Napad na DJB, sezona 5, epizoda 2

Privremeno je ugašena poslanička grupa DJB u skupštini. Saša Radulović i Branka Stamenković više ne mogu da se u Narodnoj skupštini suprotstavljaju SNS-u kao što su to do sada činili.

Upravo iz tog i takvog epiloga izviru objašnjenja svih nedavnih dešavanja u DJB, ali i svih ostalih “kriza” kroz koje je u poslednje dve i po godine, od ulaska u Skupštinu Srbije, naša politička organizacija prošla. Reč “kriza” namerno je stavljena pod navodnike, jer ono što javnost percipira kao krize, u stvari su organizovani udari partokratije svih vrsta, s namerom da se DJB satre i ugasi. Jer smetamo. Jer nećemo da se “uhvatimo u kolo” i “legnemo na rudu”. Jer ne odustajemo.

U Skupštini su Sašu i mene prvo pokušavali da ućutkaju isključivanjem mikrofona. Kad im to nije uspelo, pokušali su da nas od reči odvrate vređanjem i širenjem laži u javnosti kroz svoju medijsku propagandnu mašineriju. Kad im to nije uspelo, prešli su na finansijsku ucenu kroz novčana kažnjavanja i dobronamerne savete kolega poslanika sa dužim poslaničkim stažom: “Pa, ćuuuuuti! Što moraš ti uvek sve da kažeš?!” Kad im to nije uspelo, uveli su praksu recitovanja besmislenih amandmana kako nama vremena za smislene amandmane ne bi ostalo. Kad im ni to nije uspelo, meni su otvoreno nudili da “pregovaramo” o mom prelasku u radikale. Konačno, kad im ni to nije uspelo, okrenuli su se jedinoj preostaloj opciji: rasturiti poslanički klub DJB po svaku cenu, kako bi Saša i Branka ostali bez mogućnosti govora u Skupštini.

Poslednji organizovani napad na DJB koji je rezultirao gašenjem naše poslaničke grupe samo je čin II napada od koga smo se uspešno odbranili u martu ove godine, neposredno nakon beogradskih izbora. Taj martovski napad išao je u dve faze. U prvoj smo imali nasilan pokušaj preuzimanja organizacije iznutra, pod patronatom priče da je DJB “napustio izvorne principe i program”. (Ova besmislena mantra ponavlja se, inače, još od septembra 2014. godine, kada je DJB bio meta prvog napada, a uz nju idu i besmislene mantre o Saši Raduloviću kao autokrati, kao i besmislena mantra o finansijama DJB. Sve ove mantre u javnost je originalno plasirao SNS preko svojih propagandnih glasila i besomučno ih po društvenim mrežama raspiruje preko svoje botovske brigade.) Nakon što nasilan pokušaj preuzimanja DJB iznutra nije uspeo, martovski prevratnici prešli su na fazu 2: pocepati i rasturiti DJB, kako bi se nakon toga pokret potpuno ugasio. I tada su ostali kratkih rukava, mada je DJB pretrpeo veliku štetu i odlazak preko 20% članova. Tada smo ostali i bez 5 poslaničkih mandata, a Saša Radulović je časno podneo ostavku na mesto predsednika DJB. SNS je zadovoljno trljao ruke.

Novoizabrano predsedništvo, na čelu sa Branislavom Mihajlovićem i sa mnom kao njegovim zamenikom, preuzelo je dužnost 21. aprila. Naš zadatak je bio da stabilizujemo organizaciju i stvorimo pretpostavku za uspešan povratak DJB u sam centar političke scene Srbije, gde i pripadamo, a iz koga nas je indukovana “kriza” pomerila. Saša Radulović se potpuno povukao i tri meseca nije ni ušao u stranku. Bili smo se čak uplašili da će se potpuno povući iz politike.

Meni je vrlo brzo u toj novoj postavci stvari unutar DJB postalo jasno da mi, uprkos tome što smo uspeli da stabilizujemo organizaciju, u javnosti tek hiberniramo. Naši skupštinski nastupi postali su bledi i neubedljivi, jer novi predsednik niti je imao harizmu niti viziju niti sposobnosti da se u toj areni nametne kao lider. Njegova obraćanja u Skupštini svodila su se na čitanje sa papira, nakon što mu neko drugi pripremi materijal. Od njega smo i mi u predsedništvu, ali i članstvo prilikom poseta lokalnim odborima, od samog početka slušali da je on tu samo privremeno da pomogne organizaciji da se oporavi i da će se s mesta predsednika stranke povući čim se to desi, jer njega politika ne zanima, on se u politiku i ne razume previše, da za to imamo Sašu Radulovića, te da jedva čeka da počne da uživa u penzionerskim danima sa svojim unucima u svom selu pored Bora. Pored njega, u Skupštini smo govorili još samo koleginica Ana Stevanović i ja. Ostali su se odavno pasivizirali, uz priču da bi najradije vratili mandat.

U toj i takvoj hibernaciji, kroz organizaciju je počela da se pronosi priča (bez sumnje indukovana spolja, ali lako lepljiva na tadašnje stanje stvari unutar DJB) da mi pothitno moramo da uđemo u neku koaliciju, kako bi preživeli. Umesto da radi na podizanju vidljivosti i rastu DJB u javnosti, Mihajlović je oberučke prihvatio taj scenario. Preko Dušana Pavlovića ugovorio je razgovore sa Sašom Jankovićem. “Hajde da prvo razgovaramo o svemu onome što nam je zajedničko, jer imamo mnogo dodirnih tačaka u programu i vrednostima”, počeo je Mihajlović taj sastanak PSG predsedništva sa predsedništvom DJB. “Ja mislim obrnuto: da prvo pričamo o onome u čemu se razlikujemo – o Kosovu i EU”, odgovorio je Janković. I pričali smo. Reč po reč, svelo se na ucenu Jankovića: ili ćemo prihvatiti PSG program o ove dve tačke, ili – ništa. Meni je već tada bilo jasno da od tog dogovora ne može biti ništa. Mihajlović je i dalje insistirao da “razgovore treba nastaviti”. Dušan Pavlović je bio veoma razočaran, čak i ljut, što nismo prihvatili “dogovor” sa Jankovićem.

Potom u organizaciji Mihajlovića na razgovore dolaze i predstavnici Saveza za Srbiju: Boško Obradović (Dveri) i Borko Stefanović (Levica Srbije). Taj sastanak nije dugo trajao. Borko se uvredio što sam se ja drznula da kažem: “Lepo je videti vas zajedno. Da ste bar na to pristali 2016. godine, kada je DJB pričao da u borbi protiv ovog zla ideološke razlike treba da budu u drugom planu, gde bi nam bio kraj”, i što je potredsednica Ana Stevanović pomenula šta je Đilas sve radio dok je bio na vlasti. Odmah je bilo jasno da ni od tog dogovora ne može biti ništa, ali je Mihajlović uprkos tome ponavljao da “razgovore treba nastaviti”.

Užasno me je nervirala ta linija manjeg otpora. Nisi sposoban da “digneš” organizaciju, nego nameravaš da ti “uspeh” predsednikovanja bude udomljavanje u nekakvu nakaradnu koaliciju, unutar koje bi potpuno izgubili svoj osnovni identitet. Tada još uvek u tome nisam videla nameru, već sam mislila da je reč isključivo o ličnoj nesposobnosti Mihajlovića. Sada, sa istorijske distance od nekoliko meseci, nameru itekako vidim.

Shvatajući da je vrag odneo šalu, počela sam polako da skrećem članstvu pažnju na sasvim drugačiju opciju: na izbore možemo i sami. “Pa, kako?!” pitali su iskreno zabrinuti. “Lepo. Kao i 2016. godine.” Ideja da treba da razgovaramo o bilo kakvim koalicijama i pre nego što imamo ikakvu predstavu kad će izbori biti raspisani takođe mi je bila potpuno sumanuta. Bilo mi je jasno da nju sva druga opozicija forsira samo da bi nas nekako negde usisala i neutralisala. Članstvu to, pak, tada nije bilo jasno.

Od aprila do avgusta, nebrojeno puta sam molila Sašu da se konačno dozove pameti i vrati u priču. Bilo mi je jasno da samo on može povući organizaciju da se ponovo nametnemo kao relevantna opozicija u javnosti. Bila sam uverena da takav scenario priželjkuje i Mihajlović, jer – penzija, selo, unuci… Da ne pominjem da je mali milion puta i predamnom i pred bezbroj drugih ljudi ponovio: “Saša Radulović je ono najbolje što DJB ima.”

Saša se u avgustu konačno vratio aktivnostima u DJB, i to na velika vrata. Kao predsednik Programskog saveta, formirao je okružne odbore koji treba da rade na profilisanju republičke politike DJB. Njegov predlog Zakona o KiM, nova politika prema EU i objašnjavanje geopolitičkih promena podigli su energiju u članstvu, a kad smo to plasirali u javnost – i interesovanje javnosti za DJB je poraslo. Otprilike u isto vreme preuzela sam dužnost šefa tima za komunikacije, i postalo mi je potpuno jasno da na društvenim mrežama iznenada počinjemo da privlačimo neke sasvim nove pratioce i da dopiremo do potpuno drugog segmenta biračkog tela nego što je to do tada bio slučaj.

Posete našoj Fejsbuk stranici su eksplodirale! Od sredine avgusta do danas, našu stranicu u proseku posećuje preko milion ljudi nedeljno. Nikada nismo imali ovoliko interesovanje za našu politiku. Broj komentara je porastao nebu pod oblake, i to listom u superlativu, bez uobičajenih poklapanja botovske brigade. Meni lično je prepoznatljivost u javnosti porasla do mere u kojoj su ljudi počeli da me zaustavljaju na ulici da mi stegnu ruku, da se sa mnom fotografišu i da mi se zahvale za borbu koju vodim u Skupštini.

Svi koji kažu da društvene mreže nemaju nikakve veze sa brojem glasova treba da se podsete da smo 2016. godine gotovo ISKLJUČIVO pomoću društvenih mreža stigli do 6% podrške i ušli u Skupštinu. A tada nas na društvenim mrežama građani nisu pratili ni približno pomno kao danas.

Mihajlović je sve ovo veoma teško podneo. “Saša mora da povuče ručnu”, rekao mi je početkom avgusta, kada smo po prvi put došli u sukob. “Ne može on da dominira u odnosu na mene”, rekao mi je, kao i: “Ne možeš ti Sašu da voliš više od mene”. Tada sam u svemu tome videla samo sujetu i lični kompleks koji štete organizaciji. Danas, pak, vidim i nesumnjivu nameru da se DJB politika prema KiM i EU upodobi sa politikom SNSa.

U prilog tome ide i činjenica da je organizacija tribina širom Srbije o Zakonu o KiM i novoj politici prema EU bila praćena pokušajima sabotaže, kao i štampanje bilo kakvog materijala na tu temu koji bi se delio građanima na štandovima. Od avgusta do novembra nisam uspela da se unutar DJB izborim za štampu najobičnijeg flajera sa 20 tačaka našeg programa, crvenim linijama i osnovnim vrednostima. Indikativan je bio i zahtev grupe predstavnika Foruma mladih DJB, unutar koga je Mihajlović imao veliko uporište, a koji su izneli na sastanku sa njim na koji ja nisam bila pozvana, nego sam se na njega – jednostavno rečeno – uvalila. “Saša hoće da Forum mladih, gde god po Srbiji gostuje sa svojom Izložbom odbijenih zakona, usput organizujemo i tribine. Nama je to u redu, ali pod uslovom da Saša na tim tribinama ne priča o Zakonu o KiM i novoj politici prema EU, već da se drži isključivo priče o odbijenim zakonima”.

Krajem oktobra dobila sam konačno i potvrdu svih ovih sumnji o namernoj sabotaži. Prvo je generalna sekretarka Šerbula 23.10, nesumnjivo po nalogu Mihajlovića, pokušala da ospori odluku Skupštine DJB o izboru Saše Radulovića za predsednika Programskog saveta, da bi već 29.10. Mihajlović pokušao da me razreši sa mesta šefa tima za komunikacije, protivno Statutu koji za tako nešto zahteva odluku predsedništva. Tada sam, između ostalih budalaština, u njegovom obrazloženju za smenu čula i: “Forsirala si visoku politiku, zanemarujući životne teme” i “Zloupotrebila si to mesto za ličnu promociju i promociju Saše Radulovića”. Sutradan, 30.10. je poslednja kap prelila čašu kada su Mihajlović i generalna sekretarka Šerbula pokušali da izdejstvuju da se članovi pokreta DJB zovu telefonom kako bi se animirali da se Saša izbaci iz pokreta. Nije im pošlo za rukom. Organizacija je odbila taj zahtev i okrenula im leđa.

Više nisam imala nikakvih nedoumica. Čovek koji se upire da na sve moguće načine zaustavi rast prepoznatljivosti DJB i njegova dva najaktivnija lidera nije čovek koji misli dobro organizaciji. Štaviše, takav čovek organizaciji nanosi štetu. Odlučila sam da podnesem inicijativu za njegovo razrešenje, najavila je 31. oktobra i zvanično podnela 2. novembra. Inicijativu je podržalo preko 60% članova Glavnog odbora. Taj procenat bi bio i veći da nisam odlučila da je ne ponudim na potpis Vojinu Biljiću, kao ni Saši Raduloviću. Nisam želela da bilo ko ima ikakve sumnje i dileme oko toga s kim je Mihajlović, u stvari, u sukobu.

Nije bilo potrebno pretereno objašnjavati da je Mihajlović čovek s nikakvim rezultatima i lošim namerama, jer se on za 6 meseci svog predsednikovanja krajnje olakim shvatanjem odredbi Statuta DJB sam postarao za pregršt drugih, mnogo konkretnijih i lakše dokazivih prekoračenja svojih ovlašćenja. Samovoljno je angažovao i razrešavao članove Izvršnog tima, bez potrebne odluke predsedništva. Rasipnički se odnosio prema budžetu organizacije, ne pridržavajući se finansijskog plana usvojenog na Skupštini DJB, između ostalog angažujući vozača koga je koristio i za privatne potrebe. Nije sazivao sednice Glavnog odbora dinamikom koju Statut predviđa. Pokušao je da preinači odluku Skupštine DJB o sastavu Programskog saveta. Širio je neistine i spletkario unutar organizacije, kršeći osnovne vrednosti i principe ponašanja definisane Statutom. Pokušao je da oko sebe okupi tim ljudi koje je plaćao da bi ga podržali. Sve mu se na kraju obilo o glavu. Organizacija ga je pročitala.

Čim je Statutarna komisija dala zeleno svetlo za ulazak inicijative za razrešenje u proceduru, Glavni odbor je zakazao hitnu, vanrednu sednicu Skupštine za 17.11. na kojoj će se o njoj glasati. Svestan činjenice da se od ozbiljnih navoda iz inicijative nikako ne može odbraniti, kao i da nema podršku unutar organizacije, Mihajlović je “spas” potražio u javnosti. Serijom nastupa u medijima počeo je da širi neistine i izmišljotine o DJB, eksploatišući SNS narativ o tobožnjem fikus statusu unutar DJB kada je o finansijama reč, nanoseći veliku štetu organizaciji. Do tog trenutka se, pak, nikad nikom nijednom rečju nije požalio da ima bilo kakvih problema da upravlja finansijama pokreta: ni članovima predsedništva, ni članovima Glavnog odbora, ni članovima Izvršnog tima. Svima je istog momenta bilo jasno da je reč o zlonamernim lažima, sračunatim da nanesu štetu organizaciji u javnosti. Članstvo je na to odreagovalo izuzetno negativno, a kada je preleteo u drugi poslanički klub, revoltirano je zahtevalo da se ne čeka Skupština 17.11. već da se on razreši odmah, aktiviranjem člana 18. Statuta po kome on prestaje biti član usled pristupanja drugoj političkoj opciji. Do tog doba, već se više od 70% delegata Skupštine pismeno izjasnilo za njegovu smenu. Glavni odbor je pozitivno odreagovao na ove zahteve članstva na sednici održanoj 8. novembra, aktivirao član 18. Statuta i izbacio Mihajlovića iz DJB.

Nakon svega, moram da kažem da sam ponosna na reakciju članstva tokom ovog poslednjeg udara na DJB. U šali, čak, kažem: navežbali smo, nije nam prvi put da se branimo od pokušaja preuzimanja i uništavanja organizacije. Za razliku od marta ove godine, ovom prilikom nismo gubili cele odbore. Pet univerzitetskih profesora i doktora nauka jesu otišli, ali većina njih je već mesecima najavljivala da će se povući i nisu se ni pojavljivali u Skupštini. Mihajlovićeva očekivanja da će oni sa sobom povući veći deo članstva i pocepati organizaciju ispostavila su se kao potpuno pogrešna. Neke članove jesmo izgubili, uglavnom iz Foruma mladih. Ma koliko zbog toga žalili, nakon hrabrog zbijanja redova, već se okrećemo budućnosti i planiramo dalje akcije, tribine i skupštinske aktivnosti. DJB članstvo nikad nije bilo kompaktnije i nikad veće saglasje i snagu nismo imali unutar organizacije.

Ako smo išta naučili u poslednje četiri godine, onda je to činjenica da će DJB, kao i svaki put do sada, na sve komentare “gotovi ste” i “raspadate se” – koje po društvenim mrežama i u politički kontrolisanim propagandnim glasilima SNS-a šire botovske brigade i partijski zaposleni medijski radnici, kao što je to bio slučaj i prilikom svih dosadašnjih udara na DJB – ustati, otresti pepeo sa sebe i zaleteti se ponovo na centar opozicione političke scene Srbije poput Feniksa. Do novog pokušaja organizovanog udara s namerom da se zatremo, i do nove hrabre odbrane svih vrednosti i principa iza kojih stojimo od samog svog nastanka 2014. godine.

Ne mari i taj sledeći udar. Navežbali smo, odbranićemo se. Nakon što sam preuzela vođenje organizacije do izbora novog predsedništva, lično čak s dozom morbidne radoznalosti iščekujem da vidim šta će se u kuhinji partokratije sledeće skuvati protiv nesalomivog DJB-a? Hoće li sad meni izmisliti neki poreski dug u Kanadi, kao što su Saši Raduloviću izmislili u Americi? Uopšte me ne bi iznenadilo. Ostaje da se vidi.

Branka Stamenković
zamenik predsednika DJB

KRATKA HRONOLOGIJA NAJVAŽNIJIH DOGAĐAJA:
– 21. april: Novo predsedništvo preuzima dužnost.
– maj, jun, jul: Duboka hibernacija DJB. Saša ne dolazi u stranku. Potpuno se povukao.
– 24. jul: Sastanak predsedništva DJB sa predsedništvom PSG.
– 7. avgust: Saša Radulović se vraća političkim aktivnostima u DJB.
– 8. avgust: Moj prvi sukob s Mihajlovićem.
– 23. avgust: Preuzimam dužnost šefa tima za komunikacije.
– sredina septembra: Razgovor s predstavnicima SzS.
– 23. oktobar: Mihajlović dovodi u pitanje odluku Skupštine o sastavu Programskog saveta.
– 29. oktobar: Mihajlović pokušava da me protivstatutarno smeni s mesta šefa tima za komunikacije.
– 30. oktobar: Mihajlović pokušava da organizuje da sekretari zovu članstvo da se Saša smeni i izbaci iz pokreta. Organizacija mu okrenula leđa i odbila zahtev.
– 31. oktobar: Nakon 8 dana odbijanja mnogobrojnih poziva i zahteva da sednu i razgovaraju, Mihajlović konačno prihvata da se sretne sa Sašom Radulovićem. Prvi put od kako se poznaju počinje da ga napada i saopštava mu da će ga naučiti pameti, da je on jači od njega, da ima da ga sluša i poštuje. Ne pominje nikakav problem sa finansijama. Ne želi da odgovori zašto je smenio Branku i zašto je pokušao da organizuje zvanje članstva da se smeni Saša. Nikada do tada nisu imali nikakav konflikt.
– 2. novembra: Upućujem Statutarnoj komisiji inicijativu za smenu Mihajlovića; Dušan Pavlović daje izjavu za Danas da napušta DJB zbog navodnog skretanja u desno i najvaljuje da će ostati u poslaničkom klubu DJB; DJB reaguje zvaničnim saopštenjem; Mihajlović se ograđuje od tog saopštenja DJB na Tviteru.
– 3. novembra: Mihajlović se na Tviteru ograđuje od proklamovane politike DJB po pitanju KiM i EU, nazivajući je “desničarenjem”; Mihajlović okuplja omanju grupu članova DJB u kancelariji i obmanjuje ih da “šest meseci ne može da upravlja finansijama, jer mu to Saša ne dozvoljava”; linkove na snimak ovog skupa lokalni koordinatori DJB dele članstvu kome, nakon što su ga odgledali, sve postaje jasno.
– 4. novembra: Okupljam moj tim za kampanju smene Mihajlovića sa mesta predsednika.
– 5. novembra: Danas objavljuje intervju s Mihajlovićem u kome on potpuno neosnovano napada Radulovića da mu nije dozvoljavao upravljanje finansijama; Glavni odbor zakazuje hitnu vanrednu sednicu u Nišu za 17. novembar, na kojoj će se glasati o razrešenju Mihajlovića; Mihajlović je prisutan na sednici Glavnog odbora, glasa protiv i učestvuje u raspravi tako što ostale članove GO naziva “prevarantima” i “šibicarima”; Mihajlović napušta poslanički klub DJB u Skupštini i sa još 4 bivša člana DJB formira novi poslanički klub “Politika mora biti drugačija”, a za šefa poslaničkog kluba izabran je Dušan Pavlović.
– 6. novembra: Članstvo počinje masovno pismeno da se izjašnjava za razrešenje Mihajlovića, revoltirano vršeći pritisak da se on smeni i pre zakazane Skupštine u Nišu 17.11. po članu 18. Statuta, zbog podrške drugoj političkoj opciji, kako bi se organizacija što pre zaštitila od njegovog štetnog delovanja.
– 7. novembar: Preko 70% posto delegata Skupštine DJB izjasnilo se za smenu Mihajlovića sa mesta predsednika; pritisak članstva da on što pre bude razrešen se nastavlja.
– 8. novembar: Glavni odbor na vanrednoj sednici konstatuje da je Mihajloviću prestalo članstvo u DJB aktivirajući član 18. Statuta, zbog podrške drugoj političkoj opciji, a samim tim i sve pripadajuće funkcije u DJB; Mihajlović je prisutan na sednici, ali ne učestvuje u raspravi i ne glasa; Glavni odbor konstatuje da do izbora novog predsedništva u Statutom propisanom roku, DJB nastavlja da vodi zamenica predsednika, Branka Stamenković.