Како до оздрављења образовног система?

Тешко је рећи која је институција у Србији данас у лошијем стању. Држава, тачније имитација од државе, у којој живимо, својски се потрудила да их све до једне уништи. Разарање институција је попримило такве размере да се, са правом, питамо да ли је могуће њихово оздрављење. Да бисмо о томе уопште могли да размишљамо, неопходно је да, као прво, ова власт постане прошлост.

Где се тачно на мапи развалина налази образовање? Има ли наде за њега? Да ли је оно болесник коме лека нема?

Српска је држава више пута током своје мученичке историје почињала од нуле. Тако ће, бојим се, морати и овог пута. И образовање, као и све остале институције. Након одласка ове власти на сметлиште историје, хитног санирања њеног погубног утицаја на образовну делатност и уклањање шута, ваља сести хладне главе и одлучити којим путем наше образовање мора кренути, да би опет постало оно што у својој суштини мора бити: главна полуга културног и материјалног развоја нашег друштва (без овог првог, другог не може бити!).

Спој традиционалног и ововременског је, свакако, неопходно да би образовање једне државе било функционално и, као резултат, давало национално освешћене појединце који би, као чланови уиграних тимова, успешно водили развој земље, спремно се хватајући у коштац са изазовима савремног света. Другим речима, овој земљи потребни су образовани људи и квалификовани радници, који не би били јефтина радна снага за стране квази-инвеститоре каквим их дуално образовање ствара, већ освешћена бића, свесна свог значаја за друштво, али и својих људских и националних права.

Начинити образовање оваквим није једноставно и да би се дошло до тога потребна је подробна и обимна анализа. Међутим, од великог су значаја први кораци. Најпре, поправити материјални положај запослених у образовању, да би се на тај начин зауставио одлив најквалитетнијих људи из образовања и привукли млади, амбициозни стручњаци. Мерење квалитета рада школа и наставника вршити на сврсисходнији начин, без директног утицаја на наставни процес (евалуациони тимови) већ тестирањем ученика уз уважавање објективних фактора (социјална структура ђака, образовни ниво родитеља, средина и сл.).

Смањењем броја ученика по одељењима би се повећао квалитет наставног процеса, као и његова ефикасност, предупредили проблеми у раду услед епидемије, али и смањио губитак радних места. Опремање школских кабинета савременим наставним средствима (не само рачунарима) би било ургентно. Уз све то, школе би морале постати место где ученици радо проводе време, уче знајући зашто и друже се.

Кључна је и реформа гимназија и средњих стручних школа, али у складу са озбиљном стратегијом, у чије би доношење били укључени сви релевантни друштвени фактори, а у складу са стварним потребама друштва. У гимназијама су последњих година уведени тзв. наставни пакети, који према многим учесницима у настави, представљају непотребно додатно оптерећење ученика, те би се размотрило и укидање истих.

Ова власт, оличена у лику и неделу њеног шефа (неко га зове и председником) је један посебан феномен, који ће дуго времена специјализовани научни тимови изучавати због своје појавне јединствености. Окренута страним компанијама, свој колонијални и корупцијски карактер испољава распродајом природних и људских ресурса. Доста је било је политичка организација којој је циљ да успостави суверенизам наших грађана на својој територији. Другим речима, да сви грађани Србије буду своји на своме, поносни на своју државу у којој живе срећно и задовољно, у безбедној и здравој средини. Јако је важно да у том циљу изградимо и развијемо здраве институције, сопствена предузећа, породичне фирме, пољопривредна газдинства. За тако нешто, потребно је наново поставити институцију образовања на чврсте темеље, институцију која ће користити нама самима, а не међународним корпорацијама.

Владимир Обрадовић, професор из Крушевца