Zašto sam tu

Zašto je bitno da na svaki mogući način težimo da poboljšamo uslove života i rada u našem gradu?
Pod uslovima života ne smatra se samo lični standard i lična imovina već sve ono što nas okružuje i od čega zavisimo jer džaba vam ako imate najnoviji i najskuplji automobil ako nemate gde da ga vozite.
Osnovni zadatak lokalnih vlasti i lokalnih komunalnih preduzeća i službi je da svojim radom i delovanjem svako u svom domenu učini da sve u ovom gradu funkcioniše savršeno uz što manje troškove kako bi ostalo sredstava da zajednica ide napred i dobije nove sadržaje, nove mogućnosti, usluge tj da se razvija i prati napredak u nauci i tehnologiji ili da pak još bolje zaštiti i sačuva ono što je tim tehnološkim napretkom ugroženo a tu se pre svega misli na životnu sredinu. Da bi se u tome uspelo na opšte dobro je da se tim poslovima bave najsposobniji i najkvalitetniji kadrovi koji će za svoj rad biti adekvatno plaćeni a za uspehe i dostignuća i adekvatno nagrađeni jer samo tako mogu biti stimulisani da u svom resoru rade više i bolje.
U zajednicu koja je uspela da sačuva pre svega zdravu životnu sredinu uz sva iskušenja i rizike od tehnološkog razvoja svako će želeti da dođe da živi ali će to zbog velike migracije ipak samo najbolji i najkvalitetniji moći sebi da priušte. U takvoj sredini cene nekretnina rastu, nema mesta za prljave tehnologije, društveni proizvod je adekvatno stručnoj spremi ljudi koji tu žive sofisticiraniji i samim tim bolje plaćen pa su i primanja tih ljudi veća što opet daje mogućnost i ljudima koji se bave manje stručnim poslovima da svoje usluge bolje naplate i samim tim bolje žive a ni bez takvih zanimanja se ne može.
Niko ne želi da živi u gradu u kome je vazduh zagađen, voda nije za piće i ako jeste nema je dovoljno, u kome su ulice izrovane, pune rupa, prljave, u kome se smeće ne odnosi redovno i sve smrdi, u kome nema struje, nema grejanja, nema parkinga ili je stanje haosa pa vlada zakon jačega, nema posla a ako ga i nađete on je slabo ili nikako plaćen. Iz takvog grada svi žele da odu a da bi otišli moraju prodati svoje kuće i stanove jer ih ne mogu poneti sa sobom. Onda se nađu u situaciji da njihovu nekretninu niko neće ili joj cenu srozava u bescenje a sredina u koju žele da odu je na višem nivou standarda tako da kad se reše nekretnina odlaze sa malo novca i u toj novoj sredini su opet socijalni slučaj kao što su i bili a loša lokalna vlast u sredini iz koje dolaze im je svojim neradom, javašlukom i korupcijom srozala cenu imovine i obezvredila rad generacija koje su tu imovinu sticale.
Iz svih ovih a i mnogo drugih razloga smatram da je krajnje vreme da prestanemo sa praksom da nam se lokalna vlast preslikava sa vrha državne i time postaje puki servis gomile stranačkih funkcionera i funkcionerčića koji dolaze da mešetare i love u mutnom. Moramo postaviti jasne kriterijume ko može i treba da rukovodi zajednicom na osnovu svog znanja i stručnosti ali i na osnovu moralnih vrednosti pa i godina starosti gde uvek između dva ista kadra prednost treba dati mlađem jer je motivisaniji da radi i usavršava se. Ti kadrovi moraju biti adekvatno (vrlo dobro) plaćeni i za uspešno obavljene zadatke i nagrađeni ali sve javno i transparentno, ništa ispod žita, u koverti i slično. Ako je neko svojim znanjem i sposobnošću uštedeo budžetu značajna sredstva treba ga adekvatno nagraditi ali i kazniti ako poželi da uzme više jer smatra da više i zaslužuje ili mu neko nudi šemu po sistemu pola pola.
Zajednica mora imati jasan, nedvosmislen i dugoročan plan razvoja koji opet moraju da naprave najstručniji poštujući sugestije svojih građana do čega se mora doći javnom raspravom koja mora da traje koliko god treba da bi se donelo rešenje koje se neće menjati od jutra do sutra u skladu sa stranačkim ili ličnim interesima.
Sve ovo je, neko će reći, teška utopija koju je gotovo nemoguće doseći ali joj ne smemo prestati stremiti.
Ne znam nijedan slučaj u istoriji da je jedan narod ikada imao idealnu i bezgrešnu vlast ali isto tako znam da svaka vlast mora biti odgovorna jer svako odsustvo odgovornosti vodi u diktaturu.
Kako sebe ne smatram ni stručnim, ni posebno pametnim a još manje mladim, spreman sam da se svakog trenutka povučem i mesto ustupim nekome koji je sve to što ja nisam i ko želi da stremi svemu ovome gore navedenom.
Ovde sam samo da ohrabrim mlađe, sposobnije i pametnije od mene da počnu da razmišljaju svojom glavom i da streme idealu savršene zajednice koji verovatno za svog života neće doseći ali će svojoj deci i unucima postaviti stabilan temelj za to jer se samo tako može doći do države kao najsavršenijeg proizvoda ljudskog društva što mi Srbi već više od 200 godina pokušavamo da napravimo.
Ili možda i ne pokušavamo?
Zoran Đokić, odbornik DJB u Skupštini Grada Požarevca