Економија

Државно субвенционисање на неолиберални начин

Наш економски систем се може дефинисати као спој неспојивог, односно као мешавина више различитих економских ситема.

Од 2000-их, а посебно од ове власти, приметан је тренд вођења неолибералне економске политике. Приватизација свега и свачега, повлачење државе из привреде (укидање државних субвенција државним предузећима, укидање државних цена итд.) а све под плаштом слепог заклињања у неолибералну привреду и тржиште.

Па тако слушајући ову власт и пожељне економске стручњаке, држава нема шта више да тражи у привреди, те је неопходно препустити све невидљивој али ,,правичној,, руци тржишта. Никад нећу заборавити једну расправу у скупштини од пре пар година, где је посланик неке опозиционе странке позвао државу да одреди максималну цену беби опреме, а све у циљу побољшања политике наталитета. На то је добио одговор од једног режимског првака, како не може држава да одреди цене већ само тржиште, пошто живимо у тржишној привреди. Наравно дотични посланик је ,,заборавио,, да српска привреда није баш толико ,,тржишна,, да држава не би могла наћи начин да постигне да цене за беби опрему буду мање.

Слична се мантра примењује и у банкарском сектору, те Србија остаје међу режим државама која уопште не ограничава камате на кредите које дају банке, опет заклињући се у немешање државе у привреду, чиме домаће потрошаче подвргавамо потпуном стављању у зависно потчињавајући положај од стране страних банака.

Држава је ипак у одређеним сегментима искакала из ове политике немешање државе у привреду. Тако смо имали списак од неких 150 преосталих предузећа са списка свих предузећа за приватизацију, која су имала посебан статус и предзнак У РЕСТРУКТУРИРАЊУ. Овај статус им је омогућавао пре свега заштиту од наплате потраживања повериоца из имовине ових предузећа, односно заштиту од покретања стечајног поступка. На почетку их је било 150 а на крају је у овој групи остало неких 15-ак предузећа, и тај повлашћен статус јесте ова предузећа стављао у неки посебан статус у односу на остала, чиме су на неки начин уживала неку државну помоћ. У тој групи су се нашла углавном предузећа из тешке металске индустрије.

Не треба заборавити ни РТБ Бор, Панчевачку Петрохемију, руднике Ресавица, којима је као ,,стратешки,, важним држава отписала све дугове према њој и исплатила према осталим повериоцима. Дакле у Србији један мали број предузећа јесте имао својеврсну заштиту државе, али наспрам већине која није и која је наравно на крају пропала.

Субвенције страним фирмама.

Немогуће је говорити о српској привреди а прескочити субвенције страним фирмама. Да објаснимо читаоцима.

Према Закону о улагањима субвенције не добијају само стране фирме него све фирме које послују у Србији, једнако третиране по закону и уставу. Али што нека фирма више запошљава радника то ће добити веће субвенције по једном радном месту. Дакле држава буквално даје паре страним инвеститорима како би они запослили што више људи. Самим тим што практично само и једино стране фирме и запошљавају више људи него домаће, оне и добијају и веће субвенције, чиме се стављају у повлашћени положај у односу на домаће.

Овај модел субвенционисања страних инвестиција свакако представља мешање државе у привреду, али не да би она помогла домаћу, већ страну привреду. Тиме Србија опет одступа од тржишне привреде, и парадоксално помаже страну привреду.

Модел је могуће критиковати из следећих разлога.

Прво, субвенције страним фирмама се дају из буџета који углавном пуне домаћа мала и средња предузећа. Тиме на неки начин домаћа мала и средња предузећа издржавају велика страна, односно мали издржавају велике. С обзиром да су та предузећа не добијањем истих субвенција већ дискриминисана, овим начином издржавања великих се заправо двојако оштећују.

Друго, давањем тих субвенција стране фирме запошљавају више људи него што им је потребно, стварају се вештачка радна места, људи могу остати без тих радних места по престанку субвенција, фирме се гурају у прекомерни трошак, који им се опет покрива овим субвенцијама из државног буџета.

Тај систем није реткост у свету, има га рецимо и Словачка која је задњих година привукла доста страних инвеститора, поготову из аутомобилске индустрије. Али постоји неко економско одређивање колико коме иду субвенције, оне се не деле ,,шаком и капом,, ко у Србији и нису оволико сулудо велике.

Тиме се за наш сулуди, контрадикторни економски систем може рећи да је неолиберални, који почива на помоћи страним инвестицијама. Ако је и било случаја да држава одступа од слободног тржишта и меша се у привреду, то је било да заштити домаћу привреду. У Србији је пак обрнут случај.

Игор Ибрахимов, Члан ОО ДЈБ Раковица

Ознаке