Трудноћа и порођај у Србији 5: Интензивна нега, дан други

И би ноћ. И свану дан.

Други на Одељењу интензивне неге.

“Је ли, кад нам доносе децу?”, питам жену која лежи до мене, такође породиљу која се опоравља од царског реза.

“Никад.”

“Ха, ха. Добра ти је та. Ајде, не зезај, стварно, у колико сати доносе децу?”

“Ма, не зезам, жено, не доносе децу уопште. Бебама је забрањен приступ на интензивну негу.”

Гледам је помно, све очекујући да уочим осмех у углу усана. Чекам да ми каже да се шалила. Она, међутим, остаје мртва озбиљна. Прчка нешто по својој торбици и каже:

“Ево ти, укуцај број телефона неонатологије у мобилни. Једино што можеш је да их зовеш да питаш како је беба.”

И даље сам уверена да је она ту нешто дебело побркала. ‘Оће то од наглог пада хормона након порођаја. Али укуцавам број телефона и одмах зовем неонатологију да питам, па они ће ваљда знати. Телефон бесомучно звони. Нико се не јавља.

Пола сата касније, одустајем од даљих позива. Истрошила ми се батерија. Стављам мобилни на пуњење, и окрећем се жени која лежи с друге стране мог кревета, да њу питам. У ону прву сам изгубила сво поверење.

“Је ли, а јесу теби доносили твоју бебу?”

“Ја немам бебу, ја сам имала операцију цисте. Али нисам видела да су икоме до сада доносили бебе.”

“Па, то није могуће!”

“Не знам, стварно, ја сам ту тек од јуче поподне. Сад ће сестре да дођу да нас припреме за визиту, па питај њих.”

“А кад је доручак?”

“Нема доручка.”

“Молим?!”

“Тек трећи дан добијеш кекса и чаја. До тада си на инфузији. Ни вода ни храна нису дозвољени.”

‘Ајде што је она прва побрљавила од наглог пада хормона, али шта је с овом другом, побогу?! Како могу да нам не дају да једемо три дана? Па, ја бих тренутно могла вола да поједем. А што сам жеееееееднааааааа… Сва срећа те сам ја себи понела и воде и Плазме. Вадим исте из торбе и почињем иће и пиће.

“Па, ти ниси нормална!”, она прва ће мени. “Ако те виде, надрљаћеш!”

“Кад да ме виде, кад никад нису ту? Уосталом, не плашим се ја њих. Шта ће да ми раде? Да ми конфискују храну и воду?”

“Али, како се не плашиш да нешто не пође наопако, жено? Не би они то забрањивали да није опасно јести и пити после операције.”

“Слушај, мени се сестра од стрица породила пре неколико месеци у Канади, царским резом, родила близанце, и пар сати након тога одмах је могла умерено да једе и пије, а исти дан нешто касније и нормално, а не само умерено. Шта ови наши овде изигравају – не знам. Али дефинитивно се не плашим да ишта може да пође наопако.”

Сад сам већ успела да привучем пажњу и осталих жена. Гледају ме као да сам помутила памећу. Сигурно и оне мени приписују неурачунљивост услед наглог пада хормона.

Уто ето омање чете сестара које у круг иду с некаквим лавором и пола метра дугачким металним пинцетама којима уштину нешто вате, замоче у то нешто у лавору, дрекну: “Шири ноге!”, и с гадљивим изразом на лицу проџарају гди и шта треба с безбедне удаљености. Пет до седам минута касније, свих десет смо “спремне за визиту”.

Доктор Визита улеће у просторију у журби, погнуте главе – да му се поглед случајно не сретне с неком од жена, што би је недајбоже могло охрабрити да нешто пита – и идући од кревета до кревета граби болничке картоне, посвећујући сваком између 10 и 30 секунди пажње (100% ишао на курс брзог читања!). Неких пет до седам минута касније, свих десет смо визитиране.

Једну сестру која се, још увек ошамућена од узбуђења “визите” и присуства “Доктора Визите”, није снашла да баш одмах излети из просторије, успевам да на’ватам у последњем тренутку:

“Извините, молим вас, да вас питам: када ће нам донети наше бебе?”

“Какве бебе? Нема овде беба. Болнички протокол не дозвољава уношење беба на Одељење интензивне неге.”

Још не изговоривиши до краја последњу реченицу, сестра нестаје из просторије. Ја сад коначно схватам да они уопште немају намеру дати ми да видим и пипнем моје дете. Почињем да плачем. Зовем неонатологију. Нико се не јавља. Опет плачем. Зовем Тата-Кенгура. Плачем. Зовем неонатологију. Нико се не јавља. Плачем.

Долази мој анестезиолог.

“Како сте, Бранка, има ли болова? Па, што плачете, побогу?”

“Немам болова, овај епидурал је најбоља ствар на свету, докторе. Свака му част ко га измисли, стварно. Него, не дају ми да видим моје дете!”

“Па, ја стварно не знам каква су правила, то би требало да питате СППВМД, она је иначе и начелница Интензивне неге.”

Ох, хвала Свевишњем! Моја “веза” је начелница Интензивне неге! Има наде!

“А где да је нађем да је питам, је ли она ту?”

“Она ради поподне данас. Не брините, рећи ћу јој да дође да вас обиђе.

Него, јесте ли ви устајали из кревета?”

“Па, нисам.”

“Хајде да устанете, да видимо можете ли да стојите.”

Могу, наравно да могу. Шта је проблем стајати? Није ми јасно.

“Бранка, добро је. Обавезно да устајете из кревета и да шетате с времена на време. Немојте претеривати, али мало по мало. То је изузетно важно након операције. Нека вам сестра помогне.”

Након његовог одласка, ја се као по наређењу враћам на оно што ће ми постати рутински посао до краја боравка на Одељењу интензивне неге: играње глувих телефона с неонатологијом и плакање.

Мало иза поднева, својим присуством на 10 минута почаствују нас чак две сестре. Смена. Мислим се како да скинем ону цевку с инфузије, не бих ли имала од чега направити ласо да наватам бар једну на пет минута, да затражим помоћ око померања кревета из полуседећег у лежећи положај. Отпаде ми кичма, хтела бих да се опружим, а можда успем мало и да одспавам.

“Сестро, како се ови кревети померају у лежећи положај? Ја притискам ове дугмиће са стране, али ништа се не дешава.”

“То говно од кревета су нам Американци дали као донацију, и чим смо их добили, одмах су се покварили. Кревет не може да се помера из положаја у коме је.”

Рече, и отперја из просторије као тихи лахор. Ми жене се згледамо у чуду, просто не знајући како да реагујемо, док једна не рече:

“Јесте, није им било довољно што су нас бомбардовали, него нам сад уваљују и бофл како би, као, испали хумани! Барабе једне!”

“А што нам не дају јастуке?”, упитах.

“Ма, тражила ја”, рече једна од сапатница, “ма ми рекоше да болнички протокол не дозвољава јастуке.”

“Е, да ми је знати зашто?”, окуражих се. “Да се не плаше да их не задавимо њима?”

Проломи се смех на суморном Одељењу интензивне неге. Први у два дана. Али, већ пет минута касније, свака се враћа свом послу. Неке плачу и играју се глувих телефона, као ја, неке покушавају да спавају, неке слушају музику…

Поподне коначно долази СППВМД, иначе начелница Интензивне неге.

“Како је? Чујем плачеш?”

“Па, не дају ми да видим моје дете. Ја хоћу и морам да видим моје дете. Молим вас, дајте ми моје дете!” преклињем кроз сузе и јецаје.

“Бебе не смеју на интензивну негу, болнички протокол то не дозвољава.”

“Зашто?”

“То је за бебино добро. Знаш, овде нису само породиље, већ и жене које су имале неке друге операције. Није безбедно за бебу да буде у истој простоји. А ми пара немамо да направимо два Одељења интензивне неге. Није ти ово Америка. Тако мора. Него, јел’ све остало у реду?”

“Па, једино ова сестра Слободанка, то је ужас божији, извикала се синоћ на мене, није ми дала спаваћицу, није хтела да ми промени постељину…”

“Јесте, и на мене је викала. И вређала ме”, добацује једна од сапатница.

“И на мене, и на мене!”, окуражише се још неколико њих, знајући да ми је начелница ‘веза’.

“Слобчета немојте да ми дирате, јел’ чујете! Она је овде највреднија! Да знате да ћу све да вас тужим код ње! Ајде сад, идем ја, а ти престани да плачеш више, побогу, шта ти је?”

СППВМД излази из просторије. Иза ње мук. Згледамо се моје сапатнице и ја у непријатној тишини која царује, док се једној не поврати моћ говора:

“И, шта кажеш, то ти је ‘веза’, а?”

“Аха.”

Хебала ме веза да ме хебала.

Куд је не потплатих?!

Наставак:
Трудноћа и порођај у Србији 6: Интензивна нега, дан трећи