. “Ја мислим обрнуто: да прво причамо о ономе у чему се разликујемо – о Косову и ЕУ”, одговорио је Јанковић. И причали смо. Реч по реч, свело се на уцену Јанковића: или ћемо прихватити ПСГ програм о ове две тачке, или – ништа. Мени је већ тада било јасно да од тог договора не може бити ништа. Михајловић је и даље инсистирао да “разговоре треба наставити”. Душан Павловић је био веома разочаран, чак и љут, што нисмо прихватили “договор” са Јанковићем.

Потом у организацији Михајловића на разговоре долазе и представници Савеза за Србију: Бошко Обрадовић (Двери) и Борко Стефановић (Левица Србије). Тај састанак није дуго трајао. Борко се увредио што сам се ја дрзнула да кажем: “Лепо је видети вас заједно. Да сте бар на то пристали 2016. године, када је ДЈБ причао да у борби против овог зла идеолошке разлике треба да буду у другом плану, где би нам био крај”, и што је потредседница Ана Стевановић поменула шта је Ђилас све радио док је био на власти. Одмах је било јасно да ни од тог договора не може бити ништа, али је Михајловић упркос томе понављао да “разговоре треба наставити”.

Ужасно ме је нервирала та линија мањег отпора. Ниси способан да “дигнеш” организацију, него намераваш да ти “успех” председниковања буде удомљавање у некакву накарадну коалицију, унутар које би потпуно изгубили свој основни идентитет. Тада још увек у томе нисам видела намеру, већ сам мислила да је реч искључиво о личној неспособности Михајловића. Сада, са историјске дистанце од неколико месеци, намеру итекако видим.

Схватајући да је враг однео шалу, почела сам полако да скрећем чланству пажњу на сасвим другачију опцију: на изборе можемо и сами. “Па, како?!” питали су искрено забринути. “Лепо. Као и 2016. године.” Идеја да треба да разговарамо о било каквим коалицијама и пре него што имамо икакву представу кад ће избори бити расписани такође ми је била потпуно суманута. Било ми је јасно да њу сва друга опозиција форсира само да би нас некако негде усисала и неутралисала. Чланству то, пак, тада није било јасно.

Од априла до августа, небројено пута сам молила Сашу да се коначно дозове памети и врати у причу. Било ми је јасно да само он може повући организацију да се поново наметнемо као релевантна опозиција у јавности. Била сам уверена да такав сценарио прижељкује и Михајловић, јер – пензија, село, унуци… Да не помињем да је мали милион пута и предамном и пред безброј других људи поновио: “Саша Радуловић је оно најбоље што ДЈБ има.”

Саша се у августу коначно вратио активностима у ДЈБ, и то на велика врата. Као председник Програмског савета, формирао је окружне одборе који треба да раде на профилисању републичке политике ДЈБ. Његов предлог Закона о КиМ, нова политика према ЕУ и објашњавање геополитичких промена подигли су енергију у чланству, а кад смо то пласирали у јавност – и интересовање јавности за ДЈБ је порасло. Отприлике у исто време преузела сам дужност шефа тима за комуникације, и постало ми је потпуно јасно да на друштвеним мрежама изненада почињемо да привлачимо неке сасвим нове пратиоце и да допиремо до потпуно другог сегмента бирачког тела него што је то до тада био случај.

Посете нашој Фејсбук страници су експлодирале! Од средине августа до данас, нашу страницу у просеку посећује преко милион људи недељно. Никада нисмо имали оволико интересовање за нашу политику. Број коментара је порастао небу под облаке, и то листом у суперлативу, без уобичајених поклапања ботовске бригаде. Мени лично је препознатљивост у јавности порасла до мере у којој су људи почели да ме заустављају на улици да ми стегну руку, да се са мном фотографишу и да ми се захвале за борбу коју водим у Скупштини.

Сви који кажу да друштвене мреже немају никакве везе са бројем гласова треба да се подсете да смо 2016. године готово ИСКЉУЧИВО помоћу друштвених мрежа стигли до 6% подршке и ушли у Скупштину. А тада нас на друштвеним мрежама грађани нису пратили ни приближно помно као данас.

Михајловић је све ово веома тешко поднео. “Саша мора да повуче ручну”, рекао ми је почетком августа, када смо по први пут дошли у сукоб. “Не може он да доминира у односу на мене”, рекао ми је, као и: “Не можеш ти Сашу да волиш више од мене”. Тада сам у свему томе видела само сујету и лични комплекс који штете организацији. Данас, пак, видим и несумњиву намеру да се ДЈБ политика према КиМ и ЕУ уподоби са политиком СНСа.

У прилог томе иде и чињеница да је организација трибина широм Србије о Закону о КиМ и новој политици према ЕУ била праћена покушајима саботаже, као и штампање било каквог материјала на ту тему који би се делио грађанима на штандовима. Од августа до новембра нисам успела да се унутар ДЈБ изборим за штампу најобичнијег флајера са 20 тачака нашег програма, црвеним линијама и основним вредностима. Индикативан је био и захтев групе представника Форума младих ДЈБ, унутар кога је Михајловић имао велико упориште, а који су изнели на састанку са њим на који ја нисам била позвана, него сам се на њега – једноставно речено – увалила. “Саша хоће да Форум младих, где год по Србији гостује са својом Изложбом одбијених закона, успут организујемо и трибине. Нама је то у реду, али под условом да Саша на тим трибинама не прича о Закону о КиМ и новој политици према ЕУ, већ да се држи искључиво приче о одбијеним законима”.

Крајем октобра добила сам коначно и потврду свих ових сумњи о намерној саботажи. Прво је генерална секретарка Шербула 23.10, несумњиво по налогу Михајловића, покушала да оспори одлуку Скупштине ДЈБ о избору Саше Радуловића за председника Програмског савета, да би већ 29.10. Михајловић покушао да ме разреши са места шефа тима за комуникације, противно Статуту који за тако нешто захтева одлуку председништва. Тада сам, између осталих будалаштина, у његовом образложењу за смену чула и: “Форсирала си високу политику, занемарујући животне теме” и “Злоупотребила си то место за личну промоцију и промоцију Саше Радуловића”. Сутрадан, 30.10. је последња кап прелила чашу када су Михајловић и генерална секретарка Шербула покушали да издејствују да се чланови покрета ДЈБ зову телефоном како би се анимирали да се Саша избаци из покрета. Није им пошло за руком. Организација је одбила тај захтев и окренула им леђа.

Више нисам имала никаквих недоумица. Човек који се упире да на све могуће начине заустави раст препознатљивости ДЈБ и његова два најактивнија лидера није човек који мисли добро организацији. Штавише, такав човек организацији наноси штету. Одлучила сам да поднесем иницијативу за његово разрешење, најавила је 31. октобра и званично поднела 2. новембра. Иницијативу је подржало преко 60% чланова Главног одбора. Тај проценат би био и већи да нисам одлучила да је не понудим на потпис Војину Биљићу, као ни Саши Радуловићу. Нисам желела да било ко има икакве сумње и дилеме око тога с ким је Михајловић, у ствари, у сукобу.

Није било потребно претерено објашњавати да је Михајловић човек с никаквим резултатима и лошим намерама, јер се он за 6 месеци свог председниковања крајње олаким схватањем одредби Статута ДЈБ сам постарао за прегршт других, много конкретнијих и лакше доказивих прекорачења својих овлашћења. Самовољно је ангажовао и разрешавао чланове Извршног тима, без потребне одлуке председништва. Расипнички се односио према буџету организације, не придржавајући се финансијског плана усвојеног на Скупштини ДЈБ, између осталог ангажујући возача кога је користио и за приватне потребе. Није сазивао седнице Главног одбора динамиком коју Статут предвиђа. Покушао је да преиначи одлуку Скупштине ДЈБ о саставу Програмског савета. Ширио је неистине и сплеткарио унутар организације, кршећи основне вредности и принципе понашања дефинисане Статутом. Покушао је да око себе окупи тим људи које је плаћао да би га подржали. Све му се на крају обило о главу. Организација га је прочитала.

Чим је Статутарна комисија дала зелено светло за улазак иницијативе за разрешење у процедуру, Главни одбор је заказао хитну, ванредну седницу Скупштине за 17.11. на којој ће се о њој гласати. Свестан чињенице да се од озбиљних навода из иницијативе никако не може одбранити, као и да нема подршку унутар организације, Михајловић је “спас” потражио у јавности. Серијом наступа у медијима почео је да шири неистине и измишљотине о ДЈБ, експлоатишући СНС наратив о тобожњем фикус статусу унутар ДЈБ када је о финансијама реч, наносећи велику штету организацији. До тог тренутка се, пак, никад ником ниједном речју није пожалио да има било каквих проблема да управља финансијама покрета: ни члановима председништва, ни члановима Главног одбора, ни члановима Извршног тима. Свима је истог момента било јасно да је реч о злонамерним лажима, срачунатим да нанесу штету организацији у јавности. Чланство је на то одреаговало изузетно негативно, а када је прелетео у други посланички клуб, револтирано је захтевало да се не чека Скупштина 17.11. већ да се он разреши одмах, активирањем члана 18. Статута по коме он престаје бити члан услед приступања другој политичкој опцији. До тог доба, већ се више од 70% делегата Скупштине писмено изјаснило за његову смену. Главни одбор је позитивно одреаговао на ове захтеве чланства на седници одржаној 8. новембра, активирао члан 18. Статута и избацио Михајловића из ДЈБ.

Након свега, морам да кажем да сам поносна на реакцију чланства током овог последњег удара на ДЈБ. У шали, чак, кажем: навежбали смо, није нам први пут да се бранимо од покушаја преузимања и уништавања организације. За разлику од марта ове године, овом приликом нисмо губили целе одборе. Пет универзитетских професора и доктора наука јесу отишли, али већина њих је већ месецима најављивала да ће се повући и нису се ни појављивали у Скупштини. Михајловићева очекивања да ће они са собом повући већи део чланства и поцепати организацију испоставила су се као потпуно погрешна. Неке чланове јесмо изгубили, углавном из Форума младих. Ма колико због тога жалили, након храброг збијања редова, већ се окрећемо будућности и планирамо даље акције, трибине и скупштинске активности. ДЈБ чланство никад није било компактније и никад веће сагласје и снагу нисмо имали унутар организације.

Ако смо ишта научили у последње четири године, онда је то чињеница да ће ДЈБ, као и сваки пут до сада, на све коментаре “готови сте” и “распадате се” – које по друштвеним мрежама и у политички контролисаним пропагандним гласилима СНС-а шире ботовске бригаде и партијски запослени медијски радници, као што је то био случај и приликом свих досадашњих удара на ДЈБ – устати, отрести пепео са себе и залетети се поново на центар опозиционе политичке сцене Србије попут Феникса. До новог покушаја организованог удара с намером да се затремо, и до нове храбре одбране свих вредности и принципа иза којих стојимо од самог свог настанка 2014. године.

Не мари и тај следећи удар. Навежбали смо, одбранићемо се. Након што сам преузела вођење организације до избора новог председништва, лично чак с дозом морбидне радозналости ишчекујем да видим шта ће се у кухињи партократије следеће скувати против несаломивог ДЈБ-а? Хоће ли сад мени измислити неки порески дуг у Канади, као што су Саши Радуловићу измислили у Америци? Уопште ме не би изненадило. Остаје да се види.

Бранка Стаменковић
заменик председника ДЈБ

КРАТКА ХРОНОЛОГИЈА НАЈВАЖНИЈИХ ДОГАЂАЈА:
– 21. април: Ново председништво преузима дужност.
– мај, јун, јул: Дубока хибернација ДЈБ. Саша не долази у странку. Потпуно се повукао.
– 24. јул: Састанак председништва ДЈБ са председништвом ПСГ.
– 7. август: Саша Радуловић се враћа политичким активностима у ДЈБ.
– 8. август: Мој први сукоб с Михајловићем.
– 23. август: Преузимам дужност шефа тима за комуникације.
– средина септембра: Разговор с представницима СзС.
– 23. октобар: Михајловић доводи у питање одлуку Скупштине о саставу Програмског савета.
– 29. октобар: Михајловић покушава да ме противстатутарно смени с места шефа тима за комуникације.
– 30. октобар: Михајловић покушава да организује да секретари зову чланство да се Саша смени и избаци из покрета. Организација му окренула леђа и одбила захтев.
– 31. октобар: Након 8 дана одбијања многобројних позива и захтева да седну и разговарају, Михајловић коначно прихвата да се сретне са Сашом Радуловићем. Први пут од како се познају почиње да га напада и саопштава му да ће га научити памети, да је он јачи од њега, да има да га слуша и поштује. Не помиње никакав проблем са финансијама. Не жели да одговори зашто је сменио Бранку и зашто је покушао да организује звање чланства да се смени Саша. Никада до тада нису имали никакав конфликт.
– 2. новембра: Упућујем Статутарној комисији иницијативу за смену Михајловића; Душан Павловић даје изјаву за Данас да напушта ДЈБ због наводног скретања у десно и најваљује да ће остати у посланичком клубу ДЈБ; ДЈБ реагује званичним саопштењем; Михајловић се ограђује од тог саопштења ДЈБ на Твитеру.
– 3. новембра: Михајловић се на Твитеру ограђује од прокламоване политике ДЈБ по питању КиМ и ЕУ, називајући је “десничарењем”; Михајловић окупља омању групу чланова ДЈБ у канцеларији и обмањује их да “шест месеци не може да управља финансијама, јер му то Саша не дозвољава”; линкове на снимак овог скупа локални координатори ДЈБ деле чланству коме, након што су га одгледали, све постаје јасно.
– 4. новембра: Окупљам мој тим за кампању смене Михајловића са места председника.
– 5. новембра: Данас објављује интервју с Михајловићем у коме он потпуно неосновано напада Радуловића да му није дозвољавао управљање финансијама; Главни одбор заказује хитну ванредну седницу у Нишу за 17. новембар, на којој ће се гласати о разрешењу Михајловића; Михајловић је присутан на седници Главног одбора, гласа против и учествује у расправи тако што остале чланове ГО назива “преварантима” и “шибицарима”; Михајловић напушта посланички клуб ДЈБ у Скупштини и са још 4 бивша члана ДЈБ формира нови посланички клуб “Политика мора бити другачија”, а за шефа посланичког клуба изабран је Душан Павловић.
– 6. новембра: Чланство почиње масовно писмено да се изјашњава за разрешење Михајловића, револтирано вршећи притисак да се он смени и пре заказане Скупштине у Нишу 17.11. по члану 18. Статута, због подршке другој политичкој опцији, како би се организација што пре заштитила од његовог штетног деловања.
– 7. новембар: Преко 70% посто делегата Скупштине ДЈБ изјаснило се за смену Михајловића са места председника; притисак чланства да он што пре буде разрешен се наставља.
– 8. новембар: Главни одбор на ванредној седници констатује да је Михајловићу престало чланство у ДЈБ активирајући члан 18. Статута, због подршке другој политичкој опцији, а самим тим и све припадајуће функције у ДЈБ; Михајловић је присутан на седници, али не учествује у расправи и не гласа; Главни одбор констатује да до избора новог председништва у Статутом прописаном року, ДЈБ наставља да води заменица председника, Бранка Стаменковић.