Зашто сам ту

Зашто је битно да на сваки могући начин тежимо да побољшамо услове живота и рада у нашем граду?
Под условима живота не сматра се само лични стандард и лична имовина већ све оно што нас окружује и од чега зависимо јер џаба вам ако имате најновији и најскупљи аутомобил ако немате где да га возите.
Основни задатак локалних власти и локалних комуналних предузећа и служби је да својим радом и деловањем свако у свом домену учини да све у овом граду функционише савршено уз што мање трошкове како би остало средстава да заједница иде напред и добије нове садржаје, нове могућности, услуге тј да се развија и прати напредак у науци и технологији или да пак још боље заштити и сачува оно што је тим технолошким напретком угрожено а ту се пре свега мисли на животну средину. Да би се у томе успело на опште добро је да се тим пословима баве најспособнији и најквалитетнији кадрови који ће за свој рад бити адекватно плаћени а за успехе и достигнућа и адекватно награђени јер само тако могу бити стимулисани да у свом ресору раде више и боље.
У заједницу која је успела да сачува пре свега здраву животну средину уз сва искушења и ризике од технолошког развоја свако ће желети да дође да живи али ће то због велике миграције ипак само најбољи и најквалитетнији моћи себи да приуште. У таквој средини цене некретнина расту, нема места за прљаве технологије, друштвени производ је адекватно стручној спреми људи који ту живе софистициранији и самим тим боље плаћен па су и примања тих људи већа што опет даје могућност и људима који се баве мање стручним пословима да своје услуге боље наплате и самим тим боље живе а ни без таквих занимања се не може.
Нико не жели да живи у граду у коме је ваздух загађен, вода није за пиће и ако јесте нема је довољно, у коме су улице изроване, пуне рупа, прљаве, у коме се смеће не односи редовно и све смрди, у коме нема струје, нема грејања, нема паркинга или је стање хаоса па влада закон јачега, нема посла а ако га и нађете он је слабо или никако плаћен. Из таквог града сви желе да оду а да би отишли морају продати своје куће и станове јер их не могу понети са собом. Онда се нађу у ситуацији да њихову некретнину нико неће или јој цену срозава у бесцење а средина у коју желе да оду је на вишем нивоу стандарда тако да кад се реше некретнина одлазе са мало новца и у тој новој средини су опет социјални случај као што су и били а лоша локална власт у средини из које долазе им је својим нерадом, јавашлуком и корупцијом срозала цену имовине и обезвредила рад генерација које су ту имовину стицале.
Из свих ових а и много других разлога сматрам да је крајње време да престанемо са праксом да нам се локална власт пресликава са врха државне и тиме постаје пуки сервис гомиле страначких функционера и функционерчића који долазе да мешетаре и лове у мутном. Морамо поставити јасне критеријуме ко може и треба да руководи заједницом на основу свог знања и стручности али и на основу моралних вредности па и година старости где увек између два иста кадра предност треба дати млађем јер је мотивисанији да ради и усавршава се. Ти кадрови морају бити адекватно (врло добро) плаћени и за успешно обављене задатке и награђени али све јавно и транспарентно, ништа испод жита, у коверти и слично. Ако је неко својим знањем и способношћу уштедео буџету значајна средства треба га адекватно наградити али и казнити ако пожели да узме више јер сматра да више и заслужује или му неко нуди шему по систему пола пола.
Заједница мора имати јасан, недвосмислен и дугорочан план развоја који опет морају да направе најстручнији поштујући сугестије својих грађана до чега се мора доћи јавном расправом која мора да траје колико год треба да би се донело решење које се неће мењати од јутра до сутра у складу са страначким или личним интересима.
Све ово је, неко ће рећи, тешка утопија коју је готово немогуће досећи али јој не смемо престати стремити.
Не знам ниједан случај у историји да је један народ икада имао идеалну и безгрешну власт али исто тако знам да свака власт мора бити одговорна јер свако одсуство одговорности води у диктатуру.
Како себе не сматрам ни стручним, ни посебно паметним а још мање младим, спреман сам да се сваког тренутка повучем и место уступим некоме који је све то што ја нисам и ко жели да стреми свему овоме горе наведеном.
Овде сам само да охрабрим млађе, способније и паметније од мене да почну да размишљају својом главом и да стреме идеалу савршене заједнице који вероватно за свог живота неће досећи али ће својој деци и унуцима поставити стабилан темељ за то јер се само тако може доћи до државе као најсавршенијег производа људског друштва што ми Срби већ више од 200 година покушавамо да направимо.
Или можда и не покушавамо?
Зоран Ђокић, одборник ДЈБ у Скупштини Града Пожаревца