Potreba za ostvarenjem ili zaštitom ličnih ciljeva je u današnjem srpskom društvu preovlađujuća i najjača potreba. U njenom zadovoljenju, ozbiljna većina spremna je da zanemari skoro svaki opšti cilj. Reakcija na pokušaje pokreta „Dosta je bilo“ da ospori izbore ukazuje na zabrinjavajuće razmere ove pojave.
Na lokalnim izborima 1996. godine, rezultati koje su objavile izborne komisije u velikom broju opština, bitno su se razlikovali od onih iz zapisnika. Brojevi glasova kandidata SPS-a bili su povećani, a koaliciji „Zajedno“ smanjeni. Javnost je na ovu drsku izbornu krađu odgovorila masovnim protestima, koji su trajali tri meseca svakodnevno, dok su beogradski studenti štrajkovali još jedan mesec duže. Pravi uzrok pobune jeste bilo veliko nezadovoljstvo tadašnjom vlašću, ali treba uočiti da je krađa na lokalnim izborima bila dovoljan povod za ovako žestoku reakciju.
Na ovogodišnjim republičkim izborima, Pokret „Dosta je bilo“ otkrio je i dokumentovao značajnu izbornu krađu. Ovoga puta, većina se ponašala kao da se radi o normalnoj pojavi, dok je nemali broj javnih delatnika bliskih ideji bojkota u svojim nastupima sugerisao da je to problem samo Saše Radulovića, DJB i nikog više, po principu „posle izbora nema kajanja“. Čini se da ugrožavanje vrednosti poštenih izbora više nije dovoljan razlog za reakciju. Šta se izmenilo u društvu, što je dovelo do ovako različitih odgovora na, u suštini, isti problem?
U današnjem našem društvu, potreba za ostvarenjem ili zaštitom ličnih ciljeva je preovlađujuća i najjača potreba, što pre četvrt veka nije bilo, bar ne u tolikoj meri. Danas ozbiljna većina više nije u stanju da izađe iz okvira ličnog i spremna je da zanemari svaki opšti cilj. Tako se zanemaruje činjenica da od izborne krađe ozbiljnu vrednosno-moralnu štetu trpi celo društvo i svaki njegov pojedini član. Ne samo oni koji su na izborima pokradeni, već i oni koji na njih nisu izašli, čak i oni koji su krađu sproveli, iako su oni toga najmanje svesni.
Usmerenost ka ličnom ili opštem ne zavisi od obrazovanja ili političkih stavova, već od osećaja potrebe za kvalitetnim sistemom vrednosti. Ko ima razvijenu tu potrebu doprinosiće vrednostima uvek, bez obzira na stavove i motive drugih. Boriće se i kada ima iskustvo da je ta borba zloupotrebljena, kao što je bilo nakon protesta 1996. I kada smatra da drugi nastupaju neiskreno, zbog ličnog gubitka, kao što sada neki smatraju da DJB ne bi osporavao izbore da je ušao u Skupštinu (uzgred, DJB je 2016. g. prešao cenzus, pa ipak je snažno podržao Dveri i DSS protiv pokušaja da se njihova lista spusti ispod cenzusa, iako nikakvog interesa nije imao da to čini).
Nesposobnost da se izađe iz skučenosti ličnog i stvari sagledaju iz ugla opšteg, doveo je do masovnog izostanka reakcije na izbornu krađu. Umesto aktivnog doprinosa obaranju izbora, vidljiva je potreba da se dodatno diskvalifikuju oni koji su na njima učestvovali i platili cenu takve svoje odluke. Ovakvo držanje kratkoročno može biti korisno onima koji na izbore nisu izašli. Na duži rok, ono će neminovno dovesti do još dubljeg ukopavanja u lične okvire, dodatnog urušavanja vrednosti poštenja i principijelnosti, dalje legitimizacije prevare kao načina osvajanja i zadržavanja na vlasti. Zato neće biti iznenađenje kada na nekim sledećim izborima prevare budu za još jedan nivo žešće nego što su do sada bile, a reakcije javnosti budu još blaže. Oni koji su pronašli svoje razloge da ne podrže osporavanje ovih izbora, treba da razmisle da li takvoj budućnosti doprinose.
Dejan Maksimović, Vršac
Komentariši