Преносимо

Др Лидија Гајски: Корона хистерија је превара! Лажирају ли се бројке и манипулише ли се подацима?

Грађани Хрватске сведоци су увођења досад невиђених рестриктивних и репресивних мера у вези с епидемијом корона вируса. Реч је о мерама које суспендују основна људска права и слободе и имаће велике и несагледиве штетне последице на телесно и психичко здравље, индивидуално и колективно богатство, образовање, међуљудске односе, друштвени систем и демократију.

Доносиоци ових одлука или су медицински стручњаци или се на њих позивају. Уведене мере, дакле, темеље се на ставовима лекарске струке, тачније епидемиолога и инфектолога представљених у особама начелника Хрватског завода за јавно здравство и начелнице Клинике за инфективне болести.

Након почетног шока и парализе од спознаје да смо се преко ноћи нашли у орвелијанској тоталитарној диктатури, помало се почињу јављати неслагања и критике, које ће, надам се, бити увод у јавну расправу о актуелним догађајима. А дискусија о било којој теми, јер то је најважнији услов за њену смисленост и плодност, мора кренути од основа. Овде се ради о сложеном и вишеслојном проблему, но пре расправе о свим другим аспектима, јасно и до детаља мора бити расветљен њен основни предмет. А то је сама епидемија, тачније, болест због које су мере донесене.

Надлежни ауторитети уверавају нас да су мере које по рестриктивности надмашују и оне какве смо имали за време рата, донесене с намером да се заштити здравље пучанства. Но то образлажу тек с неколико штурих информација о природи болести (која је реално блага), без јасних података, објашњења и аргументације који би поткрепили и образложили увођење тако великих ограничења и драстичних промена понашања и живота.

Стога као појединац погођен овим мерама, али и као лекар у чије су име донесене, надлежнима постављам следећа питања:

  1. О КАКВОЈ СЕ БОЛЕСТИ РАДИ?

    Која су обележја болести узроковане КОВИД-ом 19? Колико је она опасна с обзиром на клиничку слику, компликације и смртност? Којом брзином се шири и колики јој је део популације подложан? Кратко речено, колико је релевантна за јавно здравље?

Сваке сезоне читав низ вируса узрокује респираторну болест коју називамо прехладом или болешћу сличној грипу. Знатан део тих вируса није ни познат, односно идентификован, јер је болест тривијална. За корона вирусе се зна да узрокују просечно око 10 % од свих прехлада. Као и други слични вируси, стално се мењају (мутирају) и појављују се нови типови. Два таква били су прилично опасни САРС и МЕРС.

Досадашња сазнања о новом вирусу КОВИД-19 показују да је реч о болести која није претерано заразна (за разлику од оспица) и већином је благог тока – више од 80 % заражених преболи је као прехладу или уопште не развије симптоме. Компликације, најчешће плућне, јављају се готово искључиво код старијих и теже хронично болесних људи, а умре, према најновијој студији која се односи на кинески град Wухан, 1,4 % оних који су развили симптоме. Подаци (до средине марта) из провинције Хубеи која је била погођена заразом показују да је вероватноћа смрти од ове болести у општој популацији изузетно ниска – 0,000054 или 5-6 људи на 100 000 становника. Реч је о смртности која је мала и међу старијима и болеснима, а поготово код здравих људи млађе и средње доби где је занемарива; другим речима, једнака је или небитно већа од смртности од било које друге прехладе. Наиме, у свакој сезони акутних респираторних болести бележе се повећане стопе смртности јер се било која вирусна прехлада код имунолошки оштећених људи неретко компликује и доводи до смрти. Оно што је овде битно запазити јесте евентуални пораст (вишак) обољења и смртности који одудара од уобичајених сезонских статистика. До сада ни за једну земљу нема таквих показатеља. И стручњаци се слажу да се овог пролећа у том смислу не догађа ништа необично.

Италија, тачније њена покрајина Ломбардија, бележи већи број оболелих и умрлих него другде. Спомињу се специфичне стопе смртности и преко 7 %, но оне су нереалне јер су тестирани већином тежи болесници, и још важније, тамошњи надлежни наглашавају да укључују све умрле код којих је доказан КОВИД-19, што не значи да су сви од њега и умрли. Наиме, већина њих није умрла од вируса, него с њим; узрочност је доказана у свега 12 % умрлих. При том се готово искључиво радило о старим и хронично болесним људима – према италијанском Националном институту за здравље просечна старост умрлих била је 79,5 година, а 99,2 % имало је барем једну пропратну хроничну болест, од чега скоро половина три или више болести. Од 355 умрлих свега три болесника нису имала пратећих болести.

Дакле, слика створена о болести у Италији преувеличана је, што не значи да болест у суседној земљи није била озбиљнија него другде. И то вероватно ради локалних специфичности; Италија годинама има изразитији вишак смрти од грипа у односу на друге европске државе. Нуде се следећа објашњења – висока доб становништва, већи број пушача, највећа отпорност на антибиотике у Европи, специфичности здравственог система те велика загађеност ваздуха и густа 5Г мрежа у Ломбардији (слично као у Wухану). У Шпанији би један од разлога повећане смртности могао бити недостатак неге у домовима за старије; тамошњи здравствени радници признали су да нису припремљени да се носе с коронавирусом.

Неки лекари смртност у овој епидемији повезују и с агресивном терапијом – тешки болесници у Кини (описано у часопису Ланцет), као и у Италији, добијали су токсичне коктеле антибиотика, антивирусних лекова (премда је став СЗО-а да нема специфичног лека за терапију КОВИДА-а 19) и кортикостероида; даје се и клорокин, засад без научних доказа о учинковитости. Честа је примена респиратора; нека истраживања показала су веће умирање на том уређају, него без њега.

У остатку света смртност од КОВИД-а 19, барем засад, је ниска. Према британском епидемиологу Тому Џеферсону нижа је од других коронавируса. Свуда је битно мања од обичног грипа – од неколико пута до неколико десетина пута (грип годишње узме 250 000 – 500 000 живота), да не говоримо о другим заразним (нпр. туберкулоза) и незаразним болестима, на пример рак. Стога се с правом поставља питање шта је у овој прехлади тако посебно да је навело надлежне на невиђено узбуњивање и ригорозно поступање, толико другачије и потпуно супротно уобичајеној равнодушности везаној уз прехладе? Могуће је да је и прошлих сезона кружио неки сличан коронавирус, али није препознат јер се није ни истраживало. Занима ме колико је ових дана више тешких болесника у јединицама интензивне неге; је ли коришћење респиратора веће него обично у ово доба године? Хрватска медицинска струка и политика дужна је још да одговори и на питање зашто је баш Хрватска, према истраживању Универзитета у Оxфорду, прва на свету по индексу строгоће уведених мера (најригорозније у односу на број заражених).

  1. КОЈИ СУ ТАЧНИ ПОДАЦИ О БРОЈУ ЗАРАЖЕНИХ, ОБОЛЕЛИХ И УМРЛИХ?
    Подаци о зараженима и умрлима од коронавируса који нам се презентирају нису поуздани. Број заражених већи је од оног који нам се предочава – зараза често не ствара никакве тегобе, па се такви људи не тестирају (осим ако нису били у контакту с болесницима). Не тестирају се ни многи људи са симптомима прехладе, од којих дио сасвим сигурно отпада на корону. Др. Мартy Макарy с америчког Универзитета Јохнс Хопкинс тврди да на сваког тестираног позитивног, још веројатно 25-30 има вирус. Једно истраживање, односно модел направљен од научника с Оксфорда указује на могућност да је у протекла два месеца чак половина Британаца заражена КОВИД-ом 19. Треба рећи и да раширеност вируса зависи до популације коју тестирамо – није једнака у општој и тешко болесној популацији.

За процену значаја болести, више од броја заражених говорио би број оболелих (јер нису сви заражени болесни). Тај нам се податак не презентује. Али и да је и доступан, и он би био непрецизан. Болест нема специфичних симптома по којима би се могла препознати и одвојити од других респираторних болести. Постоје сумње да се понегде само на темељу клиничке слике случајеви уводе у статистику заражених. Међутим, нити доказ корона вируса не значи да је тај вирус и узроковао болест; КОВИД може бити тек попратна појава (колонизација), а болест узрокована другим вирусом или бактеријом. Могуће је, сматра македонски инфектолог Вело Марковски, да људски организам уопште не реагује на овај вирус. Да је болест, као последица имунолошке реакције тела на вирус, узрокована специфичним узрочником, доказује се налазом антитела против тог вируса у крви (серологија), а то се ради врло ретко, и такође с тестовима који нису валидирани.

Надаље, тест (ПЦР) који се користи за доказивање КОВИД-а 19 у обрисцима секрета узетих од испитаника, нов је и није примерено евалуиран. Не зна се колика му је осетљивост и специфичност, што значи да није поуздан. Кинески научници су нашли да је у готово половине испитаника давао лажно позитивне резултате. Главној америчкој установи за јавно здравство (ЦДЦ) приговара се да проводи тестирање потпуно неадекватним тестом. У изради су нове врсте тестова, овај час још мање поуздане. Дакле, тестом који је актуелно у примени често се детектује оно што није коронавирусна болест, а не тражи се и не мери оно што вероватно јесте. Поставља се питање чему уопште служи такво тестирање, тј. колико оно уопште има смисла.

Кад је реч о броју умрлих, занимљиво је да у већине умрлих у Француској није доказан кинески, већ неки други тип коронавируса. Већ је споменуто да се умрли с коронавирусом често поистовећују с умрлима од коронавируса, не само у Италији. Доказ КОВИД-а код умрлог пацијента са срчаним попуштањем или карциномом, не значи да га је убио вирус, него његова основна болест. Колико је вирус допринео смртном исходу, и може ли се и под којим условима сматрати узрочником смрти, слабо је дефинисано и врло растезљиво; по речима др Волфганда Водарга у тешко болесних и умирућих људи тај је суд немогуће донети. Тенденција да се смрти неоправдано приписују вирусу даје, наравно, лажно високу смртност од вируса.

Дакле, бројке које свакодневно пратимо у средствима информисања тек су приближне. Њихов је значај, нарочито у стварном времену, ограничен и дискутабилан. Док не буду тачне и поуздане, свакодневно бомбардовање бројкама заражених и умрлих треба сматрати не само непримереним и непотребним, већ обликом психоемоционалног злостављања.

  1. ГДЕ СУ ДОКАЗИ О ЕФИКАСНОСТИ УВЕДЕНИХ МЕРА?

Кад се доносе мере с великим утицајем на живот људи, оне морају имати чврста и јасна упоришта. Надлежни су били дужни да предое научне или емпиријске доказе о учинковитости у сузбијању епидемија за сваку појединачно донесену меру.

У обраћању јавности позвали су се на препоруке Светске здравствене организације. У документу под називом „Стратешки план за спремност и одговор“ (2019 Novel Coronavirus: Strategic Preparendess аnd Response Plan) донесеном у фебруару ове године с циљем заустављања епидемије КОВИД-ом 19 и ублажавања њених последица, СЗО процењује да се ради о „врло високом ризику“ за Кину и „високом ризику“ за остатак света. Кад говори о могућем утицају на здравље, наводи „многе непознанице“. У вези с мерама које препоручује позива се на кинеско искуство увођења строгих мера, но у време објављивања документа њихови ефекти још нису били познати („Биће важно континуирано оцењивати учинковитост мера“). У делу везаном за промет, наводи се да ограничавање кретања људи и добара може бити неучинковито, па и штетно, но у околностима несигурности привремено можда може бити корисно како би се добило на времену за друге активности и ограничило ширење болести. „У таквим ситуацијама, пре имплементације рестрикција, земље треба да направе анализе ризика, анализе користи и исплативости, како би се утврдило да је корист већа од штете.“ Молим надлежне да нам предоче ове анализе јер ћемо у противном увођење ограничења кретања сматрати масовним социјалним експериментом.

У овом, а и другим документима СЗО везаним уз ову тему, није наведена никаква научна литература која би подупирала оцене, ставове и препоруке. Но средином марта СЗО и неколико других организација међу којима лондонски Империјал колеџ, издају документ у форми научног рада под називом „Утицај нефармацеутских интервенција на смањење смртности и здравствених потреба везаних за КОВИД-19“ ( Impact of non-pharmaceutical interventions to reduce COVID19 mortality and healthcare demand ). Већа група аутора у том математичком епидемиолошком моделу проценила да ће ако изостану рестриктивне мере и промена понашања бити инфицирано 81 % британске и америчке популације те ће умрети 510 000 људи у Великој Британији и 2,2 милиона у САД-у. Понудили су две стратегије – а) ублажавање, којим се успорава ширење и смањују последице епидемије, те б) обуздавање, којим се ширење епидемије зауставља, број заражених спушта на ниску стопу и то одржава до даљњег. Као бољу опцију препоручују обуздавање. Оно укључује строге и многоструке мере ограничења попут одржавања социјалне дистанце за целу популацију, кућну изолацију и карантин заражених и чланова њихових породица, те затварање школа и факултета. Те би мере требало задржати током 18 месеци у којем раздобљу ће се омогућити доступност вакцина.

Дакле, уместо да у околностима многих нејасноћа и несигурности препоруче проматрање, блаже мере или заштиту и изолацију рањивих група, аутори овог утицајног рада предлажу агресивне и неселективне поступке који представљају социјални инжењеринг широких размера. И то на подлози непоузданог, теоријског математичког модела. У чијем су извјештају риечи „претпоставка/предвиђање“ ( „assume“, „predict“, „estimate“ i „expect“ ), односно њихове изведенице, споменуте ни мање ни више него 67 пута. Упркос томе, рад је био кључан за пооштравање рестриктивних мера у САД-у и Британији. Утицао је на британску владу која је напустила претходни став да је слободно ширење вируса у популацији пожељно јер подиже колективни имунитет и способност прилагођавања становништва те га чини спремнијим за будуће суочавање с коронавирусима. Тиме су Британија и остатак света који проводи споменуте мере, одступили од вековне темељне поставке у епидемиологији и инфектологији – идеје о корисности природног колективног имунитета која каже да широко побољевање од заразне болести гради отпорност читавог становништва и штити њене најосетљивије чланове, због чега велика већина природних вирусних инфекција и не доводи до тежих последица.

У закључку, треба нагласити да у овој озбиљној ситуацији као друштво, а ту су новинари посебно важни, морамо инсистирати на одговорима на ова елементарна питања. Тек тада можемо да почнемо да расправљамо о осталоме. Како нам се не би догодило да се репресија и деструкција наставе унедоглед, или да попусте да би се поново појавиле с новим, још „убојитијим“ вирусом и новим, још оштријим мерама – обавезним вакцинисањем, на пример. Годинама од надлежних тражим доказе за корист од вакцина и доказе за потребу обвезног вакцинисања деце у Хрватској. И годинама не добијам одговор. А родитељи као хипнотисани прелазе преко те празнине у знању и излажу своју децу поступку за који нам нису предочене ни основне веродостојне информације. Не допустимо да нас и у овом предмету хипнотишу. И да због болести о којој постоји пуно нејасноћа и која се не чини значајно опаснија од обичне прехладе, прихватимо друштвени експеримент с неизбежним деструктивним последицама. И да се непостојећа корона криза претвори у ону врло реалну и девастирајућу.

Одговорна медицинска струка и државна администрација у својим се одлукама не воде страхом и некритичким преузимањем туђих налога, већ рационалним и свеобухватним промишљањем мотивисани интересом и добробити народа који им је поверио управљање. Јасно и одлучно поставимо неопходна питања и захтевамо прецизне одговоре. Схватимо да је ово можда кључни тренутак за опстанак и будућност читаве наше цивилизације. Одговорност је на свакоме од нас.

Извор: Logično.com

Прочитајте још и:

Угледни професор Валерије Врчек ексклузивно: Како су нас лагали, борба против коронавируса опаснија је од саме болести

Доста је било

Доста је било

Коментари

Кликни овде да поставиш коментар