Ауторски текст

Дешавања од 17. до 20. марта 2004. године – лично искуство

Косметом се шири лажна вест о нападу на групу дечака албанске националности! Креће напад на српски народ и народ лојалан Србији. Наредба да се реагује не стизе.

У тренутку напада већ сам озбиљан “џомба”, десетар чете у Оклопном батаљону 37. Херојске Моторизоване Бригаде из Рашке. Имам 21 годину, ускоро пуним 22.

Иначе, пешадинац – основну обуку сам прошао у Пожаревцу, одакле сам добио прекоманду у Рашку. По доласку у 37 ХМТБР распоређен сам у оклопни батаљон из два разлога: прво – да бих био део страже и патрола на бази Рудница код административног прелаза Јариње, друго – да помогнем у пешадиској обуци будућих тенкиста.

Налазимо се на око 55 минута вожње од Косовске Митровице. Борбена готовост је подигнута на највиши ниво.

Да бисмо схватили стање морала војске, комадант батаљона говори: “Ко има страх, нек се пријави за стражу! Остаће да чува касарну”. Нико се није пријавио. Ни Мађари, ни муслимани, нико. Стоји друг уз друга.

Разне вести долазе до нас. Једна од њих је и да су Немци (Немачки контигент Кфора) затражили да се евакуишу код нас у касарну. Никада нисам сазнао да ли је та вест била тачна.

Нема тензије, нема нервозе, само решеност. Решеност да се заштити свој народ. Ипак, наредба не стиже.

Имамо изузетно ратно искусан официрско/подофицирски кадар, имамо око 500 војника старије војске већ коректно обучених, са преко 6 месеци војске. Такодје, врло пристојно смо опремљени опремом “Миле Драгић”. Нисмо ни голи, ни боси, ни ненаоружани. Напротив.

“Мој” оклопни батаљно има око 30 тенкова Т-55, око 15 “пали на кључ”. Имамо довољан број камиона. Имамо и чету извиђача, као и ХАД!

ХАД је хаубички дивизион. Значи имамо и тенкове и хаубице, док је пешадија наоружана и минобацачима.

Имамо и ту решеност, али немамо наредбу да се покренемо. Наредба не стиже.

Пролази једна, друга ноћ, наредба не стиже. Народ је остављен да се сам брани. Три дана! Три дана наш народ се убија и протерује, а ми не реагујемо.

Око четири хиљаде људи је протерано, најмање 200 повређено, најмање 15 убијено. Преко 900 српских кућа је спаљено, преко 100 верских објеката срушено, укључујући и чувену цркву Богородице Љевишке у Призрену.

Долази и заклетва младе војске, служи се се у ратним униформама. Нема свечаности. Наредба не стиже.

Стиже комадант америчких снага са стране КФОР-а, као и Тадић и Крга са српске стране. После неколико сати састанка се разилазе. Тадић и Крга нас нису обишли, нису нас ни поздравили. Вероватно је тако и боље. Они су се борили за једно, ми смо желели друго.

Кренуо је онда спин да се напад зауставио, а да је народ сачуван. Фокус је на стабилности, ЕУ нема алтернативу, прави пут… Да ли вам је познато?

Неко ће рећи да не би требало да одајем податке о стању у бригади, али моје бригаде која је оно “херојски” заслужила животима у борби на Космету више нема. Расформирана је. Расформирали су је они који су далеко од “хероја”. Већина кадра је или пензионисана или је напустила војску, док је техника повучена ка унутрашњости Србије. Повучена са мање од сата до Косовске Митровице, на положаје удаљене сатима од исте. Ваљда је проблем у близини бригаде “решен”?!

Пишем овај текст у славу оних који су дали животе у “мартовском прогрому”, а које смо морали да заштитимо.

У славу оних који су као припадници моје бригаде дали животе на бојном пољу нећу одустати од своје борбе. Борбе да Србија добије власт којој је стало до Србије, власт којој се поштење и патриотизам подразумевају, ону која ће заштитити свој народ.

Решен и 17 година касније,
Поносни припадник 37. Херојске моторизоване бригаде – Иван Ашанин

Члан ОО ДЈБ Врачар

О аутору

Коментар

Кликни овде да поставиш коментар