Ауторски текст Економија

Неолиберални Суперхик

Склапам са тобом уговор по коме сав терет пада на тебе, а сва корист припада мени, који ћеш поштовати док се то мени свиђа и који ћу ја поштовати док се то мени свиђа. Овим речима је Жан Жак Русо објаснио како изгледа друштвени уговор у тиранији. Овим речима може се описати и однос пословних банака у Србији са својим клијентима. Кључно питање које се овим поводом поставља је зашто је то тако, односно из ког разлога Народна банка, која је по закону и регулатор и контролор банака, допушта да овакви односи постоје у једној демократској земљи.

Кад се било којим логичким аргументом доведе у питање скандалозно попустљиво поступање Народне банке према банкама, добија се одговор да је то последица неолибералног концепта и да се то не може променити. Централна банка је независна, правила тржишта су таква, Базел 1, 2, 3 и то је то. Уосталом, тако је у целом свету.
Ово наравно није адекватан али ни тачан одговор. Неолиберализам или огољено, банкарски колонијализам, заиста подразумева доминацију банака али не у овој мери. Начин на који се НБС понаша према банкама у случајевима кад крше закон пре би се могло сматрати државним ударом него применом неолибералног концепта.

Можда би се и могло говорити о последицама које је прихватање неолибералног концепта економске политике оставило на положај банкарских клијената и енормно богаћење банака, у ситуацији када су те последице узроковане дерегулацијом, као битном карактеристиком неолиберализма. Уосталом, неолиберализам је довео до огромне глобалне неједнакости, и може се рећи да је то једна од његових битних каратактеристика. Али оставимо по страни Кузнецове криве, Ђинијев коефицијент и остале комплексне макроекономске показатеље. Тако нешто нам није потребно да бисмо видели шта се дешава. Бар то је могуће у земљи где се лекару специјалисти рата кредита од 300 евра, сама од себе повећала на 80% месечне зараде.

Дерегулација свакако јесте утицала на стварање балона хипотекраних кредита у САД па се стога може сматрати и битним елементом стања које је довело до светске економске кризе. Ма колико да су тамошњи председници Федералних резеврви (ФЕД), попут Пола Волкера, Алена Гринспена или Бена Бернарка сматрани фигурама који су били или нису били свесни опасности које у себи носи дерегулација и ма колико да је оправдано тврдити да је њихово чињење или нечињење утицало на настанк кризе, тешко да би се слични аргументи могли применити на гувернере Народне банке Србије.

Разлози за то су двојаке природе. Најпре, поступање председника ФЕД-а је било поступање у складу са правилима, које је уоквирило прихватвање неолибералног концепта тржишта. И оно је у сваком случају могло бити сматрано легитимним. И друго, водеће личности ФЕД-а свакако своје одлуке нису доносили под тако отвореним и безобзирним5 притиском интересних група а на штету јавног поретка, као што ни у једном тренутку своје грешке нису покушавали да бране отвореним негирањем јавног поретка. Да ли се то дешава у позадини целе приче друго је питање, које би требало оставити за расправу између Трампа и демократа.

Кад је Србија у питању, може се рећи да неолиберални концепт није имао никакве везе са дубоком институционалном кризом НБС-а, која је настала за време Динкића и која још увек траје. Штавише, да су дословно поштована правила неолиберализма, банкарски сектор би колико-толико био уокиврен јавним поретком и банкари би за непоштовање јавног поретка одговарали. Овако, игнорисање правила од стране институције која би тај јавни поредак требала да штити, а то је свакако НБС, не само да је нанело огромну репутациону штету НБС-у и држави Србији, већ и неолибералном концепту у Србији.

Чини се да је потпуна потчињеност наше центалне банке донекле потпомогла разоткривању праве суштине неолиберализма.
Свима је позната улога јунака из популарног стрипа Алан Форд, Суперхика, који пљачка сиромашне да би дао богатима. Интересанто је да ова модерна пародија Робина Худа, подсећа на поступање Народне банке Србије у периоду 2006-2016. године. Зато су многи оштећени грађани са правом огорчени на НБС, прозвали централну банку нашим Суперхиком, мада се ова метафора може односити на цео неолиберални концепт који неспорно узрокује озбиљан раст неједнакости.

Иако налазимо да је ово поређење институције са обичним криминалцем неумесно, тешко да се могу наћи оправдања за читав низ поступака централне банке у периоду експанзије стамбених кредита, почевши од потпуне игнорисања обавезе регулације и надзора над понашањем учесника на тржишту финансијских услуга па све до неспретних покушаја прикивања сопствених грешака, било да су исте последица чињења или нечињења централне банке.

Чињеница је да је Народна банка Србије немо посматрала: како банке уговарају изведене финансијске деривате у кредитима индексираним у ЦХФ; како промовишу правила несавесног и неетичког понашања и како та правила временом постају уобичајена; како системски уништавају највећа домаћа предузећа по правилу злоупотребом поверења или овлашћења; како се према грађанима опходе на сличан начин као и зеленаши; коначно, како грубо крше императвине норме различитих закона и подзаконских аката.

Најбоља илустрација понашања централне банке било је оно које је демонстрирано код једностраног мењања каматне стопе од стране банака. Наиме, већина банака је у својим типским уговорима о стамбеном кредиту имала одредбу по којој има право да у складу са својом пословном политиком промени висину каматне стопе. До уговарања такве клаузуле у уговорима о кредиту долазило је услед постојања огромног простора за злоупотребе који је регулатор оставио банкама, иако су банке биле свесне да је такво уговорање забрањено одредбама великог броја закона. Судови у Србији су, наравно, утврдили да су оваква уговорања противна јавном поретку и самим тим ништава.

Било је то у време доношења Закона о заштити корисника финансијских услуга, који иако представљен као мера државне политке која је предузета у правцу заштите интереса потрошача није то био ни у свом најмањем делу. Пре би се могло рећи да је овај закон био средство за легализацију нечега што се не може легализовати, и да је помирио интерес банака са интересом појединаца из редова Народне банке, са основном идејом да се грађани Србије по ко зна који пут понизе и преваре, а интерес јавног поретка изигра.
Ако се вратимо у време доношења Закона о заштити корисника, тешко да нам могу промаћи главне поруке које су највиши представници централне банке послали јавности. У више наврата поновљен је став да банке јесу једнострано мењале каматне марже, али ето, то је било дозвољено. Али када се донесе Закон о заштити корисника, то више неће бити случај.

У овим тврдњама је изношена једна груба неистина. Наиме, једнострано мењање битних елемената уговора, па и висине каматне стопе одувек је било забрањено законом, и као такво недопустиво. Друго је питање да ли је НБС учествовала у кршењу закона, и на тај начин код банака створила легитимно очекивање да је једнострано мењање каматне стопе у ствари дозвољено. Иако је ово комплексно правно питање, покушаћемо да поједностављењем односа оценимо ко је и на који начин оштећен овом конфузијом централне банке. При томе, треба имати у виду да су на интернет страници НБС-а, и то не само у време пре доношења Закона о заштити корисника већ и након његовог ступања на снагу, постојале препоруке Народне банке за поступање пословних банака када једнострано мењају каматну стопу и када уговарању кредите у швајцарским францима. Те препоруке су носиле ознаке БАН 001 и БАН 002.

Чињеница је да је доношењем ових препорука централна банка успела не само да створи конфузију већ и легитимно очекивање код банака да је једнострано мењање каматне марже заиста дозвољено. Наиме, уколико регулатор и контролор подучава банке како морају поступати када једнострано мењају марже, онда то подразумева да и сам регулатор сматра да је такво мењање уговорних услова не само законом дозвољено већ и легитимно. Проблем је настао онда када се показало да то није био случај, а тај тренутак се везује за прве пресуде судова које су одредбе о једностраном мењању марже огласили ништавим и супротним јавном поретку. У том тренутку постало је јасно да је НБС истовремено оштетила грађане, пре свега својим нечињењем у односу на овакве одредбе, али и банке, стварањем легитимног очекивања о допуштености мењања каматних маржи. Правичан излаз из ове ситуације, ма колико се чинио нереалним, је следећи: Банке обештете кориснике кредита којима су мењали марже, НБС обештети банке, а запослени у НБС који су грубом непажњом оштетили државу обештете НБС. Ово би било решење засновано на закону и институтима јавног поретка. Међутим, свима је јасно због чега је НБС изабрала да ствара даљу конфузију са новим препорукама уместо да проблем реши.

Предуслов за решавање проблема је прихватање одговорности и накнада штете држави, а та опција, кад је Србија у питању, једноставно није на столу. Вероватно из разлога што би убудуће, а то се види и на примеру кредита индексираних у ЦХФ држава морала да почне са примењивањем а престане са свеским кршењем закона, што би свакако спречило потпуну доминацију банака на овим просторима и њихово енормно богаћење.

Закључак је јасан. Ако у једном државном ауторитету имате полицајца, судију, тужиоца и законодавца који ће свако ваше кршење закона оправдати и прикрити, огромна је вероватноћа да ћете стално кршити закон. Кад је то случај, онда постојји друштвени уговор сличан оним који је Русо описао у свом делу. Неко мора да прекине тај низ огољеног силовања права. Доста је било.

Доста је било

Доста је било

Коментариши

Кликни овде да поставиш коментар