Ауторски текст Наука

Наука – недоношче сваке владе

Разочарање научника актуелним министром просвете, науке и технолошког развоја др Срђаном Вербићем и његовим тимом може се поредити једино са разочарањем уметника и радника у култури министром Иваном Тасовцем. Због тога овде неће бити речи о тоталном расулу које влада у области просвете, већ ћемо се само фокусирати на науку, јер би текст о првој теми био свакако подужи.

important-tesla-inventionsFoto: www.istocnik.ca

Након две године рада тима у Министарству „породили“ су се један Закон о научно-истраживачкој делатности и једна Стратегија научног и технолошког развоја до 2020. године, при чему је Закон донет у последњем моменту, с обзиром на престанак важења уговора истраживачима или, како би то министар Вербић рекао, наврат-нанос. Поставља се питање, зашто је Закон донет по хитној процедури и без икакве јавне расправе?

Нацрт закона био је у оптицају још у априлу 2015. године, а у коначној верзији биле су исправљене само граматичке грешке. За осам месеци није организована ни једна јавна расправа, нити су научни радници обавештени коме треба да шаљу своје примедбе или како да предлажу измене. Закон је „октроисан“ и наметнут људима којима посао директно зависи од поменутог акта, без да се они ишта питају, а при томе сви ти људи су високо образовани или чак имају докторате, а према њима се понашају као да су деца!

О (не)квалитету Закона не желим да трошим речи, јер како говорити о документу који министру даје практично одрешене руке да ради шта год хоће и да својим дискреционим овлашћењима контролише целу научну заједницу?

Апсурдима ту није крај. Горе поменута Стратегија је након две године писања коначно угледала светлост дана, али опет без великог учешћа самих научника у њеном писању и доношењу. Ипак, мора се рећи да су јавне расправе биле организоване, за разлику Закона, али су научници углавном били незаинтересовани, јер се цела Стратегија свела на списак онога што није урађено у претходном петогодишњем периоду и подужи списак жеља за следеће четири године.

Додатно се поставља питање зашто је нешто што ће важити само четири године писано целе две године и донето у последњим данима ове Владе? Такође, да ли нешто заслужује назив „стратегија“ или „стратешки документ“ ако му је добачај следеће четири године? Да парафразирам проф. Роберта Синклера са Универзитета Станфорд, ако желите да успете у науци, данас морате правити планове који ће се примењивати следећих десет, петнаест, па чак и 20 година. Зато не разумем нашег министра који се на сва звона хвалио како смо, ето, коначно донели Стратегију и како је то најважнији документ за будућност науке.

Претходне две године ништа није урађено на регулацији рада, у научним круговима злогласне, Јединице за управљање пројектима „Истраживање и развој“ (ЈУП). Ово правно лице је основано као агенција Министарства науке 2010. године како би управљало јавним набавкама у науци на нивоу целе Републике и контролисало трошење пара из кредита Европске банке за обнову и развој у износу од 200 милиона евра, а који је требало да се потроши за подршку науци и иновирање научне инфраструктуре. Од те подршке није било ништа или је било врло мало. У ЈУП-у ради 20 до 30 људи који су углавном сви правници или економисти (и то је под знаком питања пошто нигде не видимо њихове биографије), дакле, административци који о науци немају никаквог предзнања, али су вероватно „подобни“.

Колико је ЈУП био непродуктиван говори и чињеница да је за пет година постојања, од узетог кредита, успешно реализовано тек око 40% наручене опреме и потрошног материјала, а по неким проценама и мање. Ту је и чињеница да сви тендери и набавке касне у просеку две године и више, што је у науци читава вечност. Као шлаг на торту, тренутно су највећи пројекти којима се бави ЈУП „Истраживање и развој“ збрињавање избеглих и интерно расељених лица на територији Републике Србије. Иако је ово хвале вредан подухват, никоме није јасно какве то везе има са науком, истраживањем и технолошким развојем? На крају добијамо незадовољне научнике, незадовољне добављаче опреме и потрошног материјала и, сасвим очекивано, неиспуњене циљеве постављене на почетку реализације научног циклуса који је требао да се заврши још 2014.

Наука је област људског деловања која најмање трпи незнање, шарлатанство и мешање медиокритета, а сваки динар правилно уложен у науку враћа се троструко! Шта би онда требало урадити?

Ево пар предлога:

Изместити науку и технолошки развој и запослене у овом сектору из Министарства просвете и основати посебну Агенцију за науку какве постоје у развијеном свету.

Министарство науке је одувек било средство за поткусуривање између коалиционих партнера који су чинили Владу и као такво је увек „страдало“ у расподели. Ово је недопустиво и треба обезбедити што мању могућност уплива политике у науку.

На чело новоформиране Агенције поставити директора који би био биран на јавном конкурсу, са јасно постављеним критеријумима које мора да испуни, а око којих би се претходно водила широка јавна расправа у научним круговима. Мандат директора одредити на пет година, са могућношћу само једног реизбора на исту позицију, како би се спречио негативан утицај политичких турбуленција и политичара на рад директора и Агенције.

Укинути ЈУП „Истраживање и развој“ и његове запослене преместити у Агенцију за науку.

Административни радници који би овако били запослени у Агенцији за науку наставили би рад на јавним набавкама под условом да испуњавају минимум критеријума који би се одредио јавном систематизацијом радних места.

Буџет Агенције за науку био би одређиван у Буџету Републике Србије као удео у БДП-у, са условом да се сваке следеће године не може смањивати у односу на претходну годину. Овим потезом би се осигурала самосталност Агенције и њена функционалност у подршци науци. Такође, обезбедила би се стабилност и могућност дугорочног планирања, што је од кључне важности за развој науке. Циљ је достизање просека развијених земаља од 3% БДП улагања у науку.

Чешће расписивање конккурса за научне пројекте. Расписивање конкурса за пројекте мора ићи макар сваке две године како би научници могли да се прилагођавају светским трендовима и актуелним истраживањима. Овом мером би се омогућило и лакше укључивање младих истраживача у нове пројекте и спречавање или смањење тренутно акутног одлива најобразованијих и најспособнијих из земље.

Повећање контроле утрошених средстава. Управљање свим средствима на пројекту препустити руководиоцима и члановима пројектног тима, уз повећање екстерне контроле од стране Агенције, са акцентом на проверу испуњености постављених циљева реализације пројеката. Јавно објављивање свих уговора о набавкама и утрошеним средствима са именима свих правних и физичких лица која су добила новац на овај начин.

Предузимањем предложених мера дошло би до стабилизације финансирања науке, заустављања одлива младих и образованих истраживача из земље, повећала би се продуктивност научника, а пре свега би се омогућило дугорочно планирање и бржи развој науке у Србији.

 

Др Иван Стијеповић,

члан покрета „Доста је било – Саша Радуловић“, Сремски Карловци

ДЈБ Младеновац

ДЈБ Младеновац

Оставите коментар

16 Коментарa на "Наука – недоношче сваке владе"

avatar
2500
Сортирајте по:   најновији | најстарији
Bojan
Гост
Bojan

Ivane, u potpunosti se slazem sa napisanim. U Kragujevcu imamo primer Instituta za maticne celije za koji su sredstva odobrena pre 5-6 godina a mozda i vise, ali se predhodna garnitura vlasti (DS – SPS) nije mogla dogovoriti cije firme mogu da grade isti a u pitanju je 15 miliona eura. Isti problem imala je i nova kombinacija na vlasti pa je ipak odluceno da gradi SPS ova firma i onda dodje predsednik Toma i otvori „nesto“ gde ce se sacuvati srpski kod. Stvarno su propast Srbije.

posmatrac
Гост
posmatrac

Plate naucnika na institutima i onih koji se iskljucivo bave naukom na fakultetima direktno zavise od projekata. Nema projekata nema plata. Treba obezbediti institucionalno finansiranje nauke, a da projekti budu dodatni izvor prihoda za angazovanje studenata, postdokova ili da se dodatno finansiraju putovanja, oprema, istrazivanja. Ovo bi omogucilo da se kriterijum za odabir projekata postavi visoko (mala prolaznost), a da se pritom ne ugrozi opstanak nauke u Srbiji. Ali za to na zalost nema ni novca ni volje. Nauka zaista jeste nedonoscke svake vlade.

Slavoljub Stanković
Гост
Slavoljub Stanković

U potpunosti podržavam rečeno. Nauka je motor razvoja. Ako već ulažemo u pamet tokom školovanja kadrova, apsurdno je dozvoliti da se takav „kapital“ nemilice rasipa. Država mora podsticati nauku i prema njoj se mora odgovorno ponašati. Na poznajem do kraja problematiku i ne znam čime bi se bavila Agencija za nauku, ali mislim da bi prava stvar bila da postoji neko državno telo (državna firma ili neko drugo) koje bi zapošljavalo mlade istraživače u razlilčitim oblastima i koje bi patentiralo „finalizovane intelektualne proizvode“, tj. rešenja (patente) koja bi se prodavala zainteresovanim firmama. Jedna naša velika boljka je što zakoni ne idu na javnu raspravu ili se ona pretvara u farsu, tako da mnogi zainteresovani subjekti ne budu ni obavešteni o njenom sprovođenju.
JEDNA JEZIČKA ISPRAVKA. U trećem pasusu, trećojj rečenici, upotrebljena je konstrukcija „без да се они ишта питају“. Nju treba preformulisati jer su konstrukcije tipa „bez da…“ potpuno strane srpskom jeziku. Predlažem da se kaže „bez nihovog učešća“, „a da ništa nisu pitani“ ili slično.

Ivan Stijepović
Гост
Ivan Stijepović

Hvala na ispravci! Davno je bila gimnazija 🙂

ETFovac
Гост
ETFovac

Pohvale za tekst, oslikava realno stanje nauke u Srbiji.
Dobre ideje vezane za agenciju za nauku, takodje.
Pitanje: Infrastruktura za naucnoistrazivacke delatnosti je takodje neophodna, a danas uopste ne postoje, kako je finansirati? Kada se aplicira za projekte, mahom se aplicira za plate naucnika i novozaposlenih doktoranata (koji bi trebalo da imaju placene doprinose i da budu formalno zaposleni u naucnoistrazivackoj instituciji, kao sto je slucaj u gotovo celoj zapadnoj Evropi). Mogu se kupiti dodatni materijali za rad, ali uredjaji koji se koriste su veoma skupi.
Ovo govorim iz sopstvenog iskustva. Bavim se nanonaukom i nanotehnologijama, oblasti nauke koja jos uvek nije zazivela u Srbiji u toj meri. Zato i radim doktorski rad u inostranstvu. Za ovo istrazivanje, potreban se sirok spektar opreme i materijala koji se koriste, kao i tzv. ciste sobe (clean room) gde se svi eksperimenti izvode. Posetio vise instituta, nezavisnih i na univerzitetima, to prostorije su velike, sa puno opreme, gde oko 10 ljudi radi na odprilike 100 – 500 kvadratnih metara. Kako naci dovoljno novca za sve ovo? Zapad ulaze velike kolicine novca da bi bili u prednosti u tehnoloskom razvoju, koji zauzvrat podrzava industriju, koja omogucuje rast zivotnog standarda ljudi.

Milos
Гост
Milos

Pozdrav kolegi, takodje iz inostranstva. Zapravo dotaknula se jedna veoma vazna tema – selekcija oblasti kojima ce se odredjena drzava baviti. Po mom misljenju, bavljenje nanotehnologijama je zaista izuzetno skup proces, koji nazalost nasa drzava ne moze finansijski izvesti niti poseduje adekvatan kadar za to (koliko ja znam). Sa druge strane, postoji toliko zanimljivih oblasti u elektrotehnici koje se trenutno razvijaju i koje je moguce odraditi sa daleko manjim finansiranjima – u oblasti optike se trenutno radi ogroman broj istrazivanja, pri cemu delovi poput malih motora za skenere, laseri i sociva se mogu nabaviti rel. lako i jeftino, a da ne pricamo dalje.
Nezavisno od ove teme, mislim da se ogroman deo nauke u Srbiji bavi zaista pogresnim temama. Postoji ogroman broj naucnih radova od kojih poneki mozda i jesu zanimljivi i isplativi na duge staze, ali kod nas se to svede na deo dela projekta. Na mom trenutnom univerzitetu na primer, teme su raznovrsne sto teorijske sto prakticne, ali postoji ogroman broj patenata i gotovih proizvoda jer se tezi kreirati finalni proizvod koji se dalje moze proizvoditi i to ne mora biti preskupo. Iz licnog iskustva, ETF BG, koji vazi zaista za jedan od boljih fakulteta u zemlji, pruza veoma dobru teorijsku osnovu, ali je veoma problematican po pitanju prakticnog znanja (kao i vecina fakulteta kod nas) i u velikom broju slucajeva to ima solidno malo veze sa finansijama (osim naravno laboratorija za odr. predmete) jer se toliko toga moze uraditi samo na racunaru uz primenu vec prisutnog softvera.

Ivan Stijepović
Гост
Ivan Stijepović

Hvala na komentaru! Moja oblast interesovanja i rada su upravo nanomaterijali, pa iz ličnog iskustva mogu da kažem da ceo posao radimo 40% na entuzijazam, a 60% u saradnji sa inostranstvom, jer ovde nemamo pristup odgovarajućoj opremi. Ono što je bitno da se zna, a ne znam koliko se naslućuje iz ovog teksta, jeste da novca ima, ali se rasipa nemilice, da ne kažem krade. Zbog toga i jeste najveći problem JUP koji je spucao ogromne pare od kredita (!) na zgradurine i ulepšavanje prostora, a oprema nije bila bitna. Sam JUP se nalazi u zgradi Naučno-tehnološkog parka „Zvezdara“ koji ima nekih 5000 kvadrata, a zvrji skoro prazan. Tu i u još neke zgrade je ulupano oko 70 miliona evra da bi se neki političar slikao ispred i posle zaboravio na to. Za to vreme, od potrošnog materijala i opreme nismo dobili praktično ništa značajnije ili nešto malo na kašičicu. To je zato što je vrlo teško „ugraditi“ se dobro u opremu, mnogo je lakše u građevini. Zbog toga su i svi protesti naučnika u Srbiji vezani isključivo na traženje opreme koja je obećana, a nije dostavljena, a ne kao što je u drugim oblastima zbog plata. Iako naučnici nisu gadljivi na novac, jednostavno nemamo sredstva za rad, pa se često pitam kako da zaradim i opravdam platu kad nemam čime! Verujte mi, ljudi odlaze u inostranstvo u većini slučajeva upravo zbog tih razloga.

ETFovac
Гост
ETFovac

Dodao bih i ovo – zainteresovanost profesora za bavljenje naucnoistrazivackom delatnoscu. Danas se sve prepusta naucnicima, a profesori samo ucestvuju na predavanjima, a ponasaju se kao da su nedodirljivi. Potrebno je ‘spustiti ih na zemlju’, da budu na usluzi svim studentima, da dozvoljavaju kritike na svoj racun, itd.
A ako se gleda finansijska isplativost, ne ostaje se u toj trci za ‘najbolju nauku’. Jednostavno mora da se ulaze u nauku, jer bez toga nema razvoja drustva. Jer iako je nanotehnologija skupa oblast, izuzetno je bitna za buduci razvoj covecanstva. I zasto dozvoliti zapadu da vodi svet tamo kada mozemo da im paririamo i da ta nauka gravitira oko nas!? A u pravu ste za bacanje novca zarad politickih interesa.

Sa druge strane, trazio bih od kompanija koje danas postoje da delom podrzavaju nauku, kroz finansiranje ili izradu naucnih radova (za kompanije koje se time bave). To je svima u interesu, jer kompanije finansiraju oblasti od njihovog interesa, a drzava onda moze preusmeravati novac na druge oblasti. Tu se moze uklopiti Sasina prica o Venture Capital fondovima. A moze da se pogleda malo i u nemacki model, savetujem da se pogleda Deutsche Forschungsgemeinschaft (DFG).

goran
Гост
goran

Ivane, svaka čast za tekst!

Ненад
Гост
Ненад

Веома добра тема текста, и аутор нуди конкретна решења. Од када знам за себе, ниједна Влада није имала решење за развој науке и високих технологија. Не могу људи са купљеним дипломама да схвате науку и научнике, и зато не могу превише да кривим Вербића.

Ја бих се осврнуо на само једну ствар, а то су приоритети развоја. Ми смо мала земља и нисмо у стању да финансирамо технолошки развој који иде у више од неколико праваца. Просто, то је ситуација на терену и потребно је да се фокусирамо на истраживање које ће нам омогућити владање технологијама које могу да држе у животу 7 милиона становника.

Исто се односи и на факултете. Тужно је, али ја бих укинуо степендирање студената који завршавају факултете са којих се иде директно на биро рада и тамо се проводи неколико година. Ми то не можемо да приуштимо.

Што се тиче оснивања нове Агенције, то може бити мач са две оштрице. Агенције по Закону о јавним агенцијама послују независно, али осим ако агенција успе да оствари више од 50% средстава из сопствених извора, а мањи део из буџета, свака прича о независности пада у воду. Бојим се да би резултат био стварање још веће администрације.

Такође мислим да нам је потребно да се позабавимо питањем комерцијализације „освојене“ технологије. Велики број професора, част изузецима, ради истраживање финансирано из буџета РС, а комерцијализује технологију кроз сопствену компанију коју води са стране и запошљава студенте. Ја сам студирао ван Србије и мени је ово био велики шок када сам се вратио. Како предлажете да решимо овај проблем?

MIlan
Гост
MIlan

Nenade, ne znam zašto ste šokirani što neki profesori osnivaju firme da bi komercijalizovali svoja istraživanja? U razvijenim zemljama je to normalno i takve kompanije se nazivaju „spin-off“ kompanije. Kod nas je ta pojava retka, što nije dobro za razvoj nauke i ekonomije, a u razvijenim zemljama se podstiče, pošto nauka ne treba da bude sama sebi cilj. Komercijalizacija nekog proizvoda ili nove tehnologije je zahtevan posao, a bogate države ulažu u nauku da bi se novac vratio kroz nove tehnologije, nove firme i nova radna mesta. Najbolje je da tehnologiju komercijalizuju oni koji su je razvili i patentirali, a to se obično realizuje uz podršku start-up akceleratora ili joint venture fondova, dakle privatnog kapitala.
Osim toga, autor teksta navodi da izdvajanje za nauku treba da bude 3% BDP kao u razvijenim zemljama, i da se ta sredstva obezbede iz budžeta. Međutim, to je jedna od čestih zabluda kod nas. U razvijenim zemljama se ulaže oko 3% BDP u nauku, ali velika većina novca za finansiranje nauke dolazi iz privrede, a znatno manji procenat novca se izdvaja iz državnog budžeta.

Ненад
Гост
Ненад

Моје искуство из иностранства није баш тако. Студирао сам у САД на престижном универзитету где смо развијали напредне технологије и комерцијализација је била веома контролисана од стране универзитета. Овде можете наћи правила Carnegie Mellon University која су веома стандардна за САД:

https://www.cmu.edu/cttec/documents/spin-off-guidelines-cmu1.doc

Све што ја тражим је да се овај документ преведе на српски језик, заједно са правилницима о конфликту интереса, консалтингу и слично на које се позива и да сви научници који се финансирају из буџета потпишу исти. Мислим да је то фер. Ја сам неколико таквих правилника морао да потпишем пре него што сам добио новац за развој технологије…

Ivan Stijepović
Гост
Ivan Stijepović

Što se tiše same Agencije ili neke vrste ustanove koja bi se bavila isključivo naukom, slažem se da bi moglo doći do povećanja administracije, po starom, oprobanom, srpskom receptu. Ali, zato sam i naveo da se sadašnji službenici ministarstva koji rade u sektoru nauke izmeste u nju i povežu sa JUP-om, dakle, bez novih ljudi. Zatim odraditi sistematizaciju i videti da li nam toliko ljudi treba, odnosno koji trebaju da ostanu, a koji su višak. Ima tamo sjajnih ljudi (u ministarstvu) koji znaju svoj posao, ali im sistem ne dozvoljava da rade kako treba.

Što se tiče ovog drugog pitanja, to je upravo ono što treba kontrolisati eksterno, izvan projekata, jer se sadašnja kontrola svodi na „časnu reč“. Ti profesori kažu da su nešto uradili i napravili, ali niko ne kontroliše njihove spin-ofove, jer se obično i sama rukovodstva fakulteta i instituta „utale“ u te firme i onda se međusobno pokrivaju, a država nastavlja da ih finansira, a ništa joj se ne vraća kroz komercijalizaciju. Svako od učesnika na projektima potpisuje ugovor u kome kaže da se vlasništvo svih patenata i rezultata istraživanja prenosi na ustanove gde istraživači rade, ali se u praksi ovo ne sprovodi. To znači da mehanizam postoji, ali se ne koristi, jer svi ćute zbog svoje materijalne dobiti, često i oni koji bi trebali da sprovedu te kontrole!

Ненад
Гост
Ненад

Поштовани Иване, слажем се са вама али ја сам генерално против постојања ЈУП јер су ми њихове активности нејасне.

Лично се не слажем да Закон о јавним набавкама треба да се примењује на опрему и материјале који се финансирају кроз пројекте. Технологија сувише брзо напредује да би губили време на такве процесе. Ја сам увек сам наручивао опрему која је финансирана из пројеката. Морао сам да образложим сваку ставку, али није постојао административни процес који ме је успоравао.

Такође, мислим да би дугорочно било много јефтиније и боље узети компанију која ће испред државе управљати изградњом Научно-технолошких паркова и управљати њима (тзв. property management), него да се тиме бави ЈУП. Само погледајте колико дуго се гради и оспособљава НТП Звездара.

Ivan Stijepović
Гост
Ivan Stijepović

Slažem se za JUP i za nabavke. Upravo sam to i predložio u tekstu. Bio sam u Nemačkoj i procedura naručivanja se sastoji iz popunjavanja obrasca u kome se obrazlaže zahtev, popuni se iznos i izvor para i to je to, slično kao što ste vi naveli. Ovo što mi trenutno imamo je smešno. Neke narudžbine kasne po dve, tri ili čak pet godina, a i ako nešto stigne moram da proverim ko je i kad naručio, jer smo zaboravili na te stvari. A tu treba dodati i kvalitet opreme i potrošnog materijala koji se nabavi preko JUP-a. Blago rečeno, specifikacije dobijenog materijala ne odgovaraju naručenom. Imamo i problem sa javnim nabavkama u ustanovama u kojima radimo, jer se dešavalo da pogreše kod nabavki i onda imamo situacije u kojima ne možemo da kupimo nešto čak i ako imamo novac na računu! I onda „moramo“ da čekamo godinu dana, jer službenik za javne nabavke ne želi da raspiše novi tender ili nabavku. Bilo bi smešno da nije tužno!

Slave
Гост
Slave

U komentarima spomenuti Naučno-tehnološki park “Zvezdara” je ujedno i spomenik nasoj nesposobnosti. Uskoro ce se popuniti, ali ta fenomenalna zgrada je godinama bila prazna. Pre dve godine sam nesto radio tamo, mesecima sam se cudio tom fenomenu nezaintersovanosti. Kada telefoniram popnem se sprat iznad ili ispod i budem sam u 500 kvadrata

wpDiscuz