Kako do ozdravljenja obrazovnog sistema?

Teško je reći koja je institucija u Srbiji danas u lošijem stanju. Država, tačnije imitacija od države, u kojoj živimo, svojski se potrudila da ih sve do jedne uništi. Razaranje institucija je poprimilo takve razmere da se, sa pravom, pitamo da li je moguće njihovo ozdravljenje. Da bismo o tome uopšte mogli da razmišljamo, neophodno je da, kao prvo, ova vlast postane prošlost.

Gde se tačno na mapi razvalina nalazi obrazovanje? Ima li nade za njega? Da li je ono bolesnik kome leka nema?

Srpska je država više puta tokom svoje mučeničke istorije počinjala od nule. Tako će, bojim se, morati i ovog puta. I obrazovanje, kao i sve ostale institucije. Nakon odlaska ove vlasti na smetlište istorije, hitnog saniranja njenog pogubnog uticaja na obrazovnu delatnost i uklanjanje šuta, valja sesti hladne glave i odlučiti kojim putem naše obrazovanje mora krenuti, da bi opet postalo ono što u svojoj suštini mora biti: glavna poluga kulturnog i materijalnog razvoja našeg društva (bez ovog prvog, drugog ne može biti!).

Spoj tradicionalnog i ovovremenskog je, svakako, neophodno da bi obrazovanje jedne države bilo funkcionalno i, kao rezultat, davalo nacionalno osvešćene pojedince koji bi, kao članovi uigranih timova, uspešno vodili razvoj zemlje, spremno se hvatajući u koštac sa izazovima savremnog sveta. Drugim rečima, ovoj zemlji potrebni su obrazovani ljudi i kvalifikovani radnici, koji ne bi bili jeftina radna snaga za strane kvazi-investitore kakvim ih dualno obrazovanje stvara, već osvešćena bića, svesna svog značaja za društvo, ali i svojih ljudskih i nacionalnih prava.

Načiniti obrazovanje ovakvim nije jednostavno i da bi se došlo do toga potrebna je podrobna i obimna analiza. Međutim, od velikog su značaja prvi koraci. Najpre, popraviti materijalni položaj zaposlenih u obrazovanju, da bi se na taj način zaustavio odliv najkvalitetnijih ljudi iz obrazovanja i privukli mladi, ambiciozni stručnjaci. Merenje kvaliteta rada škola i nastavnika vršiti na svrsishodniji način, bez direktnog uticaja na nastavni proces (evaluacioni timovi) već testiranjem učenika uz uvažavanje objektivnih faktora (socijalna struktura đaka, obrazovni nivo roditelja, sredina i sl.).

Smanjenjem broja učenika po odeljenjima bi se povećao kvalitet nastavnog procesa, kao i njegova efikasnost, predupredili problemi u radu usled epidemije, ali i smanjio gubitak radnih mesta. Opremanje školskih kabineta savremenim nastavnim sredstvima (ne samo računarima) bi bilo urgentno. Uz sve to, škole bi morale postati mesto gde učenici rado provode vreme, uče znajući zašto i druže se.

Ključna je i reforma gimnazija i srednjih stručnih škola, ali u skladu sa ozbiljnom strategijom, u čije bi donošenje bili uključeni svi relevantni društveni faktori, a u skladu sa stvarnim potrebama društva. U gimnazijama su poslednjih godina uvedeni tzv. nastavni paketi, koji prema mnogim učesnicima u nastavi, predstavljaju nepotrebno dodatno opterećenje učenika, te bi se razmotrilo i ukidanje istih.

Ova vlast, oličena u liku i nedelu njenog šefa (neko ga zove i predsednikom) je jedan poseban fenomen, koji će dugo vremena specijalizovani naučni timovi izučavati zbog svoje pojavne jedinstvenosti. Okrenuta stranim kompanijama, svoj kolonijalni i korupcijski karakter ispoljava rasprodajom prirodnih i ljudskih resursa. Dosta je bilo je politička organizacija kojoj je cilj da uspostavi suverenizam naših građana na svojoj teritoriji. Drugim rečima, da svi građani Srbije budu svoji na svome, ponosni na svoju državu u kojoj žive srećno i zadovoljno, u bezbednoj i zdravoj sredini. Jako je važno da u tom cilju izgradimo i razvijemo zdrave institucije, sopstvena preduzeća, porodične firme, poljoprivredna gazdinstva. Za tako nešto, potrebno je nanovo postaviti instituciju obrazovanja na čvrste temelje, instituciju koja će koristiti nama samima, a ne međunarodnim korporacijama.

Vladimir Obradović, profesor iz Kruševca