Kažem glasno – Dosta je bilo

KazemGlasno_wide
[su_accordion] [su_spoiler title=“Filip Veličković, doktor medicine, član pokreta Dosta je bilo, Niš“ style=“fancy“][ezcol_1half] filip-velickovic [/ezcol_1half]Situacija:
Ulazim ja na Medicinski fakultet u Nišu tražeći informacije o izdavanju diplome. U studentskoj službi daje mi jedna kancelarijska radnica list na kome se nalaze žiro računi sa iznosima (ukupno 16270 rsd). Na to ja, izuzetno kulturno, pitam: „Kada će mi biti gotova diploma?“

U tom trenu, druga kancelarijska radnica koja nije pokazivala mnogo zanimanja za moje bivstvovanje, jer je slagala boje loptica u Zumi na kompjuteru, okrenu mi se i slatkim, mada „blago“ ironičnim osmejkom i nimalo snishodljivim glasom odgovori: „Kad bude“.

Sad se nađoh u velikoj dilemi, da li je moje prisustvo učinilo da ne napravi visok rezultat svog radnog učinka ili je prosto iznerviralo moje dovođenje u pitanje presvetlog nam fakulteta, ali se usudih da postavim i dodatno pitanje: „A može li se proces ubrzati?“.

Kao iz topa, istim umilim glasom i promoćurnim oštrim pogledom ova hrabra žena odgovori mi: „Ne. Vi ste diplomirali 2014. godine, da ste mesečno odvajali 2000 dinara, već bi imali diplomu“.

Nakon ove opaske, moram priznati, spao je moj gard uljudnosti i rekoh da nemam nameru s njom raspravljati ko ima koliko da izdvoji mesečno, ali da mi je potrebna diploma jer idem u inostranstvo.

„Ja Vas ne držim“, reče šeretski kancelarijska šampionka Zume i porazi me kao prosečni nivo omiljene joj kancelarijske razbibrige.

I tako, nezaposlenom lekaru, bez dinara u džepu, profesionalna grejačica stolice slomi i poslednju iluziju ostanka u zemlji. Nije dovoljno što nas svojom sramnom politikom teraju da bežimo iz zemlje, već moramo i da se ponižavamo dok ne pobegnemo.

Da li je Vama dosta? Meni jeste.

[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Srđan Marijanović, koordinator pokreta Dosta je bilo, Zapadnobački okrug“ style=“fancy“][ezcol_1half] srdjan-marijanovic [/ezcol_1half]Dete drago,
Pričam ti ovo iako ti mene ništa ne razumeš. Iako sve što za sada znaš su radost i bezbrižnost. Bilo bi lepo da to uvek bude tako, ali ne može.
Ne zato što ti to nećeš želeti ili će ti to roditelji oduzeti jer si bila nestašna, NE, nikako, već zato što ti neki drugi ne daju. Neki koji i ne znaju da postojiš, a i ako znaju, nije ih briga. Ni za tebe, ni za drugu decu, već samo za sebe i svoju.
Iako ti na svakoga reaguješ osmehom i mamiš isti takav, postoje i oni koji ga ne zaslužuju, ali za takve su mama i tata tu. Da te čuvaju i brane i ne dozvole da te ti isti loši ljudi oteraju u neke tuđe zemlje, među tuđe ljude.
Nismo mi heroji. Daleko smo od toga. Mnogo puta smo i mi grešili, ali zbog naših grešaka nisu ispaštali drugi. Mnogo puta smo ćutali kad je trebalo glasno govoriti protiv nečega ili nekoga, ali ne više.
I zato kad sutra porasteš i budeš svoj čovek i neko te pita čiji/a si, nećeš imati problem da visoko digneš glavu i kažeš od Pere Petrovića koji je 2016. godine glasno rekao DOSTA JE BILO!.
Tada će te gledati kao sebi ravnog ili će oni spustiti glavu!

[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Ester Pragai Lovre, članica pokreta Dosta je bilo, Bečej“ style=“fancy“][ezcol_1half] ester-pragai-lovre[/ezcol_1half]Ja ću napisati ZAŠTO mi je dosta. Ne da mi je već dosta, nego mi je prekipelo! Ja sam jedna obična žena, radnica, bez visokog obrazovanja, ali znam da budem vredna, odgovorna, emotivna. Umem da budem dobra ćerka, poštujem i volim svoje roditelje o kojima brinem sama. Bolesni su. Ja sam baka četvoro unučadi. Ne mogu ih obradovati ni sa sitnim poklonima. Sve što im mogu pružiti je moja ogromna ljubav. Ne i čokoladu.

Majka sam, volela bih pomoći mojoj deci, mojim ćerkama, da ih častim npr. ponekad u Clubu 4 ili u Žerbu kolačima, kafom. Da izađem ponekad sa njima, a da ja platim račun, a ne one.

Poslednjih godina me okružuju samo ružni događaji – bolesti, operacije i to one najteže. Prebrodili smo sve zajedno, verujemo u najbolji ishod. Teško je, preteško se nositi sa tim. Emotivno, finansijski. Tuga, briga i samo problemi. Egzistencija mi je neizvesna!

28.decembra prošle godine ostajem bez posla. Ne samo ja, već čitav moj kolektiv skoro. Nas 602 radnika PIKa smo ostali bez posla. Sa biroa primam 13 000 din.

To nije samo moja priča, to je priča svih nas. Nas „običnih“ ljudi iz radničke klase. Verujem da su se mnogi prepoznali u njoj, u muci, u nemaštini, u problemima, brigama.

Zato sam otišla na tribinu pokreta DOSTA JE BILO! Nikada se nisam bavila politikom, niti to znam, ali me je zaintrigirao naslov pokreta građana, počela sam da istražujem, čitam, slušam i učim. Svidelo mi se izlaganje gosp. Radulovića, „kupio me je“. Nema nas ni na jednom tv kanalu, nema plakata, nema novca, sami smo, iskljucivo smo na društvenim mrežama. Svidele su mi se njegove ideje, njegova „tiha“ borba, jer znam da Srbiji ne treba vođa. Srbiji treba sistem.

[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Jovica Pavlović, koordinator pokreta “Dosta je bilo”, Obrenovac“ style=“fancy“][ezcol_1half] jovica-pavlovic-obrenovac[/ezcol_1half]Posle završenih studija u inostranstvu vratio sam se u Srbiju u želji da živim i radim u svojoj zemlji. Znao sam da u Srbiji partokratija promoviše pogrešan sistem vrednosti u svim sferama društva, dok istovremeno sputava obrazovane i poštene ljude na svakom koraku, ali sam verovao da uprkos svim preprekama kvalitet mora biti prepoznat, te da postoji šansa da se pošteno zaposlim u struci jer se uvek toliko govori o „povratku mladih i obrazovanih ljudi“. Pogrešno sam verovao. Godinama sam gledao kako na nameštenim konkursima prolaze partijski paraziti, starlete, šoferi, a kasnije (kad sam u nedostatku posla krenuo neplaćeno da stažiram u ambasadi zemlje čiji jezik tečno govorim) govorili su mi da sam strani plaćenik. Uprkos ironiji situacije u kojoj sam se našao, nisam želeo ponovo da odem u inostranstvo. Nisam želeo da drage ljude viđam samo preko skajpa. Želeo sam da ostanem i od Srbije napravim zemlju u kojoj će buduće generacije mladih politikologa, ekonomista, pravnika i svih ostalih koji se odluče da žive i rade u Srbiji imati jednake šanse bez obzira na stranačku pripadnost. Zbog toga sam rekao „Dosta je bilo“ partijskih parazita i progona mladih ljudi iz ove zemlje. Čega je tebi dosta?

[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Dušan Stanković, inženjer informacionih tehnologija, član pokreta Dosta je bilo, Beograd“ style=“fancy“][ezcol_1half] dusan-stankovic[/ezcol_1half]Budućnost je u glavama građana Srbije, a ne u glavama državnih službenika. Ideje koje već imamo se mogu realizovati, a to neće uraditi niko drugi umesto nas.

Ne treba da napustimo snove, već treba da verujemo više u sebe i u to da već postoje sistemi koji će nam omogućiti da ih ostvarimo.

Poslednji je voz da preuzmemo svoju sudbinu u svoje ruke i da Srbija postane pristojna zemlja pristojnih ljudi. Dosta je bilo.

[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Milan Milojević, koordinator pokreta Dosta je bilo, Mladenovac“ style=“fancy“][ezcol_1half] milan-milojevic-mladenovac
[/ezcol_1half]Kada mi je kolega Žarko jednom prilikom napomenuo za Sašu Radulovića i za udruženje, bio sam totalni skeptik. Svakodnevno mi je slao linkove tekstova i video klipova i ja sam sve to sa pažnjom gledao i čitao. Od tada se polako ta moja početna neverica gubila i sve više sam počinjao da verujem u ideju i u program.

Za mene je to bilo nešto sasvim novo, niko ovde ne obećava kule i gradove, silna zaposlenja i partijske privilegije. Priča se zasniva na promeni sistema, sistema koji nas je doveo do samog dna. To je to, moram se pridružiti i podržati ovog čoveka i ovo udruženje.

Jednog dana mi je zazvonio telefon, sa druge strane se predstavio neko po imenu Darko i pitao me da li mogu da im pomognem da u Mladenovcu postave štand za potpisivanje peticije i da budem sa njima prisutan…Naravno rekao sam mu da nema problema, a potpisivanje bi obavljeno.

To su bili prvi moji aktivni koraci u udruženju, nakon toga sam konkurisao za mesto koordinatora, na kojem se i sada nalazim.

Sledeća potvrda da se nalazim na pravom mestu je bila upoznavanje ostalih ljudi u udruženju, kolega koordinatora i članova. Samo sam se u jednom trenutku zapitao, pa gde su oni bili sve ovo vreme, pa toliko njih ima istu viziju koja nas spaja? Sjajno!

Od januara 2014-te pa do danas mi rastemo i rastemo, i sve je više ljudi koji nam se pridružuje. Preko 80% naših članova nikada nije učestvovalo aktivno u politici, kao ni ja, čime dolazimo do odličnih temelja jedne čiste političke opcije u Srbiji.

Zato kažem svima… Ljudi, oslobodite se i kažite glasno jednom zauvek – Dosta je bilo!
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Dalibor Ćalić, član pokreta Dosta je bilo, Futog“ style=“fancy“][ezcol_1half] dalibor-calic
[/ezcol_1half]Pošteno radim i trudim se da svaki korak koji napravim bude ispravan. Trudim se da budem dobar građanin,radnik,
prijatelj,komšija, drug, muž, otac, sin, brat i sve mi je teže u ovom ludilu da to postignem.

Prošle godine moja kičma nije više mogla izdržati, početkom novembra završio sam u bolnici. Usledilo su beskonačna čekanja za overu knižice i skupljanje gomile papira.

Prošao sam zdravstvene ustanove u kojima ljudi umiru jedni pored drugih. Plaćao sam privatne lekare i preglede. Prošao
sam zdravstvene ustanove koje nemaju igle i špriceve, operacionu salu koja mi je ličila na mesarsku radionicu.
Objekti su u ruinirani od starosti, a osoblje nestručno i bahato, svaka čast izuzecima.

Dotakli smo dno i postali smo društvo koje više nema samilosti i gleda lični opstanak i goli zivot.

Iz anestezije me budi sestra i viče: „Gospodine, gospodine?“

Čujem je i ćutim, svestan sam, razmišljam. Kad je rekla: „Dalibore?“ odazvao sam se. Pitala me je zašto se
nisam odazvao na „gospodine“… Rekao sam joj da su nas gospoda dovela do samog dna i da nisam gospodin…

Probudio sam se kao drugi čovek jer sam rešio nešto da promenim!

Imam 37 godina i dvoje dece kojima zelim budućnost u nekoj drugoj Srbiji koju ću probati da stvorim rame uz rame sa ljudima poput mene ili ću ih kad odrastu poslati u neku drugu, bolju zemlju.

Nema više straha, nema više ćutanja i gutanja svega što nam serviraju. Neće nas više voditi i predstavljati neobrazovani, nekulturni i sebični ljudi. Neću više da radim za druge, već za sebe i za svoju decu.

Neću da nam deca odrastaju uz „Farmu“, „Parove“ i ostale gluposti. Mislite da sve ljude možete zaludeti i obmanuti televizijom? Na površinu je isplivao sav otpad ovoga društva, a sve sto je dobro ostalo je ispod.

Da vam nešto kažem, „gospodo“ koji ste prodali sve što ste mogli, napunili svoje džepove i obezvredili sve ljudsko:
Nismo odustali, samo smo predugo čekali! Ako se ja pitam, ovako više neće moći! Dosta je bilo!
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Aleksandar Kovačević, diplomirani istoričar, član pokreta Dosta je bilo, Zvezdara“ style=“fancy“][ezcol_1half] aleksandar-kovacevic
[/ezcol_1half]Zato što se Saša nije vratio u zemlju jer nije uspeo na Zapadu, već zato što je uspeo.
Zato što Saša nije izašao iz Vlade jer nije mogao da krade, već što krađu nije mogao da spreči.
Zato što se samofinansiramo ne zato da bi radili šta god hoćemo, nego zato da niko ne može da nas spreči da uradimo ono što treba.
Zato izađite na izbore, ubacite listić i recite glasno: „Dosta je bilo!“
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Strahinja Masal, član pokreta Dosta je bilo, Zrenjanin“ style=“fancy“][ezcol_1half] strahinja-macal
[/ezcol_1half]Rođen sam u februaru 1993. godine. Kao da mi nije bilo dovoljno to što je bila zima, rodio sam se baš za vreme velike inflacije. Mleko je tada kostalo oko 300.000 dinara, a struja je skočila za 695%. Rodio sam se u zemlji posleratnog stanja, u zemlji pod sankcijama. Ni detinjstvo mi nije bilo baš bezbrižno i divno. Moralo je da protekne u protestima, atentatima, revolucijama, bombardovanjima… Sećam se zvukova sirene. Sa svojih šest godina naučio sam razliku između sirene za vadušni napad i sirene za prestanak istog.

Sećam se zabrinutosti mojih roditelja, nemaštine, šverca nafte i cigara. Srbija je tada bila najplodnije tlo za procvat sive ekonomije, turbo folka, kriminala i politike. Živeli smo u tunelu u kome nema ni svetlosti, ni kraja.

Negde usput sam, verovatno porodičnim vaspitanjem, stekao znanja o poštenju, moralu, o dobrom i lošem. Nisam mogao da biram gde i kada ću biti rođen, kao dete nisam mogao da se suprostavim kriminalu, korupciji, lošoj vlasti.

Ne želim da odem odavde i zato kažem – dosta! Dosta je bilo! Izlaz je blizu, izađi i glasaj. Ne dozvoli da tvoja deca odrastaju u zemlji u kojom sam odrastao i ja.

Izlaz je blizu. Prati me.

Kaži i ti – Dosta je bilo!
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Žarko Jelisavčić, ugostitelj, koordinator pokreta “Dosta je bilo”, Pančevo“ style=“fancy“][ezcol_1half] zarko-jelisavcic
[/ezcol_1half]Slušam svakodnevno prijatelje, poznanike, komšije i rodbinu kako se žale, kukaju, a ništa ne preduzimaju. Depresivni su, nezadovoljni životom kojim žive i nemaju rešenje za svoju situaciju. KAŽU NEĆE NAMA BITI BOLJE. NEĆE SE OVDE NIKAD NIŠTA PROMENITI.

Oni drugi se prilagođavaju lošem sistemu, pokušavaju da obezbede sebe i misleći samo na sebe sebično gaze po drugima. Koriste politiku kao sredstvo do ostvarenja svog cilja. Šalju poruku neodgovornosti, bahatosti, samovolje, korupcije, sile, zloupotrebe. Na čelu im piše da su na vlasti, da su iznad zakona i da im niko ništa ne može.

BIĆE NAM BOLJE! PROMENIĆE SE NEŠTO! Mora da se promeni! Da li neko očekuje da sa 25 godina kažem ili mislim drugačije? Svako pojedinačno ima obavezu prema sebi i ovom društvu da učestvuje u kreiranju boljeg i pravednijeg društva. Društva u kojem će se ceniti rad, obrazovanje, moral i davno izgubljena etika. Svako pojedinačno mora jasno i glasno da kaže šta mu smeta. Da osudi. Kritikuje.

Trenutno živimo pod sistemom razorenih vrednosti i institucija koje ne vrše svoju funkciju jer ih je urušila partokratija i mešanje politike i neodgovrnih političara u iste.

Neću više da budem nemi posmatrač. Kukavica. Nisam se nikada mirio i neću ni sada da se pomirim sa trenutnom situacijom.

Gde ste? Pošteni? Dobri? Proterani. Poniženi. Zašto ste nemi i nevidljivi?
Ako ne mi, ko? Ako ne sad, kad?
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Zoran Milosavljević, član pokreta “Dosta je bilo”, Kragujevac“ style=“fancy“][ezcol_1half] zoran-milosavljevic
[/ezcol_1half]Učestvovali smo u građanskom buntu, čak ga i vodili. Stekli smo pravo glasa i glasali protiv tadašnje vlasti, dajući glas tadašnjim perjanicama opozicije.

A tadašnja opozicija je bila brojna, svako je nudio ponešto dobro, ali ne i kompletno. Sa nejasnim ciljevima, a velikim parolama. I kada su konačno dobili šansu, oni su nas izneverili. Uhlebili su sebe i svoje najbliže. Neki se i obogatili. A mi smo ostali isti.

Ostavili su utisak da su svi političari isti, da obezbeđuju samo sebe. Naša zemlja je stigla ovde gde jeste, dok nam ljudi sve više odlaze.

Posle četvrt veka učestvovanja u buntu, napokon imam istomišljenike. Sada ću glasati ZA.

Za to je potrebna nova snaga. Novi ljudi, neokaljani. Snažni i uporni da promene ovo stanje. Naravno, nepokolebljivi i istrajni, jer cilj je tako veliki, a tako normalan. Hoću da uživam u radu i budem srećan što sam tu, a ne da sam rob. Postoji opcija. To smo svi mi pristojni ljudi. Zato sam se priključio Pokretu, da pomognem koliko umem i mogu, jer vidim šansu da sve promenimo.

Dosta je bilo.

[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Nikola Nikolić, koordinator pokreta Dosta je bilo, Smederevska Palanka“ style=“fancy“][ezcol_1half] nikola-nikolic
[/ezcol_1half]Od kada imam pravo da glasam, a to pravo imam već 20 godina, tražio sam političku organizaciju koja u programu ima i deli iste vrednosti sa mnom.

Totalna transparentnost, sloboda medija, ukidanje štetnih ugovora i partijskog zapošljavanja, uvođenje pozitivne selekcije, decentralizacija i vladavina prava. Ono za šta se najviše borim su ljudska prava i individualne slobode.

Prvi put za ovih 20 godina glasačkog prava izlazim slobodno na izbore jer ne moram da pravim kompromise i da glasam za manje zlo.

Siguran sam u uspeh pokreta DOSTA JE BILO – SAŠA RADULOVIĆ i ulazak u republički parlament. To će nam dati dodatnu snagu i volju da još više radimo a glasačima koji su sumnjali da možemo da uspemo biće ohrabrenje da nam priđu i zajedno sa nama napravimo od Srbije bolje i lepše mesto za sve.

Kroz rad poslanika pokreta u republičkom parlamentu vidim mogućnost da ideje za koje se borim lakše dođu do parlamenta i uđu u zakone.

Kažem veoma glasno – DOSTA JE BILO!

[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Dejan Čorogar, član pokreta Dosta je bilo, Beograd“ style=“fancy“][ezcol_1half] dejan-corogar
[/ezcol_1half]Ne može se više ovako! Hoću nešto da promenim. Hoću da živimo u normalnoj zemlji. Srbiji treba Restart! Ja sam za Restart! A ti?

[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Vladan Ćosić, ekonomista i književnik, član pokreta Dosta je bilo, Šabac“ style=“fancy“][ezcol_1half] vladan-cosic [/ezcol_1half]Ovih dana mi prijatelji postavljaju bezbroj pitanja. Njima ne odgovaram niti na jedno – odgovaram samo samom sebi.
Zašto se ponovo bavim politikom? Ako se ne budem bavio ja, baviće se gori od mene! A onda će gori od mene odlučivati o mom životu i životu moje porodice!
Zar mi nije dosta? Naravno da mi nije dosta! Kome može biti dosta želje za boljim sutra. Kome je toga dosta, taj odavno nije među nama, njemu palimo sveće i molimo se za njega.
Zar nisu svi isti? Naravno da nisu! A i da jesu, ja se ne borim za pojedinca, već za sistem. Ovaj sistem ne valja i moramo ga menjati!
Zar se nisam umorio? Umor! Šta je umor spram cilja. Umor je prolazna slabost koju blizina uspeha pobeđuje.
Kakva korist od toga? Korist? Da li postoji veća korist od bolje budućnosti za moje dete?
Da li veruješ u to da te Saša Radulović neće izneveriti? Ne razmišljam o tome. Saša nije bitan, bitna je ideja. Saša je za mene potpuno isto što je bio i Zoran – čovek sa vizijom. E, tu viziju sledim – ne čoveka!

[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Miljan Tošić , član pokreta “Dosta je bilo”, Kragujevac“ style=“fancy“][ezcol_1half] miljan-tosic [/ezcol_1half]Moramo već jednom da shvatimo značaj izbora i to da je taj proces jedina mogućnost da izaberemo ljude koji će voditi društvo na najbolji mogući način.
DA LI SMO TO UČINILI DO SADA? Nismo.
Predstojece izbore moramo iskoristiti da ispravimo grešku sa posebnom odgovornošću. Ovog puta nemamo prava na pogrešan izbor. U suprotnom ćemo potonuti još dublje i ostati bez mogućnosti da uvedemo red i stvorimo uslove za normalan i pristojan život u zemlji, kako sadašnjim tako i budućim generacijama.
Da li ćemo sutra živeti bolje nego danas zavisi isključivo i jedino od NAS SAMIH.

[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Slobodan Nenić, član pokreta “Dosta je bilo”, Zvezdara“ style=“fancy“][ezcol_1half] slobodan-nenic [/ezcol_1half]Želim da živim u normalnoj zemlji. Želim da živim u uređenoj zemlji. Želim da živim od sopstvenog rada. Želim da živim u zemlji gde će moje dete imati budućnost.
Mislim da nova politika koju donosi pokret Dosta je bilo i Saša Radulović može da nam svima to omogući. Neću vas ubeđivati da glasate za njih. Samo ću vas zamoliti da izađete na internet i pogledate o čemu Saša i ostali članovi pokreta govore i kakve ideje imaju za ovu našu zemlju.

Odluka je na vama.

Ja im verujem. A vi?

[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Stanko Maletić, član pokreta “Dosta je bilo”, Beograd“ style=“fancy“][ezcol_1half] stanko-maletic [/ezcol_1half]Neću da idem, mnogi su otišli. Hoću da ostanem i borim se za bolji život ovde. To nije utopija. Treba samo da izroniš iz mulja u kom se nalaziš, široko otvoriš oči i počneš da odlučuješ.

Boli me svaki put kada pomislim na svoje prijatelje koji su morali da odu. Znam da je njima tamo mnogo bolje nego što im je bilo ovde i zato sam srećan, ali meni ovde nije lako bez njih. Želim da ovde bude dovoljno dobro ili čak bolje nego tamo pa da niko više ne poželi da ode, a da se vrate oni koji su otišli.

Ono što me pogađa jeste činjenica da mnogi građani Srbije koji su ostali ne žele da se situacija ovde promeni. Neki od njih ne vide kako bi moglo biti bolje zato što je Srbija zaronjena duboko u mulj u kom se ne vidi ništa, a neki drugi profitiraju od tog mulja.
Onih koji profitiraju ima mnogo i oni ne odlaze, a to što mi odlazimo njima sasvim odgovara. Srbiju prepuštamo njima.

Možemo da uradimo mnogo ako se probudimo svi mi koji želimo da Srbija postane zemlja u kojoj se lepo i rado živi i radi.
Nas još uvek ima više.

[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Aleksandar Zelenski, Član pokreta “Dosta je bilo”, Novi Sad“ style=“fancy“][ezcol_1half] aleksandar-zelenski[/ezcol_1half]Jer je od „Srbija je umorna od lidera“ prošlo bezmalo 30 godina, a mi se i dalje vrtimo u začaranom krugu autoritarizma.
Jer ništa nismo naučili za poslednjih četvrt veka, na sopstvenim zabludama i žrtvama.
Jer ćemo inače i dalje biti poligon geopolitičkog potkusurivanja.
Jer nikad ovakog medijskog mraka nije bilo.
Jer je neodrživo da manjina koja je dovela izborni sistem do apsurda, traći živote i budućnost svih ostalih.
Jer ne sme koruptivni kapacitet 17% glasača, da otera svu mladost iz Srbije.
Jer ako se ovo ne reši na izborima, preti eskalacija širokog nezadovoljstva van institucija, sa nesagledivim posledicama po sve nas.
Jer, osim što su u neprekidnoj kampanji i privode izbornom mestu svoje falange, ne rade ništa drugo niti pomišljaju.
Jer se predugo odlažu sistemska i strukturna rešenja, čime se bližimo svom ponoru.
Jer su već pokazali ko su i šta su, ali i koliko su spremni na evro mimikriju i salto mortale, zarad gole vlasti.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Svetlana Milosavljević, članica pokreta „Dosta je bilo“, Kragujevac“ style=“fancy“][ezcol_1half] svetlana-milosavljevic[/ezcol_1half]Oktobra 2013.g. ministar privrede Saša Radulović je pitao koliko je u Srbiji zaposlenih u javnom sektoru. Dobio je odgovor: NE ZNA SE!… Kako se ne zna?… Koliko plata isplaćuješ?!!!
– Prebrojaćemo se – rekao je ministar.
U toku nedelje svi mi zaposleni u upravi dobili smo na služebenu e-adresu DOBAR upitnik da popunimo, (…obrazovanje, gde je stečeno, kada upisano-završeno… poslovi koje obavljamo…) da odštampamo, rukovodilac da overi i potpiše, da e-poštom vratimo u bazu.
To je bio impuls za zaključak: OVO JE DRUKČIJE! Počela sam da pratim sajt privrede, blog ministra…
Danas s velikom energijom i voljom doprinosim da dobijemo priliku da uredimo državu. Da naša deca rasuta po svetu požele da se vrate kući.
Nikad se nisam politički angažovala. Pridružila sam se ljudima koji bi da uvedu red. Urušen sistem može se menjati samo iznutra.
– Iznenadila si me. Šta ćeš ti SA NJIMA? – pita me prijateljica, misleći na ljude koji su u strankama – političare.
Nisam sa njima. Ja sam protiv onoga što rade i učiniću sve da ih onemogućim. DOSTA JE BILO.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Filip Perišić, student, Berlin“ style=“fancy“][ezcol_1half] filip-perisic[/ezcol_1half]Vrednosti zbog kojih naši ljudi idu i ostaju u razvijenim zemljama su uglavnom sve bazirane na zdravom, promišljenijem sistemu koji zahteva odgovornost i sledi pozitivnu selekciju. DJB zastupa te vrednosti i principe kroz načela kao što su npr. potpuna transparetnost, univerzalna socijalna zaštita, tržišna privreda. „Topla voda” postoji odavno, samo kod nas još nije uvedena jer nema političke volje. DJB može i hoće to da uvede jer time ne seče granu na kojoj sedi. Mojim doprinisom želim da ubrzam taj proces da bi svima bilo bolje.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Vladimir Stupar, član pokreta Dosta je bilo, Novi Sad“ style=“fancy“][ezcol_1half] vladimir-stupar[/ezcol_1half]Priključio sam se pokretu “Dosta je bilo” zato što je Saša Radulović jedini imao smelosti da kaže koliko je korupcija zahvatila ovo društvo i zato što je jedini imao hrabrosti da ostavi tu udobnu fotelju i posveti se temeljnoj borbi.

Mora da prestane ponižavanje celog naroda.

Mali broj ljudi u svoje džepove ubacuje zajednički novac namenjen funkcionisanju celokupne države.

Nećemo odustati!

Dok oni koji to mogu da vide ne prestanu da žmure, plašeći se da će im ti isti MALI ljudi uzeti hleb iz usta, a možda i kuću nad glavom.

Dok ne prestane degradacija ljudskih vrednosti kroz (ne)kulturan sadržaj.

Dok ne prestane vređanje ljudske inteligencije kroz svaku plasiranu laž o tome kako sve to tako mora.

Ne mora, gospodo. To samo vama tako odgovara.

Mi pošteni na to ne pristajemo!

Kažem veoma glasno – DOSTA JE BILO!
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Gordana Petković Lazić, članica pokreta „Dosta je bilo”, Kragujevac“ style=“fancy“][ezcol_1half] gordana-petkovic-lazic[/ezcol_1half]Imam dovoljno godina da pamtim sve ono što se kod nas dešavalo u poslednjih 35 godina. Sve to neću i ne smem da zaboravim, jer su tadašnji nosioci vlasti i danas na vlasti. Kao dugogodišnja opozicionarka, članica Građanskog saveza Srbije od 1996. godine, mislila sam, kao i mnogi, da mogu nešto da promenim, sve dok Tadić nije ušao u koaliciju sa SPS-om. Napustila sam politiku, rešena da samo izlazim na izbore i svoj glas ne dam nikome. Dugo sam se nadala… ali sadašnja materijalna i moralna beda u Srbiji, ne ostavljaju više nikakvu utehu ni nadu!

Međutim, pre par meseci, na ulici, čula sam razgovor dvoje mladih koji su stajali pored mene. Svu krivicu za ovakvo stanje u zemlji „svalili“ su na penzionere, koji uvek glasaju za SPS i SNS. Kao penzionerka od pre tri godine, naravno da sam se osetila prozvanom, iako nisam nikad glasala za pomenute. Zamalo da se umešam u razgovor pitanjem „A šta je sa vama mladima, koji ste u najvećem procentu apstinenti, zašto vi ne izlazite na izbore? Zašto se pravdate najčešćim argumentom da su svi isti i da nemate za koga da glasate“. Nisam ništa rekla, a ono što sam htela da im kažem sada ću napisati.
Prihvatite izbore, kao izazov. Dajte glas drugim i drugačijim ljudima, koji će za vas da vode politiku, kao pošteni, odgovorni i stručni ljudi, koji ne daju nerealna obećanja i programe, jer drže do svoje javno izgovorene reči, koja ima težinu. Ja želim da podržim i pristupim tim ljudima. Oni su alternativa. Oni su pokret Dosta je bilo – Saša Radulović.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Goran Đokić, elektroinženjer, bez zaposlenja, 50 godina, član pokreta “Dosta je bilo”, Niš“ style=“fancy“][ezcol_1half] goran-djoakic [/ezcol_1half]Kada su bili prvi višestranački izbori u Srbiji, posle više decenija jednoumlja, pomislio sam, evo prilike da Srbija opet bude država, sa svojom zastavom, svojom himnom i svojim uređenjem, koje će građani Srbije voleti, čuvati i na koje će biti ponosni. Pored posla, u svakoj kući će biti i ića i pića, u svakom domu pun sto. Političke stranke su tu, koje se bore rečima i delom da ukažu koji je najbolji put do tog punog stola. Jedna stranka će reći da je to razvoj poljoprivrede, druga lake industrije, treća razvoj IT industrije, a neka četvrta vidi prosperitet u turizmu i fiskalnoj politici. Ali pogađanja ne sme biti ni oko zastave, niti himne, ni obrazovanja i zdravstva, a ponajmanje oko punog stola u svakoj kući. Izašao sam na izbore, tada i nikada više, niti sam razmišljao da budem član neke partije. Sve do sada. Protraćih pola svog veka na čekanje da se u Srbiji neko dozove pameti i ujedini, razmišljajući za decenije i vekove unapred. DOSTA JE BILO! Po prvi put sada, vidim da ima prave volje i snage da ustanemo i krenemo. Možda smo mali, sa nesigurnim koracima, ali satkani od ljudi koji su shvatili u čemu im je prošao dobar deo života, i koju brinu o svojim pokolenjima.
A šta nam se desilo između prvih višestranačkih izbora do sada: imali smo bombe nad glavama, nabrekla groblja gde kleče naše majke, sestre, žene, izgubili zaposlenje, prizvali korupciju kao deo života, šund i kič proglasili zabavom, oterali, kao štetne, savest i moral iz svih sfera življenja, opustošili sela, decu proterujemo iz kuće u beli svet, a još uvek sanjamo da se probudimo kao uspavana lepotica. Neće moći. To je bajka.
Sem što ptice lete, reka teče, sunce izlazi i zalazi, smenjuje se dan i noć, ništa više nije vredno življenja u ovakvoj zemlji, kao ljudsko biće. DOSTA JE BILO. Dobili smo anarhiju (čak i anarhija ima svoju definiciju koja ovde ne može da se objasni). E, PA, DOSTA JE BILO !!!
,,Kada nepravda postane zakon, otpor postaje dužnost!’’ – Tomas Džeferson
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Boris Baljošević, član pokreta Dosta je bilo, Beograd“ style=“fancy“][ezcol_1half] boris-baljosevic [/ezcol_1half]Da. Dobro ste razumeli. Glasaću za Radulovića. Znam šta mislite. Znam da su nas svi za koje smo do sada glasali izneverili. Znam da mislite i to da su svi isti i da nema nade da će u Srbiji ikada biti bolje. „Za koga da glasam kada su svi isti, toliko su me puta svi izneverili“, ponavljate u sebi iznova i iznova dok vas uporno i agresivno ubeđuju da ponovo , još samo ovaj put, napravite kompromis sa zdravim razumom i glasate za njih. Znam sve to i u potpunosti razumem taj stav . Na izborima 2012. godine sam razmišljao kao i vi sada. Bio sam beli listić i crtao sam Alana Forda na glasačkom listiću. Nisam imao za koga da glasam. Iako sam znao da od toga mogu imati samo štetu, nisam želeo da ponovo pravim kompromis sa zdravim razumom i glasam za nekog samo zato što je manje zlo. Ovoga puta je drugačije. Ovoga puta imamo za koga da glasamo . Mogao bih do sutra da vam nabrajam razloge zašto mislim da ovog puta treba glasati za Radulovića. Mogao bih recimo da vam pričam o tome kako je on javno raskrinkao mehanizme partijskih zloupotreba vlasti, kako se zalaže za uvođenje potpune transparentnosti trošenja javnih para, za univerzalnu zdravstvenu i socijalnu zaštitu. „Kako da znamo da nas i on neće izneveriti“ , pitaćete. Na to pitanje nema odgovora. Na to kakav će neko biti u budućnosti možemo suditi samo na osnovu njegovog ponašanja u prošlosti. Kao neko ko dugo prati javno delanje Radulovića, odgovorno mogu da tvrdim da od prvog njegovog bloga pa do današnjeg dana nije bilo nikakvih nedoslednosti u njegovom ponašanju. Mogao bih još mnogo toga da navedem ali sve to nije toliko važno kao činjenica da po prvi put u svom životu neću praviti kompromis sa samim sobom i sa sopstvenom savešću jer neću glasati za manje zlo, već za dobro . Glasaću za to da ne moram svoju decu od najranijeg doba da usmeravam na odlazak iz ove zemlje. Glasaću za to da svoje unuke ne gledam preko skajpa. Dosta je bilo! Zaslužujemo bolje!
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Lazar Jahurić, dipl. inžinjer šumarstva, član pokreta “Dosta je bilo”, Loznica“ style=“fancy“][ezcol_1half] lazar juhuric [/ezcol_1half]Predstojeći izbori prestavljaju jedan vid referenduma.
Na njima se ne odlučuje o političkoj pripadnosti, već se odlučuje o izlasku iz politikantskog mraka i sveopšteg jednoumlja.
Ovde se radja samosvesna srpska inteligencija levice,centra i desnice a sve sa jednim i osnovnim ciljem – obezbediti zdravu,otvorenu,demokratsku platformu za buduće fer i korektne parlamentarne izbore.
Kuća se ne zida od krova,kuća se zida od stabilnih temelja i sva nadogradnja počiva na zdravim postulatima nauke.
Nažalost u Srbiji danas imamo jedno mafijaško-politikantsko udruženje koje kao kancerogeno tkivo urušava svaki vid zdrave svesti. Smatram da je osnov svega slobodno i demokratsko društvo gde bi se stručno-provizorni intelektualni potencijali stavili u službu države Srbije.
Zato podržavam gospodina Sašu Radulovića i njegovu transparentnu politiku.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Slađana Milutinović, članica pokreta „Dosta je bilo“, Kragujevac“ style=“fancy“][ezcol_1half] sladjana-milutinovic [/ezcol_1half]Posle završenog školovanja i velikih ambicija da ću raditi poslove za koje sam se školovala i od kojih ću moći pristojno da živim, naišao je period velikog društvenog i političkog previranja. Raspad države i urušavanje sistema, nažalost i mojih nadanja, dočekao me je na početku mog samostalnog života. Kako mene tako i moju generaciju.
Pokušavali smo da se borimo na razne načine učestvujući u raznim akcijama, od građanskog bunta preko protesta i želje da dođu neki novi ljudi koji će nekorumpirano i domaćinski vratiti ovu zemlju u neke pristojne okvire za život.
Izneverene su naše nade i očekivanja! Vrši se atak na inteligenciju politički neostrašćenog čoveka. Prevare i licemerje na svakom koraku. Redovnim i poštenim radom nije moguće obezbediti osnovnu egzistenciju. Izbori i glasanja koji su se nizali nisu donosili obećavane promene! Ogromne parole završavane su malim ili nikakvim delima. Sve više ljudi odlazi iz zemlje. Želim da živim u svojoj zemlji , da je ne prodajemo drugima i da budemo svoji na svome.

Dosta je bilo!

Upoznala sam ljude u kojima vidim snagu kojom mogu da zaustave ovaj moralni i ekonomski sunovrat. Zato sam se priključila pokretu jer želim da pomognem svojim radom i delovanjem da zajednički donesemo promene. Neka budu dela, a ne reči.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Dragana Nakov, koordinatorka pokreta „Dosta je bilo”, Babušnica“ style=“fancy“][ezcol_1half] dragana-nakov [/ezcol_1half]Sećam se krize devedesetih, inflacije… I NADE U BOLJE SUTRA! 1996, svog upisa na fakultet… Protesta… I NADE U BOLJE SUTRA! Sećam se 5. oktobra 2000. Rušenja Miloševićevog režima… I NADE U BOLJE SUTRA! Sećam se izbora, te apokaliptične 2012. godine… I NADE U BOLJE SUTRA! Ne želim više da se NADAM u bolje sutra! Želim da STVARAM bolje sutra! Dosta je bilo!
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Miloš Mostarski, inženjer elektrotehnike, IT preduzetnik, Novi Sad“ style=“fancy“][ezcol_1half] milos-mostarski [/ezcol_1half]* Zato što sve vreme svoje egzistencije oko sebe slušam i gledam
vredne i poštene ljude kako se muče.
* Zato što sam mlad i ne želim da i moj život prođe na isti
način kao što prolazi prethodnoj generaciji.
* Zato što sam dosta prošao i video kako ljudi u uređenim
zajednicama mogu skladno da žive.
* Zato što ispred zgrade već 5 godina nemam trotoar (a uredno
plaćam poreze).
* Zato što ne želim više da gledam kako domaća industrija nestaje
i postaje deo istorije.
* Zato što me je trenutni premijer u kome sam video oličenje poštenja
mnogo razočarao.
* Zato što se ovde više vrednuju „starlete“ nego ljudi koji su
mnogo uradili u nauci, sportu i kulturi.
* Zato što vladaju najnesposobniji a najbezobrazniji!
* Zato što želim da gledam našu fudbalsku reprezentaciju na svakom
svetskom prvenstvu.
* Zato što pokušavam da ostanem ovde.
* Zato što verujem u promene.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Aca Savić, član pokreta „Dosta je bilo”, Kragujevac“ style=“fancy“][ezcol_1half] aca-savic [/ezcol_1half]Decenijama unazad živimo u potpunom glibu teških događaja i strahovitog propadanja naše zemlje i našeg naroda. Glas običnog čoveka, koji je protiv takvog stanja, nije se čuo. Svoje mišljenje i ideje mogli ste izraziti samo u okviru političkih stranaka, pod uslovom da ste podobni i prihvatljivi za lidere organizacija. To mi nije odgovaralo. Upoznavši pokret „DOSTA JE BILO – RESTART“, uvideo sam da je to organizacija slobodoumnih, progresivnih ljudi koji imaju ideju, za mene potpuno prihvatljivu, i želju da promene očajno stanje kod nas. Ideje pokreta su krajnje jednostavne i korektne, i obećavaju promenu ovog katastrofalnog partokratskog sistema. Ja želim bolju, sigurniju, ekonomski stabilnu, lepšu zemlju za svoju decu. Zbog toga sam se priključio pokretu. DOSTA JE BILO!!!
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Ivana Đorđević, članica pokreta „Dosta je bilo“, Kraljevo“ style=“fancy“][ezcol_1half] ivana-djordjevic [/ezcol_1half]Nije dovoljno samo glasati!
Vreme je, da, da, vreme je… rekla sam sebi. Pripadam generaciji koja je pubertet proživljavala devedesetih, uz ekspanziju kriminala i pad morala. Na putu do škole posmatrali smo sav taj polusvet u baštama kafića i bilo nam je muka, da, bilo nam je muka od zemlje u kojoj živimo.Sada naša deca gledaju taj polusvet (samo se drugačije zove) na TV-u, u novinama….Opet mi je muka, muka mi je što sedim i ništa ne radim da to sprečim. Uvek sam izlazila na izbore i glasala, bilo mi je važno da na taj način utičem na svoj život. Sada to vise nije dovoljno, jednostavno nije dovoljno. Nikada se nisam bavila politikom, niti me je zanimalo da na taj način trošim svoje slobodno vreme. Kada je počelo da se govori o izborima, shvatila sam da nemam za koga da glasam, opet mučnina u stomaku, ni ono malo doprinosa kroz svoj glas nisam u stanju da dâm. Tada sam čula za pokret Dosta je bilo – Saša Radulović. Sestra mi je predložila da gledam Sašin intervju na lokalnoj televiziji, pomislila sam: „Ovaj čovek zna o čemu govori“. Ušla sam na njihov sajt i pročitala ceo program, ideje i koncept pokreta. Konkretne stvari, konkretne ideje, članovi visoko obrazovani ljudi, stručnjaci u svojim oblastima, ljudi koji nisu sa sadašnje politicke scene, novi ljudi, mladi ljudi! Prelomila sam, učlanila sam se u pokret, vreme je da se uradi nešto vise od glasanja. Pozivam sve ljude da se pokrenu, da pokušaju da promene sredinu u kojoj žive, u kojoj žive njihova deca! Dođite da zajedno probamo jednom da uradimo nešto kako treba!
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Luka Obradović, 20 godina, Kragujevac“ style=“fancy“][ezcol_1half] luka-obradovic [/ezcol_1half]Pratim rad gospodina Saše Radulovića vec duže vreme i shvatio sam da je on jedina svetla tačka u uveliko opljačkanoj i izmučenoj Srbiji! Sve reči i konstatacije su potkrepljene realnim činjenicama. Ako želimo (a nadam se da želimo) da nam svima bude bolje, da Srbija stane na noge pogotovo u ekonomskom pogledu i da živimo pristojno da ne moramo da brinemo da li ćemo sutra moci da stavimo hleb deci na sto, ja toplo preporučujem svim građanima Srbije da glasaju za Sašu Radulovića i pokret Dosta je bilo! Ne želim da dođem u situaciju da idem iz ove drzave za Kanadu ili neku drugu zemlju kao i mnogi moji prijatelji i kolege, ne želim da se gledam sa roditeljima preko Skajpa, želim da zivim ovde i da ne brinem da li cu sutra moći da izdrzavam jedno, dva ili tri deteta i da ne brinem da li će moja deca imati gde da rade. Hvala na odvojenom vremenu za čitanje ovog teksta.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Nikola Milinić, apsolvent ekonomije, rođen u Cirihu, živi u Beogradu“ style=“fancy“][ezcol_1half] nikola-milinic [/ezcol_1half]Podržavam Dosta je bilo zato što prvi put lider jedne stranke iza sebe ima radno iskustvo

Podržavam Dosta je bilo zato što je lider stranke pokazao već da mu je u interesu država Srbija a ne ministarska fotelja

Podržavam Dosta je bilo zato što razumeju i shvataju važnost malih i srednjih preduzeća i trenutnog odnosa države prema njima

Podržavam Dosta je bilo zato što imaju jaku volju da zavedu red i uvedu lične karte svakom državnom preduzeću

Podržavam Dosta je bilo zato što njihov lider shvata moć interneta i javnih tribina i tako dolazi do birača iako je očigledno zabranjen na velikoj većini televizija

Podržavam Dosta je bilo zato što vodi jasnu i otvorenu politiku u kojoj neće više biti partijskog zapošljavanja

Podržavam Dosta je bilo zato što je zaista dosta i vreme je da Srbija dobije predstavnike naroda koji su kulturni, obrazovani, poslovno sposobni, naučeni redu, radu i disciplini, radeći u velikim kompanijama što u zemlji što u inostranstvu i na kraju, vreme je dati nekome potpuno novom priliku!

[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Zoran Todorović, student istorije, član pokreta „Dosta je bilo“, Smederevo“ style=“fancy“][ezcol_1half] zoran-todorovic [/ezcol_1half]U trenutku kada sam započinjao svoje obrazovanje, roditelji i učitelji su me savetovali da ću do uspeha doći samo sopstvenim trudom, zalaganjima i naporom. No, kako je moje obrazovanje odmicalo, postajao sam svestan organizacije društva u kome živimo, a saveti mojih bližnjih su se takođe menjali. Danas, kada sam pri kraju svojih studija i na pragu zaposlenja, situacija je potpuno drugačija. Sada o mom zaposlenju odlučuju veze, neke stranke koje se postavljaju kao instanca moći u ovoj državi i koje bi trebalo da procene da li ja posedujem određen nivo znanja za svoj budući posao. Ali moje znanje i stručnost njima nisu bitni. Njima je važno da li ću se ja povinovati, ispuniti uslov koji su mi oni postavili, te ako to ispunim, onda će mi se možda i pružiti prilika da radim ono što volim ili ono što moram. Uslovi koje oni postavljaju su toliko strašni da je teško govoriti uopšte o tome. Zato sam se odlučio za pokret „Dosta je bilo“, pokret koji za mene nije stranka kojom se dolazi do zaposlenja, već prilika svim mladim ljudima da progovore o društvenim problemima koji se dugo prećutkuju, jer ko ako ne mi, ko će progovoriti umesto nas? Ako ne sada, kada ćemo govoriti? Želim da budem uspešan u svom poslu, da radim ono za šta se školujem, ali ne želim da o tome odlučuju nesposobni partijski kadrovi.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Sonja Pavlović, arhitekta, članica pokreta „Dosta je bilo”, Novi Beograd“ style=“fancy“][ezcol_1half] sonja-pavlovic [/ezcol_1half]Ne znam kako se to dogodilo da dozvolim lošim ljudima da već dvadeset pet godina krčme moj život.
Dvadeset pet godina, ja strpljivo čekam da mi ga vrate i dozvole mi da budem aktivno prisutna u svom životu.
To nije samo 25 godina čekanja, to je četvrt veka čekanja, to je oko 30% jednog prosečnog ljudskog života.
Previše čekanja. Ja nemam rezervni život – Dosta je bilo.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Prof. Ivan Kljajić, Muzička produkcija, Akademija umetnosti Novi Sad,Član pokreta „Dosta je bilo”, Vračar“ style=“fancy“][ezcol_1half] ivan-kljajic [/ezcol_1half]Šta nama treba?

Treba nama muzike i lepote.
Muzike od lepote i lepote od muzike.
I filma nama treba.
Filma od istine i istine od filma.
I umetnosti uopšte.
Ljubavi od umetnosti i umetnosti od ljubavi.
I kulture nam treba baš mnogo.
Kulture od dostojanstva i dostojanstva od kulture.
Vaspitanja nam treba uvek.
Poštovanja od vaspitanja i vaspitanja od poštovanja.
I znanje nam je potrebno.
Znanja od mudrosti i mudrosti od znanja.
Mržnja nam ne treba.
Ne treba nam mržnje ni od čega, ni za šta, ni prema kome i ni prema čemu.
Mržnja ne rađa lepotu, mržnja ne rađa ništa.
U mržnji i od mržnje strada i vene duša.
Kad strada duša, strada i čovek.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Prim. dr Mileta Marić, član pokreta “Dosta je bilo”, Zvezdara, Beograd“ style=“fancy“][ezcol_1half] mileta-maric [/ezcol_1half]Zbog dece, jer želim da žive u sistemu gde se govori maternjim jezikom i poštuju pravila, rad, poštenje i znanje.
Zbog svojih roditelja, koji su mi svojim teškim, poštenim i mukotrpnim radom na selu omogućili da završim najviše škole.
Zbog toga što svojim radom i pored završenih škola ne mogu svoju decu da pošaljem na letovanje, zimovanje, da upoznaju kulturu i znamenitosti sveta, kao deca hohštaplera, političkih prevrtljivaca i samozvanih umetnika sa diplomom sumnjivih fakulteta.
Zbog lopova, koje ne smemo da nazovemo tim imenom jer su posledice automatski neminovne i bez ikakve kazne.

Zbog toga što elita nisu učeni ljudi već nepismenjakovići sa kupljenom diplomom, starlete i šarlatani.
Zbog političkog i raznoraznog šljama koji svoj „odmor” provodi na egzotičnim mestima dok u njihovim firmama radimo mi, naša deca, naši prijatelji i poznanici, da bismo bukvalno mogli da preživimo.
Zbog zakona koji pravnik u toku istog dana tumači na tri različita načina u zavisnosti od potrebe.
Zbog načina izbora i plaćanja upravnih, nadzornih odbora i direktora, gde nije potrebno znanje već bezmalo samo članska karta političke stranke.
Zbog ministara koji javno govore da nemaju svoje mišljenje.
Zbog koferčeta, za koje smo slučajno čuli, punog našeg novca koje volšebno nestaje i za to niko ne odgovara.
Zbog toga što je u Srbiji sve više gladnih, promrzlih koji nemaju novca za hranu i grejanje, a plaćaju struju i porez redovno, dok samozvana „elita“ ne plaća račune godinama.
Zbog toga jer i tašte političara mogu da imaju diplomatski pasoš.
Zbog istih tih koji svake godine govore da će nam biti bolje sledeće godine.
Zbog toga što moram uzeti kredit da platim račune, polovne gume, registraciju i servis auta starog 15 godina
Zbog toga što po sadašnjem zakonu službeni automobili ne moraju da budu obeleženi, pa ih zato i voze do strine, tetke… i sve o trošku svih nas.
Zbog toga što ne želim više da gubim vreme i glasam za manje zlo.
Zbog toga što mi život prolazi u nadi da će biti bolje, a to bolje nikako da dođe.
Zbog toga se pridruži i ti, da uredimo sistem i da nam domovina bude kao i ostale normalne zemlje sa jednakim šansama za sve. Ako to zajedno ne uradimo, ko će?! Pridruži se i ti, pa da ključ uspeha ne bude i dalje bahatost, prostakluk i pripadnost političkoj stranci. Pridruži se i ti da serija u kojoj je Šojić ministar ne bude više naša stvarnost, već humor i podsećanje na prošlo vreme!
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Ninoslav Dotlić, član pokreta „Dosta je bilo”, Beograd, autor video klipova“ style=“fancy“][ezcol_1half] ninoslav-dotlic [/ezcol_1half]Dve hiljade treće, na dan ubistva premijera Đinđića pomislio sam… ovde NIKAD neće biti bolje.
Kada sam se oženio i kada su došla deca, postalo je nekako još teže videti budućnost za njih.
Suviše dugo nam vladaju ISTI ljudi, od ratova devedesetih pa na ovamo. Ceo život, samo se smenjuju, dok pametni ćute i odlaze.
U Srbiji zvona zvone na uzbunu već 25 godina. Ako mi nešto ne uradimo za našu decu, nema ko.
Dosta Je Bilo!
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Miloš Nikolić, Umčari“ style=“fancy“][ezcol_1half] milos-nikolic [/ezcol_1half]Tu sam da pomognem, i da zajedno kreiramo svoju budućnost u zemlji u kojoj živimo, da transparentnost bude utemeljena, da svako poštuje zakon, a da zakon bude jednak za sve, a ne za pojedince, da zajedno promenimo našu Srbiju, da postane zemlja časnih, poštenih, vrednih ljudi, a ne zemlja ljudi koji će je na razne načine urušavati radi svoje koristi, da bude svima lepo, i da ponosno izgovore da su iz Srbi, a ne da se stide!
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Nevena Ljujić, preduzetnica, samohrana majka, član pokreta “Dosta je bilo – Saša Radulović”, Kraljevo“ style=“fancy“][ezcol_1half] nevena-ljujic [/ezcol_1half]Drage mame, dosta je bilo!

Nedeljno popodne, kišni dan, starije dete već stiglo da pije kafu sa mamom, stiglo i da pita… a pita kao veliki. “Mama, zašto se i mi ne selimo?”

“Iza svake uspešne žene stoje mali ljudi i viču ‘Mama’.” Uspeh ne merim novcem, radnim mestom ili diplomom. Uspeh merim srećom svoje dece. Odrasla sam u lošem vremenu, vremenu sankcija, bombardovanja, tuge i bede… Bogatija sam danas nego tada, za dva života bogatija. Za ista ta dva života, za tu decu sam dužna i odgovorna da ih vaspitam i napravim od njih dobre ljude.

U trenutku kada me moje veliko dete pita zašto živimo u zemlji u kojoj vladaju kriminalci, a običan čovek postaje samo siromašniji, shvatam da je bilo DOSTA! Shvatam da imam obavezu da svojoj deci dam primer odgovornog gradjanina, nekog ko neće dozvoliti da drugi odlučuju o njihovoj sudbini. Vreme je da se probudim i kažem DOSTA JE BILO. Neću da mi deca rastu u društvu u kojem je jedini kriterijum lični i materijalni interes, neću da se stidim zemlje u kojoj živimo, neću da mi deca rastu uz “Farmu”, “Parove” i slične TV programe. Neću da objašnjavam deci zašto se ne cene rad i trud. Hoću da se u ovoj zemlji već jednom uvede red, hoću da ulažem u svoju decu znajući da imaju perspektivu sutra u ovoj zemlji.

Sada, u ovakvoj zemlji poremećenih vrednosti, zemlji koju vode mediokriteti ja tu perspektivu ne vidim. Hoću zemlju u kojoj se ulaže u školstvo, neću zemlju u kojoj roditelji beže od komunalne policije u pokušaju da obezbede deci jeftinije udžbenike.

Vreme je drage moje mame da se sve probudimo. Sigurna sam da svaka od nas želi svojoj deci zdravu okolinu za odrastanje, ekonomski stabilnu i društveno odgovornu državu, siguran posao bez obavezne partijske knjižice. Pozivam vas sve da se priključite jedinoj realnoj opoziciji, jedinom pokretu koji ima konkretan program. Da malo okrenemo red u Andrićevoj… neka pametan progovori, a budala zaćuti! DOSTA JE BILO!
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Dr Ana Stevanović. profesor produkcije i kulturologije, Beograd“ style=“fancy“][ezcol_1half] ana-stevanovic [/ezcol_1half]Pre par godina sam bila u Danskoj. U par navrata sam imala prilike da sa Dancima napravim paralele između njihovog savršeno uređenog sistema i načina života, i ovog apsurdnog, haotičnog i sumanutog u kome mi obitavamo. Rekoh im da je korupcija u Srbiji toliko raširena, da se gotovo podrazumeva. Danci su me zbunjeno pogledali.
„Ali zbog čega ljudi moraju da dodatno plate bilo koga, pogotovo tajno, da bi bilo šta završili? Oni kod kojih odlaze primaju platu za svoj posao, i nema razloga da uzimaju niti traže išta sa strane“, odgovarali su uglas.
Ovi odrasli ljudi, obrazovani i zaposleni, nisu mogli da shvate korupciju, ni zašto postoji, niti zbog čega je poput korova zahvatila svaki deo našeg društva. I zavidela sam im. Zavidela, jer žive u sistemu koji besprekorno funkcioniše, koji misli na pojedinca i koji je od Danske stvorio zemlju u kojoj, prema zvaničnim statistikama, žive najsrećniji ljudi. Želim takav sistem u Srbiji i želim da zaboravimo šta korupcija uopšte znači. Zato sam se i priključila pokretu, prateći san da Srbija postane uređena zemlja u kojoj žive radosni ljudi.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Aleksandar Jašarević, član pokreta “Dosta je bilo”, Beograd“ style=“fancy“][ezcol_1half] aleksandar-jasarevic [/ezcol_1half]Umoran sam od priče da se za neki posao treba učlaniti u stranku.
Umoran sam od floskula koje diktiraju polupismeni ljudi koji su bili partijski poslušnici pa se sada nalaze na odgovornim mestima u državi.
Umoran sam od toga što su ti polupismeni abnormalno uspešni, pa smo svi ostali koji smo mukom, trudom i vanserijskom voljom završili, zamislite, fakultete čiji se „doktorati“ ne pišu za jedno popodne, JADNICI koji moraju da beže iz svoje zemlje da bi živeli pristojno.
Umoran sam što je „NJIMA“ himna prvi stih pesme beogradskog sindikata „DIVLJINA“ iz 2000-te godine, nakon čega se i dalje ništa nije promenilo.
Umoran sam od toga što niko ne misli na mlade i kakvu im zemlju ostavljaju.
Umoran sam od toga što su ljudi bezvoljni i ništa ne menjaju, što su izgubili u sebi iskru koja kaže ovo ne valja za mene, za moju porodicu, za moje prijatelje, za moju ZEMLJU!
Umoran sam od ideje da moram da napustim zemlju u kojoj sam rođen, gde mi je dom, gde su mi prijatelji, da bih prosperirao i živeo pristojno, pa makar to bilo i na severnom polu!
DOSTA JE BILO, vratite mi moju zemlju, moj grad, moju budućnost!!!!
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Igor Gajić, magistar političkih nauka, redaktor, član pokreta “Dosta je bilo”, Kraljevo“ style=“fancy“][ezcol_1half] igor-gajic [/ezcol_1half]Mi radimo istinski istorijski posao
Pitali su jednom Če Gevaru šta je najveća vrlina revolucionara. Da li je to hrabrost ili okrutnost prema neprijatelju ili mržnja prema nepravdi? Ne, rekao je Če. Najveća vrlina revolucionara je – ljubav. Moja motivacija da se aktiviram u pokretu “Dosta je bilo” je ljubav prema mojoj zemlji i ljudima u njoj. Volim ih i poštujem kao što volim i poštujem sebe. Kada nekoga voliš, osećaš odgovornost prema njemu. Ne lažeš ga. Govoriš mu istinu i činiš za njega ono što bi učinio za sebe. To je način. A cilj? Moj cilj je da Srbija postane bolje mesto za život. Imam posao koji mi je omogućio da se iz Nemačke, gde sam inače rodjen, vratim u Srbiju i sada ovde živim. Počeo sam da radim na tome da se od ove lepe, ali propale zemlje napravi uspešna zemlja sa srećnim ljudima.
Da se uspostavi jedan sistem, jedno državno uredjenje, koji su servis gradjana. Uprava, ministarstva, službe, ceo državni aparat su tu zbog ljudi, zbog nas. Ne obrnuto. Na nama je da procenimo da li državna administracija dobro štiti naše interese, kako lične tako i kolektivne. Ako ne štiti, dovedimo one koji to čine. Toliko je jednostavno. Svako od nas je suveren, nosilac društvenog subjektiviteta. Kao takvi posedujemo prava i obaveze, gušimo se medjutim u obavezama dok na dodeljivanje prava i pravde čekamo kao bolesna deca na SMS donacije. To je neprihvatljivo.
Ne prihvatam da mi jedan sloj bahatih neznalica, prostačkih uljeza i ljudi koji su lošiji od većine u ovoj zemlji, otima sadašnjost. Jer su već oteli prošlost, a prete da otmu i budućnost. Kod njih 2+2 nikada nisu 4 nego onoliko koliko oni u datom trenutku odrede. To ne samo da vredja svaki intelekt i svačiju konstituciju kao homo sapiensa, to čini život neizvesnim. A život u neizvesnosti nije život, to je tavorenje, to je ropstvo. Ne prihvatam da zavisim od raspoloženja i hirova patoloških kleptomana i narcisa. Hocu čiste racune, jasna pravila koja važe za sve i da se poštuje princip po kojem su 2+2=4. U svakoj oblasti. Kockasto u kockasto, okruglo u okruglo. Babe nisu žabe.
I pošto su ti principi neumoljivi, nemam nikakvu dilemu da ćemo mi uspeti. Jer se mi suočavamo sa stvarnošću umesto da zabijamo glavu u pesak. Mi ne fabrikujemo izmišljotine bilo kakvog tipa i još manje želimo da bilo ko u njima živi. Mi se ne žalimo na svetsku zaveru, na klimatske promene ili na zlu kob. Ne mrzimo vodu zato što potapa bušan brod, gradimo moderan gliser koji će nas sigurno i brzo nositi preko te iste vode. Zato smo samouvereni, nepokolebljivi i bez straha. Mi smo svesni izuzetnosti ovog pokreta kao šanse da se konačno obavi istorijski posao uvodjenja reda u Srbiju. Oni su ti koji su u stalnoj koliziji sa stvarnošću. Zato se prenemažu i natežu, izmišljaju i histerišu kako bi opravdali neopravdivo i ubedili u neubedljivo. Oni su već izgubili, samo odlažu suočavanje sa porazom.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Svetlana Vukobratović, profesor engleskog jezika, članica pokreta “Dosta je bilo”, Zrenjanin“ style=“fancy“][ezcol_1half] svetlana-vukobratovic [/ezcol_1half]Vaspitavana sam da samo radom i poštenjem mogu postići nešto u životu. Videla sam da to nije tako, ali ne zato što to tako ne treba da bude, već zato što su ljudi kojima smo poverili da nas vode to zloupotrebili. Jedno vreme sam bila očajna i mislila da je nemoguće bilo šta promeniti, jer ko sam ja da krenem u tu borbu… Nikada se nisam bavila politikom i tek sam u ljudima Dosta je bilo prepoznala ono što svako ko želi dobro, i zemlji u kojoj živimo i sebi, mora da podrži. To nije stvar politike. To je stvar zdravog razuma. I eto, sa 39 godina, prvi put sam aktivni učesnik nečeg u šta svim srcem i dušom verujem…

I zato sada govorim glasno Dosta je bilo! To sam ja! To su obični ljudi kojima je dosta laži, krađa, obmana.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Dragan Spalević, preduzetnik, član pokreta “Dosta je bilo”, Šabac“ style=“fancy“][ezcol_1half] dragan-spalevic [/ezcol_1half]Prijatelji me često pitaju za motiv moje podrške pokretu Dosta je bilo. Šta je to što je jednog višegodišnjeg političkog apstinenta ubedilo da se angažuje pristupajući jednoj političkoj organizaciji još od osnivanja?
Imaš četvoro dece, privatni biznis, odgovornost. Šta će ti još i politika i blato koje ona sobom nosi? Kakvu korist možeš imati javno istupajući protiv vlasti, i bivše i sadašnje?
Znam ali…
– Imam četvoro dece i želim da žive, rade i unapređuju Srbiju. Želim da ostanu ovde i da se svojim učenjem i trudom izbore za svoje mesto u društvu.
– Želim da od posla kojim se bavim živim pristojno i pošteno, poštujući zakone države u kojoj živim, i plaćajući poreze koji će pomoći da svi žive bolje a ne samo pojedinci.
– Želim da odgovornost koju ja imam prema svom poslu i porodici oseća i država prema svojim građanima jer mi rezervnu državu nemamo i ne treba nam, ali želim socijalno odgovornu državu.
– Ne treba mi politika. Ne želim da se bavim politikom ali ću se uvek boriti za pravdu, moral i sistem odgovornosti za sve. Tu ideju sam prepoznao u programu pokreta Dosta je bilo i daću sve od sebe da se te ideje i ostvare. Nisam političar već čovek koji se bori za uređeno i odgovorno društvo.
– Moja korist od borbe protiv „vlasti“ je u tome što će kroz aktivizam i podršku ciljevima i idejama Pokreta doći do promene sistema vrednosti. Tada neće biti važno KO je na vlasti, već kako radi. Kada kritika bude poželjna jer je u svrsi poboljšanja a ne osvete, kada nas budu vodili sposobni a ne podobni, kada vršenje vlasti na svim nivoima bude transparentno, kada prestane cenzura medija i progon političkih neistomišljenika.
Kada prestanete da me pitate kakvu korist imam i kako smem da javno istupam, znaću da smo uspeli u svemu što sam naveo.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Irena Jandrić, članica pokreta „Dosta je bilo“, Kragujevac“ style=“fancy“][ezcol_1half]Irena jandric [/ezcol_1half]Počinjem zvucima pesme koja mi trenutno odzvanja u ušima, „Maršala Tita, junačkoga sina…“, koja na neki način oslikava moje šareno, prelepo detinjstvo, i zatim nastupa šum… kao u prekidu televizijskog programa, slika se vraća, ali tata odlazi u rat… Ispred mene kilometarski Dnevnici i svi njihovi dodaci… Opet šum, pa slika gimnazije… Tata me vodi da kupim prve srednjoškolske cipele i poslednju ušteđevinu daje za njih… U mom srcu grč. Mladost, kakve god društvene prilike bile i ne daje puno vremena za shvatanje problema… Sve poteškoće zaboravljaš, zanemaruješ i sanjaš svetlu budućnost.

Fakultet? Koji? Ne mogu da studiram istoriju umetnosti… To je ono što želim, ali ne mogu, previše je skupo otići od kuće… Dobro! Onda, prava… Rečita si, kažu mi, a i nikada nije kasno promeniti ako ne ide, teše me… Ali ostaneš tu, jer znaš da je sve drugo skupo!

U međuvremenu shvatiš da deliti pravdu u sistemu u kojem živiš i nije tako lako, pa se odlučiš za neku humaniju granu i sanjaš da ćeš se negde i nekada zalagati za prava radnika ili prava socijalne zaštite i osiguranja… Ali biro kaže da si trocifren broj i da se učlaniš u stranku… Gde? Kako, kada se nikada nisi bavio politikom?! Kako, kad si uz put shvatio da je borba za vlast rezervisana za lopove, prevarante, ljude koji su spremni na sve… Na cenzure, na pravdanje minimalnih ličnih dohodaka koji su tako ponižavajući, na prodaju svega što je tuđe (mislim naše, a zapravo nije)… Politika je za ljude koji su nesposobni da svojim građanima obezbede pravo na rad i pravo na pristojan život! Ja se tu ne pronalazim!!! Roditelji navaljuju i ja se učlanim… Odlazim na par sastanaka sa knedlom u grlu, grudvom u stomaku i vraćam se sa gorkim ukusom, nekako uprljana i naravno, odustanem. Odustanem i od sna da ću naći pristojan posao u skladu sa svojom profesijom.

Želim da osnujem porodicu, selim se u drugi grad, selo, vraćam se i vidim da je bilo gde, u bilo kom ćošku moje voljene Srbije situacija ista. I tako stigneš do 38. godine života sanjajući iste, neostvarene snove… Pitaš se da li otići sada? Preko? Toliko njih je otišlo, zašto ne bih i ja? I šta me, uostalom, još uvek drži ovde?

Naprasno, u tom gluvom tumaranju kroz život i traženju utehe na internetu ugledam reči „DOSTA JE BILO“ … Shvatiš u istom trenu da si puno izgubio i da je vreme da se sve iz korena promeni!!! Opet čujem šum, prekid programa… Da, to je poput RESTART-a! Pali se lampica i čujem glas čoveka koji uliva poverenje da će nam ipak, jednog dana biti bolje!
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Milan Popović, član pokreta Dosta je bilo, Zvezdara“ style=“fancy“][ezcol_1half] [/ezcol_1half][/su_spoiler] [su_spoiler title=“Ivana Đorđević, dipl.politikolog za međunarodne poslove, članica pokreta “Dosta je bilo”, Kragujevac“ style=“fancy“][ezcol_1half]Ivana-djordjevic [/ezcol_1half]Zovem se Ivana Ɖorđević. Sve sam uradila kako treba. U osnovnoj školi bila sam vukovac, u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji odličan đak, sa posebnim interesovanjem za sociologiju i filozofiju. Maturirala sam na temi „Kantova kritika čistog uma”. Par meseci posle toga, postala sam student Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Diplomirala sa najvišom ocenom na temi „Nasilje na Kosovu u periodu od 1985. do 2000.godine”. Vratila sam se u svoj rodni grad Kragujevac, puna elana, znanja i želje da ono što sam naučila nesebično podarim gradu u kome sam rođena, u kojem su moji prijatelji, porodica. Počinjem da radim kao novinarka. Na tom poslu dajem sve od sebe. Pronalazim ljude koji se razlikuju, izveštavam o njima, njihovim poduhvatima, entuzijazmu, ali i o problemima sa kojima se susreću. Ostavljam iza sebe stotine televizijskih priloga i zatvaram tu stranicu svog života, jer za mene nema raspoloživog radnog mesta u kući u kojoj sam radila honorarno i povremeno primala honorar. Mesta je bilo za neke druge.
Proglašavam sebe za sistemsku grešku i odlučujem da se isključim iz sistema. Zahvaljujući dobroj volji bliskih rođaka privremeno radim u manjoj fabrici čarapa. Sve slabije pratim vesti, trudim se da ne mislim, trudim se da zaboravim ko sam. Takvo stanje trajalo je godinama.
Imam klinca, predškolca. Raduje se polasku u školu. Konačno shvatam da i on postaje deo Sistema.
Hoće li i on uraditi sve što treba?
Hoće li biti vredan, pametan?
Hoće li vapiti za znanjem kao ja nekada?
Hoću li ga gledati kako se isključuje iz Sistema kao što moji roditelji gledaju mene?
Hoce li i on postati sistemska greška?
Hoce li i on ispasti glup zbog svoje pameti?
U mislima su mi hiljade i hiljade klinaca koji se upravo ovog ili sledećeg proleća raduju polasku u školu. Hoćemo li dići ruke od njih? Prepustiti ih sistemu u kojem nema sistema, u kojem se ne zna šta ko radi i zašto, u kojem lopovi, falsifikatori i neznalice glume elitu, u kojem radnici ne mogu da nahrane svoju decu, u kojem je lečenje besplatno, ali samo dok se ne razboliš, u kojem si greška ako uradiš sve kako treba.
Odlučila sam da NE. Ne dam da nam deca budu greška. Ne dam da nas uništi korupcija. Imali su dovoljno vremena. I više nego dovoljno. Dosta je bilo!
U pokretu Dosta je bilo srela sam ljude kojima verujem i koji žele isto kao i ja. Uključila sam se jer sam oduvek političko biće. Smatram da je politika prelepa veština stvaranja najboljih uslova za ostvarenje najhumanjih ciljeva.
Želim da stvorimo dobro društvo.
Želim da uvedemo red.
Želim da Srbija nikada više ne bude zemlja u kojoj je glupo biti pametan i vredan.
Želim da Srbija bude zemlja u kojoj nema sistemskih grešaka.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Judit Bartuš, penzionerka, Subotica“ style=“fancy“][ezcol_1half] Judit-Bartos-subotica [/ezcol_1half]Pokret DJB se zalaže, kao prvo, da se uvede RED. Da bi uveli red, žele da promene SISTEM funkcionisanja države na svim nivoima.

Na delu su pokazali da mogu, na delu su pokazali da ne idu prečicama, i da insistiraju na onome što su rekli da će uraditi.

Po tome su nešto potpuno novo i drugačije od svega do sada viđenog. Po tome zaključujem da pokret čine ljudi sa integritetom, na visokoj lestvici moralnih vrednosti i odgovornosti.

Ne mogu više da gledam naše političare koji nisu ama baš ništa dobro uradili u poslednjih 20 godina.

Taman pomislim da smo dosegli dno, kad nam pokažu da postoji i podrum.

Pa dokle više? DOSTA JE BILO!
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Svetlana Kozić, Dipl. ekonomistkinja, preduzetnica, koordinatorka pokreta „Dosta je bilo“ za Severnobanatski okrug“ style=“fancy“][ezcol_1half]svetlana-kozic[/ezcol_1half]Deset godina sam bacila tako što sam, kao predstavnica preduzetničkih udruženja, političarima objašnjavala kakve uslove treba da stvore da bi se privreda razvijala. Jasnu političku volju vlasti na bilo kom nivou da učini bar nešto u interesu domaćeg biznisa imala sam priliku da sretnem samo u Ministarstvu privrede, u periodu dok je Saša Radulović bio ministar.

Ne znam da odustanem. Znam samo da, kad jedan put nije prohodan, pokušam da prođem drugim.

Pokret „Dosta je bilo“ jeste moj put ka konačnom slomu parazitske partokratije i stvaranju boljih uslova za život naših porodica. Moramo promeniti vlast, da bismo popravili svoje živote. Na pregovore sa partokratama neću da bacim više ni dan. Sada postoji način da ih se rešim. On se zove „Dosta je bilo“. Ne bacajte godine. Idu izbori. Svima nam je dosta.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Novica Ilić, član pokreta „Dosta je bilo“, Kruševac“ style=“fancy“][ezcol_1half]novica-ilic[/ezcol_1half]Dosta mi je neukih bez obrazovanja i njihovog neznanja koje pravdaju lapsusima.

Dosta mi je neukih sa kvazi obrazovanjem, sa plagiranim doktoratima, sa diplomama izmišljenih fakulteta.

Dragi prijatelji, mislim da država Srbija treba da prima u državnu službu samo kadrove iz srpskih državnih škola i fakulteta.

Zašto?
• Zato što država Srbija finansira državne škole i fakultete
• Zato što državne škole i fakulteti obrazuju polaznike po programima koji su odobreni od nadležnog ministarstva
• Zato što nije sigurno da se u privatnim školama i fakultetima radi po programima iz prethodne tačke
• Zato što iz privatnih fakulteta „ekspresno“ izlaze kadrovi poput predsednika ili ministra policije koji očigledno nisu obrazovani iako imaju diplome
• Zato što po sadašnjem zakonu u državnu službu mogu da stupe i kadrovi koji su obrazovani po programima drugih država od kojih su neke i neprijateljski nastrojene

Nisam za zabranu privatnih fakulteta ali svedoci smo da privatni poslodavci biraju diplomce državnih fakulteta. Oni se opredeljuju za kvalitet kadrova.

Dosta je bilo, ma i previše.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Ranka Živanović, diplomirana pravnica, članica pokreta Dosta je bilo, Loznica“ style=“fancy“][ezcol_1half]ranka-zivanovic[/ezcol_1half]Poštar, taj najstrašniji glasnik današnjice u Srbiji, još od Hermesa i Fidipida, koji u onoj crnoj torbetini bezazleno nosi naše sudbine i ne sluteći da je nekom doneo poslednju kap u prepunoj čaši žuči, konopac oko vrata ili ledeni metak, budući naslov u novinama ili crnoj hronici, čitulju u avansu… Opomenu ili već sudsko izvršenje od lihvarskih banaka kojima nas je država počastila komfornim kamatama od 60 % na godišnjem nivou, ozakonjenom zelenaštvu, na nedozvoljen minus koji si napravio jer nisi imao za redovno održavanje sredstava na praznom računu, za brisanje prašine sa kompjutera, virtuelnog računa u virtuelnoj stvarnosti, za zakasnelu ratu, za neki račun, za porez, za vakcinaciju, za žutu traku koju si nagazio 2 cm ispred neke kamere, komunalnog prestupa za koji te je „dobronamerni“ komšija prijavio, za neko odbijajuće rešenje ili presudu u kojoj si mučan tražio neku pravdu, otkaz, rešenje da si tehnološki višak jer nisi član partije koja je na vlasti, jer se ne diviš poštenju lopovskog direktora koji te svaki dan krade i maltretira pride. Direktora kog gledaš kako to radi pod svakom vlašću i kako se svakoj udvori i ušemi a ti, poštenjačino glupa i naivna, sedi kući i čekaj poštara, e, dosta je bilo,zar ne misliš da je dosta bilo?!
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Zlatko Sučić, IT inženjer, pilot, član pokreta Dosta je bilo, Novi Beograd“ style=“fancy“][ezcol_1half]zlatko-sucic[/ezcol_1half]Uvek sam se trudio da budem pošten. Ne kažem da sam anđeo koji nikada ništa loše nije uradio, nikada slagao, i ja sam čovek koji je izložen iskušenjima ali sam se uvek odupirao. Imao sam devet godina kad me komšija dečak nagovarao da ukrademo čokoladu u samoposluzi. „Malo se plašiš ali kad izađeš sa čokoladom koju nisi platio, ona je još slađa“!. Devetogodišnji ja učinio je „krivično delo“, ukrao čokoladu i stavio je u džep. Kad sam došao do kase, iza mene se pojavio čovek koji je radio u samoposluzi, za kojeg nisam znao da me sve vreme posmatrao iza polu-propusnog ogledala. Pitao me je šta imam u džepu. „Ništa!“, odgovorio sam, strašno uzbuđen. Onda mi je on izvukao čokoladu i zalepio takav šamar da mi je petnaest minuta zvonilo u ušima. Hteo sam da umrem na mestu. To mi je bila prva i poslednja krađa u životu. Moji roditelji su me uvek učili poštenju, izbegavanju konflikta, skoro nikad se nisam potukao i čak sam i zbog toga imao problema. Kad uvide da ne želiš da ulaziš u konflikte, deca krenu da te maltretiraju. Onda sam počeo da vežbam aikido i maltretiranja su naglo prestala. Naučio sam da se oduprem ali i tada nisam to nikad zloupotrebio. Ljuba Vračarević, svetski poznat aikido majstor, naučio nas je kulturi borbe i esenciji aikidoa. Nenasilje! U to vreme nismo zaključavali stanove. Komšije su se posećivale i ulazile jedni drugima kao u svoje kuće. Nije bilo ljubomore, kriminal skoro da nije postojao. Za droge smo čuli iz svetskih vesti. Ratove smo gledali na televiziji.

Završio sam školovanje, posao dobio posle samo par meseci! Bez ikakve veze. I kad sam napustio taj posao, to sam uradio zbog boljeg posla. Opet bez ikakve veze. Nikada u životu nisam bio bez posla duže od tri – četiri meseca. To je bila zemlja poštenja i blagostanja. Policija je služila da prevede stare ljude preko ulice i da povremeno jure neprilagođene poput „Beogradskog fantoma“ u belom poršeu.

Onda su stigli ratovi pokrenuti od ljudi željnih vlasti i novca. Za novac su prodavali sve. Prvo – ljudske živote, oružje, narkotike, a kasnije – firme, radna mesta, mašine rasturenih fabrika, uništavali su dobre firme kako bi ih obezvredili i kupili za male pare, prodavali su stranu valutu, prodavali su našu čast i poštenje. Uništavali su sve što je bilo na njihovom putu do još veće moći i još više para. Lažu da su nam plate 600 eur iako ja vidim da sam posle 30 godina rada postao tehnološki višak. Prvi put u životu. Moja žena radi krivično odgovoran posao u sudu za 250 eur, već 10 godina! Moja koleginica je uzela kredit od 30.000 eur u švajcarcima. Otplaćuje taj dug već sedam godina. Sad je dužna 32.000 eur! Guvernera narodne banke to nimalo ne brine. Guvernerko, narodna banka pripada narodu a ne Vama! Vi morate da brinete o privredi i građanima! Ne radite svoj posao ali ste zato uvećali plate Vašim radnicima!

Nisam glasao na prošlim izborima ni za koga. Izašao sam ali sam poništio listić. Naivno sam mislio da neću nikom datiglas. Kakva greška!

Hoću da promenim ovo. Hoću da oteram one koji me ponižavaju. Hoću promenu, napredak, poštenje. Izaći ću na glasanje opet, ali ovaj put znam za koga ću da glasam! Moram da se suprotstavim!

Dosta je bilo! To me je naučio majstor Ljubomir Vračarević.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Čedica Džunić, član pokreta „Dosta je bilo“, Pirot“ style=“fancy“][ezcol_1half]cedica-dzunic[/ezcol_1half]Trenuci moralnih,psihičkih i logičkih lomova nikada se unapred ne mogu prepoznati. Dolaze munjevito i brišu sve stare zablude koje su bile model življenja.

Nikada svest neće biti unapred upozorena šta će biti okidač promene.
Svakog od nas vreba taj trenutak kada ćemo poželeti da prestanemo da budemo deo polusveta koji živi Novakovu radost, koji halucinira da se davi u bazenu sa vaterpolistima.

Shvatiš da, dok si umišljao da si Divac i poistovećivao se sa njegovim ličnim uspesima, nisi ni imao život. Shvatiš da njihove medalje i trofeji neće svojim bljeskom okrečiti prljave i memljive sobičke naše ružne svakodnevice. Nikada nećeš moći da vodiš dovoljno isprazan život da bi se prostituisao na nacionalnoj frekvenciji, u strogo kontrolisanom sociološkom eksperimentu.

Gledaš makijaveliste kako seku traku i otvaraju parking posipan šljunkom i zapitaš se, kojoj će nameni biti priveden taj parking posle prve provale oblaka? Rvanju u blatu? Viševekovni recept „hleba i igara“ u osavremenjenom, digitalizovanom i fotošopiranom ruhu.

I to je taj trenutak kada sam se setio jedne stare perfidne laži. U glavi kreće da svira i odzvanja, da se neumorno ponavlja džingl sa početka devedesetih: „Gradimo Europolis, Europolis gradi nas“. Nije bilo dovoljno pristojnosti onih koji nas varaju i kradu da osmisle nove laži, samo su našminkali stare.

Čitavog života čekamo nekoga da dođe i izbavi nas od naše neodgovornosti, da nas trgne iz letargije i konačno je tu. To smo svi mi , to sam i ja – spreman da konačno preuzmem odgovornost za svoje dugogodišnje nečinjenje. To je bio prelomni trenutak , kada sam rešio da se umešam u ono što je do sada bio najprljaviji i najmanje častan posao za koji znam – da uđem u politiku.

Zašto?

Zato što to ne mora i ne sme biti tako, zato što svako ličnom žrtvom i primerom treba da usmeri druge i menja realnost. Poštenje i pristojnost će se neminovno u nekoj, nadam se bliskoj, budućnosti vrednovati, a moja je odgovornost da tome dam svoj doprinos.

Sada sa sigurnošću znam da nikada neću biti Novak od Monte Karla. I kada bih mogao, ne bih ušao pod stakleno zvono, gde obitavaju oni za koje zakoni ne važe.

Moj je cilj daleko veći, humaniji – želim osmeh na licima svoje dece. Želim im detinjstvo koje je meni uskraćeno, želim im da žive tako da nikada ne mare za to ko je premijer u njihovoj zemlji, a da ista bude uređena tako da to ne čini razliku.

Prestanite da lažete sebe i da verujete svojim lažima, shvatite da živite u vremenima kada ništa nema vrednost, ali sve ima svoju cenu – vaše zdravlje, privatnost… sve.
DOSTA JE BILO.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Mirjana Marinković, vanredna profesorka Filološkog fakulteta u Beogradu, članica pokreta Dosta je bilo“ style=“fancy“][ezcol_1half]Mirjana Marinkovic[/ezcol_1half]ČEGA MI JE SVE DOSTA

Dosta mi je gluposti.
Dosta mi je tuposti.

Previše je prostakluka.
Dosta mi je lopovluka.

Dosta mi je primitivizma.
Dosta mi je parazitizma.

Dosta mi je prljavštine.
Dosta mi je nemaštine.

Dosta mi je nepoštenja.
Dosta mi je nepoverenja.

Dosta mi je nerada.
Dosta mi je nereda.

Dosta mi je srama.
Dosta mi je blama.

Dosta mi je obećanja.
Dosta ludom radovanja.

Dosta mi je opravdanja.
Dosta praznih nadanja.

Dosta mi je guranja.
Dosta mi je muvanja.

Dosta mi je karijerizma.
Dosta golog egoizma.

Dosta mi je laktanja.
Patriotskog graktanja.

Dosta mi je populizma
Dosta mi je nepotizma.

Dosta mi je sređivanja.
Dosta ubeđivanja.

Dosta mi je plagijata.
Dosta lažnih patriota.

Dosta više praznih priča.
Rijalitija i svakog kiča.

Istina je sasvim prosta
Stvarno mi je svega DOSTA!
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Miloš Bošković, diplomirani inženjer računarstva, član pokreta Dosta je bilo, Niš“ style=“fancy“][ezcol_1half]MilosBoskovic[/ezcol_1half]Odem jednom u Opštinu da uzmem izvod iz matične knjige rođenih. Dok gledam činovnika kako hemijskom popunjava neku knjigu mojim podacima i lupa silne pečate, komentarišem: „Nadam se da ćete uskoro uvesti mogućnost dobijanja izvoda online, pa da mogu kod kuće da ga odštampam, bez dolaska kod vas“, a on mi na to odgovara: „A šta ćemo mi onda da radimo?“

Da li ovo znači da treba da ukinemo i telefon i internet, da bi poštari imali više posla?
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Mirko Benać, član pokreta „Dosta je bilo“, Čukarica, Beograd“ style=“fancy“][ezcol_1half]Mirko-Benac-beograd[/ezcol_1half]Zašto glasam za “Dosta je bilo”?

Prvi i osnovni uslov koji je za mene bitan jeste način kako se određena stranka finansira. Zašto?! Zato sto čak iako podržavam stavove neke od ponuđenih partija, kako da joj verujem ukoliko ona nekome duguje „uslugu” jer onda neće biti nezavisna I kad-tad može doći do preklapanja ili sukoba stavova sa tim nekim kome „duguje”, a onda znamo ko ima prioritet. Kod nas je ovo gotovo pravilo, a ono za šta se stranke deklarativno zalažu su, možemo reći, bajke a birači su u većini slučajeva potpuno obmanuti jer lopovi promovišu borbu protiv korupcije, a lažni diplomci obrazovanje. Znači, uslov sprovođenja programa stranke jeste da ista bude nezavisna, finansijski nezavisna od bilo koga. Inače, SNS je nakon osnivanja uložila 10 miliona eur. U kampanju?! Ko, kako, zašto? Osnovno pitanje.

Ja smatram da se ovo može postici jedino ako je stranka finansirana ograničenim prilozima velikog broja ljudi. Tako niko nema direktnu i netransparentnu moć i uticaj na poteze i stavove stranke.

DJB je ispunio ovaj uslov što se jednostavno može videti po sredstvima uloženim u kampanju kao i transparentnim finansijskim izveštajima na kojima se mogu videti donator, iznosi, kao i izveštaj o troškovima. Troškovi ne prevazilaze prihode, a i jedni i drugi su transparentni.

Drugi uslov, naravno podjednako bitan za mene kao i prvi, jesu stavovi stranke. Tu je bespredmetno reći bilo šta osim „Idi na sajt , pročitaj, ako se slažeš, odlično, ako ne, pogledaj još neki sajt…”
Treći uslov je kredibilitet, kako stranke tako i lidera. U slučaju DJB-a, stranka nije imala još uvek priliku da dokaže kredibilitet pa sam njen morao tražiti kroz lidera stranke I ljude koji ga okružuju. Saša Radulović je čovek koji nije bio u politici, već se tokom života bavio privatnim preduzetništvom u sistemima koji ne praštaju neznanje, nesposobnost ili lenjost što ukazuje na psihološki sklop čoveka koji se ne uklapa u arhetip prosečnog srpskog političara. Vratio se u Srbiju i prihvatio se učešća u vladi Ivice Dačića iz koje je izašao nakon 4 meseca kada je video da ne može da sprovede ono sto je obećao sebi, predsedniku vlade i biračima.

Imajući u vidu prirodu vlasti AV/ID, već ovaj potez me je dodatno zaintrigirao za Sašu Radulovića. Jer, realno, ko još u Srbiji daje ostavku onda kada ne može da sprovede ono u šta veruje. Uglavnom je uvreženi obrazac ponašanja „kad već ne mogu da promenim ništa, zašto da glumim Don Kihota kada mogu da obezbedim ženu, decu i unučiće, a pri tom ne postoji odgovornost.”

Tačno je, ne postoji odgovornost osim lične, koju danas ima jako malo ljudi. Znači iz ugodne pozicije klimoglavaca kod Aleksandra Vučića, Radulović odlučuje da napravi stranku bez sredstava i suprotstavi se čoveku koji je u tom trenutku gospodar Srbije. Nakon osnivanja udruženja, vodi kampanju bez sredstava uglavnom onlajn i uz pomoć malog broja entuzijasta koji su videli nešto iskreno u svemu tome nakon mnogo, mnogo godina.

Pored Saše, dodatno uverenje da je ovo prava stvar, meni barem, bilo je okruženje koje se sastojalo od stručnih, neuprljanih, vrednih, ostvarenih ljudi kao što su Dušan Pavlović, Aleksandar Stevanović, Jasmina Nikolić, Tatjana Macura i svi ostali, svi oni ljudi koji se ne vide a koje sam upoznao tokom davanja svog doprinosa opstanku i napretku udruženja Dosta je bilo.

Prvi i jedini put je neko ispunio tri osnovna uslova koja sam tražio u stranci kako bih mogao da joj pristupim, pomognem i verujem.

Nezavisnost, Program, Kredibilitet!
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Tamara Živković, koordinatorka pokreta Dosta je bilo, Pirot“ style=“fancy“][ezcol_1half]Tamara-Zivkovic-Pirot[/ezcol_1half]Ono što čovek može da podnese, to ne može niko. Čovek, u stvari, nije imenica, „čovek“ je trpni glagolski oblik, još ako je taj čovek Srbin, ili živi u Srbiji… e, taj glagol postaje nesvršen. Trpiš jer si tako vaspitan. Jer se to trpljenje prenosi s kolena na koleno. Kao nešto vredno, kao relikvija. Nikako da se ugasi ta tradicija. Plodno je ovo tle za negovanje trpljenja.

Ja ne umem da trpim. Nikad nisam umela. Ni kao dete, ni kao devojka. Nikada.

I uhvatim sebe u tom trpnom stanju. Smanjila sam se, skupila ramena, spojila sam obrve. Selektujem ono sto čujem. Dilitnem odmah suvišno. Povremeno osvežim lepo. I tu, u tom svetu, baš mi je lepo. Družim se samo sa svojim mislima i tastaturom. I lete mi prsti po njoj. I ispravim se, i ponekad dozvolim sebi da se obradujem. Na tren. I vratim se u prvobitni položaj. Sat, dva dnevno sa probranim prijateljima deluje samo kao epizoda u romanu. Na tren me odmori od glavne radnje. Od onog trpljenja. Negirala sam to dugo. Govorila sebi da je to faza. Poluvreme. A nije. Doslo je do kraja. Odzvonilo.

I neki pametni ljudi mi vec izvesno vreme to govore. Ali meni je bilo potrebno da čujem jednog neartikulisanog, nepristojnog, bahatog malog coveka na „funkciji“, kako objašnjava jednu situaciju.
Ne želim da se naviknem na izvrnute vrednosti, na oholost, primitivizam, odsustvo empatije, na trivijalne pojave, na nekulturu, na… trpljenje.

Odbijam da budem masa. Da budem gomila. Da budem podobna. Da ne budem ja. Odbijam da budem trpni nesvršeni glagol.
Biram da budem nesavršena u pokušaju da usavršim sebe. Za početak.

A vi?
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Boško Terzić, Novi sad“ style=“fancy“][ezcol_1half]bosko-terzic-novi-sad[/ezcol_1half]Ljudi su ponekad tako čudna bića … tako jaka. Čeličnih nerava, kamenih lica, srca od leda, pa ih gledam svakog bogovetnog dana ovih 25 godina balkanskog grotla kako valjaju dan za danom, kako kotrljaju tu gromadu od naše svakodnevnice uz brdo zvano Srbija.

Uvek sam se pitao odakle nam tolika snaga, odakle tolika hrabrost da sve ovo što živimo mi i preživimo.

Koliko vas je kao i ja pognulo glavu na žute lopove, preletačke majstore, na crvene foteljaše, na plave poltrone, na zelene marionete, na priglupe a diplomirane, na zgodne a pozicionirane, na božije a novcem proklete.

Gledam horizont današnje Srbije i jedno veliko narandžasto sunce kako se uzdiže iz sivila, i osećam da svanuće, i znam da Dosta je bilo, i kažem vam da mu treba naša snaga da se izdigne iz tog mora sivila i donese ovoj napaćenoj Srbiji tračak nade. Jednostavno … RESTART
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Vesna Mijatović, članica pokreta “Dosta je bilo”, Zemun“ style=“fancy“][ezcol_1half]Vesna Mijatovic Zemun[/ezcol_1half]Imala sam jedan san. Dugo. Sazrevao je godinama. Podstaknut je bio razmišljanjem kako preživeti od svog rada, pameti, snalažljivosti. Znate kada vas neko pita – Šta biste voleli da otvorite kada bi imali mogućnosti… ? Pekaru, odgovarala sam kao iz topa…

Život piše romane, dignemo kredit stavljajući na kuću hipoteku,nabavimo opremu, počnemo sa velikim entuzijazmom da radimo… Dinkićev kredit… mikrokredit za mala i srednja preduzeća, delovalo je privlačno za laike ali doprinosi za 5 radnika su nas urnisali… Oduševljenje,euforija, „svoja radnjica, svoj gazda“, su polako… kako su dani, meseci, godine, prolazili… bledeli kao i kosa koja je postajala belja, leđa pogrbljenija, noge sve teže… Kriza, pazar sve tanji, nameti sve veći… borimo se, otpuštamo radnike… radimo proizvodnju, učimo uporno, pravimo sve sami, burek razvijam, suprug nabavka, banka, potom uz mene i sina u proizvodnji, prodaji, razvozu.

Drugi sin je otišao u inostranstvo kao ing. etf… dobio stipendiju za doktorske studije… idi i ne okreći se… samo idi, ovde nema života za poštenog, vrednog, a mi… snaći ćemo se… kako, ne znam… Dugovi se gomilaju…

Pročitam neki tekst o nekom Raduloviću gde on priča o svojoj viziji ekonomije, smanjenju svih nameta, izlasku iz krize, uvođenju reda, da ličimo na Kanadu, Dansku… ne mogu da verujem… pa da li postoji neko ko će to da makar kaže… tako je to prijalo mojoj umornoj duši… Toliko smo se trudili ali „opstati“ postaje nemoguća misija, račun, firmarina, porezi… dok deca ne presekoše… zatvorismo…

I tako… sada čekam da Radulović konačno dođe na vlast, da uvede red, da smanji poreze, doprinose, da običan, mali čovek ima šansu da preživi, da uvede pomoć ako ostaneš bez posla, da ima da se prehrani porodica. Ima mnogo onih koji imaju svoje snove i samo čekaju povoljne uslove da počnu da ih žive… dostojanstvenije nego do sada…
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Marko Mićić, grafički dizajner, Loznica“ style=“fancy“][ezcol_1half]Marko Micic Loznica[/ezcol_1half]Ljudska prava i sloboda svakog građanina, uvođenje reda u državu i odgovornost svakog pojedinca za posao koji radi, kulturni ljudi koji zdravo razmišljaju i svesni su da svima trebaju reforme, samo su neke od stavki koje su zaokupirale moju pažnju.

Ne, on ni u jednom slučaju nije jednak ostalim političkim partijama, jer dela drugačije i sami politički ciljevi ovog pokreta težnja su ka slobodi i stvaranju uređene i kulturne države, te se on kao takav mora izdvojiti i za njega mogu slobodno reći da je vredan.

Zato ja, posmatrajući ljude koji zdravo i slobodno misle i takođe posmatrajući sve slobodne ljude oko sebe, dolazim do zaključka da cilj ovog pokreta nije okupljanje i širenje istog, već zemlja u kojoj će vladati red, u kojoj će svako biti odgovoran za posao koji obavlja i svako biti dostojan tog posla, kultura i sloboda misli bez osude.

Krenuću od sebe, odlučan da promenim sve, jer na kraju krajeva, svi ćemo nekada reći „Dosta je bilo“.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Darko Ćaldović, preduzetnik, mašinski inženjer, Kragujevac“ style=“fancy“][ezcol_1half]Darko Caldovic[/ezcol_1half]Rečenica koja me vodi jeste: „Sve što izgubiš možeš vratiti, nadoknaditi, zaraditi – jedino vreme ne možeš“. Nemam TV u kući već 8 godina – gubljenje vremena.

Posvećen sam porodici, oženjen, otac, radim aktivno na sebi. Diplomirani mašinski inženjer po struci i zanimanju, preduzetnik. Učesnik u ekološkim akcijama.

Amaterski se bavim elektronikom, programiranjem, web dizajnom. Amaterski sviram bas gitaru i bubanj. Svirao u autorskom rok bendu. Uglavnom samouk. Trudim se da podjednako nahranim sva svoja interesovanja. Volim da pomažem ljudima u inovativnim poduhvatima, volontiram. Edukujem se i zapisujem ciljeve. Podstanar. Volim životinje.

Glasam za „Dosta je bilo“, jer govore konkretno i jasno.

Glasam za „Dosta je bilo“ jer nisu isti kao drugi.

Glasam za „Dosta je bilo“ jer je Saša Radulović dao ostavku. Bio ministar pet meseci.

Glasam jer korumpirani ljudi ne daju ostavke kad se dočepaju neke funkcije. Korumpirani ljudi osnivaju firme preko povezanih lica i izvlače novac na sve moguće načine na svoje račune. I nadaju se da će to da potraje što duže.

Glasam za „Dosta je bilo“ jer Radulovićevi saradnici nisu bili vlasnici pečenjara i keramičari na najodgovornijim funkcijama u državi.

Glasam za „Dosta je bilo“ jer vreme ne mogu da nadoknadim ili vratim unazad, kad je kasno za kajanje.

Trudim se da i njima pomognem koliko mogu.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Ivan Bogdanović, arhitekta, Beograd“ style=“fancy“][ezcol_1half]Ivan Bogdanovic[/ezcol_1half]Još kao osnovac sam se sa svojim sugrađanima na protestima ’96. i ‘97. svake večeri na beogradskim ulicama borio za uspostavljanje pristojnih vrednosti i sistema u urušenom društvu i državi. Razočaran kao i većina dvehiljaditih, počeo sam da sumnjam da će u Srbiji ikada postojati politička snaga koja se može otrgnuti od duboke korupcije i parazitiranja koja je utisnuta u Srbiji zadnjih 60 i više godina.

Radulović je prva politička figura koja je javno počela da iznosi stavove koji su se poklapali sa mojim i koji je umesto opštih mesta davao jasne predloge i rešenja koji su održivi za uspostavljanje SISTEMA i jednakih šansi za sve. Zato sam i tu, da proširim priču da je to u Srbiji ipak moguće!
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Božidar Đokić, nastavnik crtanja i slikanja, član pokreta Dosta je bilo“ style=“fancy“][ezcol_1half]Bozidar Djokic[/ezcol_1half]Imao sam više „zgodnih“ prilika da se uključim u rad neke političke stranke.
Učestvovao sam u studentskom protestu nakon devetog marta, u studentskom protestu 96/97, bio sam na ulici petog oktobra i bio sam na studentskoj praksi u Skupštini Srbije u vreme kada je ubijen Đinđić.
Upoznao sam tada neke političare, i neke buduće i neke sada već bivše političare.
Radeći kasnije u školi probao sam da na stvari utičem „odozdo“.
Mnogi bi rekli sve poraz do poraza.
A ja se ne osećam ni poraženo ni razočarano.
Bila je to često neprijatna ali velika životna škola borbe protiv gluposti podmetanih „odozgo“.
Mnogo sam naučio.
Društvo nije sasvim kao kuća.
Mora se graditi i „odozdo“ i „odozgo“.
Mora se pristojno i ravnopravno živeti i na „vrhu“ i na „dnu“.
Ne može više ovako.
Dosta je bilo.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Milan Popović, master inženjer građevinarstva, 29 godina“ style=“fancy“][ezcol_1half] milanpopovic[/ezcol_1half]Hoću da svi zajedno kreiramo bolju budućnost, utemeljimo transparentnost u sistem i promenimo društvo tako da se bez izuzetaka poštuju pravila i sprovode zakoni.
Želim da moje kolege građevinci i ja gradimo u skladu sa propisima, ne zazirući od bahatih kvazi-investitora sa kapitalom sumnjivog porekla, koji sve oko sebe „guraju“ u sivu zonu i primoravaju na rad na ivici zakona.
Nadam se da će biti moguće stvarati i raditi u Srbiji u kojoj ne caruju snalažljivci i kumovske veze, nego je glavna referenca kvalitet, rezultat i učinak.
Verujem da će uskoro pošteni investitori ulagati, kredibilne kompanije graditi i stručni ljudi se zapošljavati putem javnih konkursa, tendera i selekcijom po jasnim pravilima, umesto tajnih ugovora, tajkunskih dogovora i burazerskih dilova. Voleo bih da živim u zemlji u kojoj će obrazovani ljudi učiti strane jezike i usavršavati se, ali ne da bi bežali odavde trbuhom za kruhom, već zato što žive u društvu gde se ceni i vrednuje znanje i uspeh.
Zbog toga ovaj put neću izostati sa birališta pod izgovorom da su svi isti, i podržaću nekog zaista novog i drugačijeg od ostalih!
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Jovan Rikanović, član pokreta “Dosta je bilo”, Kragujevac“ style=“fancy“][ezcol_1half]

[/ezcol_1half] [/su_spoiler] [su_spoiler title=“Ema Popović, doktor stomatologije, koordinatorka pokreta “Dosta je bilo”, Loznica“ style=“fancy“][ezcol_1half]emapopovic[/ezcol_1half]Želim da čovek vredi onoliko KOLIKO ZNA a ne koliko „DA“
Želim da bude važno ŠTA ZNAŠ a ne KOGA ZNAŠ,
Želim da bude važno KAKAV SI a ne ZA KOGA SI!
Želim budućnost kakvu zaslužujem a ne tamu koja nas okružuje.
Znam da će biti teško ali boriću se,
Znam da će trajati ali istrajaću,
Znam da će boleti ali neću odustati,
Znam i da će vredeti jer – DOSTA JE BILO!
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Nikola Štula, zamenik pokrajinskog koordinatora pokreta „Dosta je bilo“, Subotica“ style=“fancy“][ezcol_1half] [/ezcol_1half]-Ćale, jel’ moramo da idemo na taj razgovor?

Pitao me je sin onog jutra kada je bio zakazan razgovor u Konzulatu Mađarske (Subotica), u vezi sa državljanstvom, ćerkinim i njegovim. Po ko zna koji put, pobeže mi pogled kroz prozor, u daljinu.

Otišli smo.

Oni u Konzulat, ja u Pokret.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Svetlana Žikić, koordinatorka pokreta “Dosta je bilo”, Zemun“ style=“fancy“][ezcol_1half] [/ezcol_1half]Devedesetih sam išla na proteste, podržavala DS, ali nipošto nisam htela da se aktiviram. Verovala sam da je došlo do promene posle 5.oktobra i da će Srbija nadalje samo napredovati. Nažalost, stvari su se izvitoperile i realnost je da naša deca ovde nemaju perspektivu. Ušla sam u DJB i vremenom počela da radim na širenju ideja za koje se zalažemo. Razlog, shvatila sam da je nezrelo samo očekivati da se dese promene i da je potrebno da i sami damo doprinos i probamo da utičemo na stanje u društvu.
Istovremeno, želim da svojoj deci dam primer političkog ili društvenog aktivizma, da oni sutra čine isto i bore se za bolje i pravednije društvo, da se nipošto ne mire sa stanjem gde neki mali diktator maltretira celu naciju ili gde samo povlašćeni i bliski vlasti mogu ekonomski lepo da žive. Da mogu da iskažu sebe u društvu koje pruža jednake šanse, bez ograničenja, a to su mahom i principi i vrednosti DJB.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Ljiljana Spasović, Čačak (trenutno živi i radi u Omanu)“ style=“fancy“][ezcol_1half] [/ezcol_1half]Muka mi je kada vidim vredne i poštene ljude kako se muče, dok neradnici, hohštapleri, ljudi bez skrupula i znanja cvetaju. Jer nisu oni većina, koliko god se trudili da me ubede da smo svi isti.

Muka mi je što moji ostareli roditelji posle decenija mukotrpnog rada za preživljavanje zavise od onoga što im ćerke pošalju iz inostranstva, iako i dalje hrane bar šest krava i obrađuju deset hektara zemlje, i što se umesto za nedeljnim ručkom okupljamo na Skajpu.

Muka mi je kada vidim da deca moje najbolje drugarice iz detinjstva, koja radi dvanaestočasovne smene u pekari za šta prima minimalac, imaju pocepane patike baš kao i nas dve što smo imale odrastajući pod sankcijama… a zarekle smo se da će, kada mi odrastemo, naša deca rasti u jednoj drugačijoj zemlji. Ne drugoj – DRUGAČIJOJ.

I dalje verujem da Srbija može biti ta zemlja u kojoj bih ja najradije živela i da za mene i moje dete ne postoji bolje mesto na svetu. Ali vreme ističe, kako meni da donesem konačnu odluku gde ću odgajati svoju porodicu, tako i Srbiji da se trgne i postane uređena država koja počiva na zakonima i institucijama a ne na proizvoljnosti, samovolji i populističkom prenemaganju.

Zato, ako ne mi, ko? Ako ne sada, kada? Poslednji voz hvatamo…[/su_spoiler] [/su_accordion]

 

Stranica pokreta „Dosta je bilo“ na kojoj predstavljamo članove i simpatizere, kao i sve one koji su odlučili da kažu glasno – Dosta je bilo! Reci i ti glasno „Dosta je bilo!“. Pošalji nam svoju fotografiju i tekst o tome zašto podržavaš pokret na kazemglasno@dostajebilo.rs i poseti nas na fejsbuku