Razočaranje naučnika aktuelnim ministrom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja dr Srđanom Verbićem i njegovim timom može se porediti jedino sa razočaranjem umetnika i radnika u kulturi ministrom Ivanom Tasovcem. Zbog toga ovde neće biti reči o totalnom rasulu koje vlada u oblasti prosvete, već ćemo se samo fokusirati na nauku, jer bi tekst o prvoj temi bio svakako poduži.
Foto: www.istocnik.ca
Nakon dve godine rada tima u Ministarstvu “porodili” su se jedan Zakon o naučno-istraživačkoj delatnosti i jedna Strategija naučnog i tehnološkog razvoja do 2020. godine, pri čemu je Zakon donet u poslednjem momentu, s obzirom na prestanak važenja ugovora istraživačima ili, kako bi to ministar Verbić rekao, navrat-nanos. Postavlja se pitanje, zašto je Zakon donet po hitnoj proceduri i bez ikakve javne rasprave?
Nacrt zakona bio je u opticaju još u aprilu 2015. godine, a u konačnoj verziji bile su ispravljene samo gramatičke greške. Za osam meseci nije organizovana ni jedna javna rasprava, niti su naučni radnici obavešteni kome treba da šalju svoje primedbe ili kako da predlažu izmene. Zakon je “oktroisan” i nametnut ljudima kojima posao direktno zavisi od pomenutog akta, bez da se oni išta pitaju, a pri tome svi ti ljudi su visoko obrazovani ili čak imaju doktorate, a prema njima se ponašaju kao da su deca!
O (ne)kvalitetu Zakona ne želim da trošim reči, jer kako govoriti o dokumentu koji ministru daje praktično odrešene ruke da radi šta god hoće i da svojim diskrecionim ovlašćenjima kontroliše celu naučnu zajednicu?
Apsurdima tu nije kraj. Gore pomenuta Strategija je nakon dve godine pisanja konačno ugledala svetlost dana, ali opet bez velikog učešća samih naučnika u njenom pisanju i donošenju. Ipak, mora se reći da su javne rasprave bile organizovane, za razliku Zakona, ali su naučnici uglavnom bili nezainteresovani, jer se cela Strategija svela na spisak onoga što nije urađeno u prethodnom petogodišnjem periodu i poduži spisak želja za sledeće četiri godine.
Dodatno se postavlja pitanje zašto je nešto što će važiti samo četiri godine pisano cele dve godine i doneto u poslednjim danima ove Vlade? Takođe, da li nešto zaslužuje naziv “strategija” ili “strateški dokument” ako mu je dobačaj sledeće četiri godine? Da parafraziram prof. Roberta Sinklera sa Univerziteta Stanford, ako želite da uspete u nauci, danas morate praviti planove koji će se primenjivati sledećih deset, petnaest, pa čak i 20 godina. Zato ne razumem našeg ministra koji se na sva zvona hvalio kako smo, eto, konačno doneli Strategiju i kako je to najvažniji dokument za budućnost nauke.
Prethodne dve godine ništa nije urađeno na regulaciji rada, u naučnim krugovima zloglasne, Jedinice za upravljanje projektima “Istraživanje i razvoj” (JUP). Ovo pravno lice je osnovano kao agencija Ministarstva nauke 2010. godine kako bi upravljalo javnim nabavkama u nauci na nivou cele Republike i kontrolisalo trošenje para iz kredita Evropske banke za obnovu i razvoj u iznosu od 200 miliona evra, a koji je trebalo da se potroši za podršku nauci i inoviranje naučne infrastrukture. Od te podrške nije bilo ništa ili je bilo vrlo malo. U JUP-u radi 20 do 30 ljudi koji su uglavnom svi pravnici ili ekonomisti (i to je pod znakom pitanja pošto nigde ne vidimo njihove biografije), dakle, administrativci koji o nauci nemaju nikakvog predznanja, ali su verovatno “podobni”.
Koliko je JUP bio neproduktivan govori i činjenica da je za pet godina postojanja, od uzetog kredita, uspešno realizovano tek oko 40% naručene opreme i potrošnog materijala, a po nekim procenama i manje. Tu je i činjenica da svi tenderi i nabavke kasne u proseku dve godine i više, što je u nauci čitava večnost. Kao šlag na tortu, trenutno su najveći projekti kojima se bavi JUP “Istraživanje i razvoj” zbrinjavanje izbeglih i interno raseljenih lica na teritoriji Republike Srbije. Iako je ovo hvale vredan poduhvat, nikome nije jasno kakve to veze ima sa naukom, istraživanjem i tehnološkim razvojem? Na kraju dobijamo nezadovoljne naučnike, nezadovoljne dobavljače opreme i potrošnog materijala i, sasvim očekivano, neispunjene ciljeve postavljene na početku realizacije naučnog ciklusa koji je trebao da se završi još 2014.
Nauka je oblast ljudskog delovanja koja najmanje trpi neznanje, šarlatanstvo i mešanje mediokriteta, a svaki dinar pravilno uložen u nauku vraća se trostruko! Šta bi onda trebalo uraditi?
Evo par predloga:
Izmestiti nauku i tehnološki razvoj i zaposlene u ovom sektoru iz Ministarstva prosvete i osnovati posebnu Agenciju za nauku kakve postoje u razvijenom svetu.
Ministarstvo nauke je oduvek bilo sredstvo za potkusurivanje između koalicionih partnera koji su činili Vladu i kao takvo je uvek “stradalo” u raspodeli. Ovo je nedopustivo i treba obezbediti što manju mogućnost upliva politike u nauku.
Na čelo novoformirane Agencije postaviti direktora koji bi bio biran na javnom konkursu, sa jasno postavljenim kriterijumima koje mora da ispuni, a oko kojih bi se prethodno vodila široka javna rasprava u naučnim krugovima. Mandat direktora odrediti na pet godina, sa mogućnošću samo jednog reizbora na istu poziciju, kako bi se sprečio negativan uticaj političkih turbulencija i političara na rad direktora i Agencije.
Ukinuti JUP “Istraživanje i razvoj” i njegove zaposlene premestiti u Agenciju za nauku.
Administrativni radnici koji bi ovako bili zaposleni u Agenciji za nauku nastavili bi rad na javnim nabavkama pod uslovom da ispunjavaju minimum kriterijuma koji bi se odredio javnom sistematizacijom radnih mesta.
Budžet Agencije za nauku bio bi određivan u Budžetu Republike Srbije kao udeo u BDP-u, sa uslovom da se svake sledeće godine ne može smanjivati u odnosu na prethodnu godinu. Ovim potezom bi se osigurala samostalnost Agencije i njena funkcionalnost u podršci nauci. Takođe, obezbedila bi se stabilnost i mogućnost dugoročnog planiranja, što je od ključne važnosti za razvoj nauke. Cilj je dostizanje proseka razvijenih zemalja od 3% BDP ulaganja u nauku.
Češće raspisivanje konkkursa za naučne projekte. Raspisivanje konkursa za projekte mora ići makar svake dve godine kako bi naučnici mogli da se prilagođavaju svetskim trendovima i aktuelnim istraživanjima. Ovom merom bi se omogućilo i lakše uključivanje mladih istraživača u nove projekte i sprečavanje ili smanjenje trenutno akutnog odliva najobrazovanijih i najsposobnijih iz zemlje.
Povećanje kontrole utrošenih sredstava. Upravljanje svim sredstvima na projektu prepustiti rukovodiocima i članovima projektnog tima, uz povećanje eksterne kontrole od strane Agencije, sa akcentom na proveru ispunjenosti postavljenih ciljeva realizacije projekata. Javno objavljivanje svih ugovora o nabavkama i utrošenim sredstvima sa imenima svih pravnih i fizičkih lica koja su dobila novac na ovaj način.
Preduzimanjem predloženih mera došlo bi do stabilizacije finansiranja nauke, zaustavljanja odliva mladih i obrazovanih istraživača iz zemlje, povećala bi se produktivnost naučnika, a pre svega bi se omogućilo dugoročno planiranje i brži razvoj nauke u Srbiji.
Dr Ivan Stijepović,
član pokreta “Dosta je bilo – Saša Radulović”, Sremski Karlovci
Ivane, u potpunosti se slazem sa napisanim. U Kragujevcu imamo primer Instituta za maticne celije za koji su sredstva odobrena pre 5-6 godina a mozda i vise, ali se predhodna garnitura vlasti (DS – SPS) nije mogla dogovoriti cije firme mogu da grade isti a u pitanju je 15 miliona eura. Isti problem imala je i nova kombinacija na vlasti pa je ipak odluceno da gradi SPS ova firma i onda dodje predsednik Toma i otvori “nesto” gde ce se sacuvati srpski kod. Stvarno su propast Srbije.
Plate naucnika na institutima i onih koji se iskljucivo bave naukom na fakultetima direktno zavise od projekata. Nema projekata nema plata. Treba obezbediti institucionalno finansiranje nauke, a da projekti budu dodatni izvor prihoda za angazovanje studenata, postdokova ili da se dodatno finansiraju putovanja, oprema, istrazivanja. Ovo bi omogucilo da se kriterijum za odabir projekata postavi visoko (mala prolaznost), a da se pritom ne ugrozi opstanak nauke u Srbiji. Ali za to na zalost nema ni novca ni volje. Nauka zaista jeste nedonoscke svake vlade.
U potpunosti podržavam rečeno. Nauka je motor razvoja. Ako već ulažemo u pamet tokom školovanja kadrova, apsurdno je dozvoliti da se takav “kapital” nemilice rasipa. Država mora podsticati nauku i prema njoj se mora odgovorno ponašati. Na poznajem do kraja problematiku i ne znam čime bi se bavila Agencija za nauku, ali mislim da bi prava stvar bila da postoji neko državno telo (državna firma ili neko drugo) koje bi zapošljavalo mlade istraživače u razlilčitim oblastima i koje bi patentiralo “finalizovane intelektualne proizvode”, tj. rešenja (patente) koja bi se prodavala zainteresovanim firmama. Jedna naša velika boljka je što zakoni ne idu na javnu raspravu ili se ona pretvara u farsu, tako da mnogi zainteresovani subjekti ne budu ni obavešteni o njenom sprovođenju.
JEDNA JEZIČKA ISPRAVKA. U trećem pasusu, trećojj rečenici, upotrebljena je konstrukcija “bez da se oni išta pitaju”. Nju treba preformulisati jer su konstrukcije tipa “bez da…” potpuno strane srpskom jeziku. Predlažem da se kaže “bez nihovog učešća”, “a da ništa nisu pitani” ili slično.
Hvala na ispravci! Davno je bila gimnazija 🙂
Pohvale za tekst, oslikava realno stanje nauke u Srbiji.
Dobre ideje vezane za agenciju za nauku, takodje.
Pitanje: Infrastruktura za naucnoistrazivacke delatnosti je takodje neophodna, a danas uopste ne postoje, kako je finansirati? Kada se aplicira za projekte, mahom se aplicira za plate naucnika i novozaposlenih doktoranata (koji bi trebalo da imaju placene doprinose i da budu formalno zaposleni u naucnoistrazivackoj instituciji, kao sto je slucaj u gotovo celoj zapadnoj Evropi). Mogu se kupiti dodatni materijali za rad, ali uredjaji koji se koriste su veoma skupi.
Ovo govorim iz sopstvenog iskustva. Bavim se nanonaukom i nanotehnologijama, oblasti nauke koja jos uvek nije zazivela u Srbiji u toj meri. Zato i radim doktorski rad u inostranstvu. Za ovo istrazivanje, potreban se sirok spektar opreme i materijala koji se koriste, kao i tzv. ciste sobe (clean room) gde se svi eksperimenti izvode. Posetio vise instituta, nezavisnih i na univerzitetima, to prostorije su velike, sa puno opreme, gde oko 10 ljudi radi na odprilike 100 – 500 kvadratnih metara. Kako naci dovoljno novca za sve ovo? Zapad ulaze velike kolicine novca da bi bili u prednosti u tehnoloskom razvoju, koji zauzvrat podrzava industriju, koja omogucuje rast zivotnog standarda ljudi.
Pozdrav kolegi, takodje iz inostranstva. Zapravo dotaknula se jedna veoma vazna tema – selekcija oblasti kojima ce se odredjena drzava baviti. Po mom misljenju, bavljenje nanotehnologijama je zaista izuzetno skup proces, koji nazalost nasa drzava ne moze finansijski izvesti niti poseduje adekvatan kadar za to (koliko ja znam). Sa druge strane, postoji toliko zanimljivih oblasti u elektrotehnici koje se trenutno razvijaju i koje je moguce odraditi sa daleko manjim finansiranjima – u oblasti optike se trenutno radi ogroman broj istrazivanja, pri cemu delovi poput malih motora za skenere, laseri i sociva se mogu nabaviti rel. lako i jeftino, a da ne pricamo dalje.
Nezavisno od ove teme, mislim da se ogroman deo nauke u Srbiji bavi zaista pogresnim temama. Postoji ogroman broj naucnih radova od kojih poneki mozda i jesu zanimljivi i isplativi na duge staze, ali kod nas se to svede na deo dela projekta. Na mom trenutnom univerzitetu na primer, teme su raznovrsne sto teorijske sto prakticne, ali postoji ogroman broj patenata i gotovih proizvoda jer se tezi kreirati finalni proizvod koji se dalje moze proizvoditi i to ne mora biti preskupo. Iz licnog iskustva, ETF BG, koji vazi zaista za jedan od boljih fakulteta u zemlji, pruza veoma dobru teorijsku osnovu, ali je veoma problematican po pitanju prakticnog znanja (kao i vecina fakulteta kod nas) i u velikom broju slucajeva to ima solidno malo veze sa finansijama (osim naravno laboratorija za odr. predmete) jer se toliko toga moze uraditi samo na racunaru uz primenu vec prisutnog softvera.
Hvala na komentaru! Moja oblast interesovanja i rada su upravo nanomaterijali, pa iz ličnog iskustva mogu da kažem da ceo posao radimo 40% na entuzijazam, a 60% u saradnji sa inostranstvom, jer ovde nemamo pristup odgovarajućoj opremi. Ono što je bitno da se zna, a ne znam koliko se naslućuje iz ovog teksta, jeste da novca ima, ali se rasipa nemilice, da ne kažem krade. Zbog toga i jeste najveći problem JUP koji je spucao ogromne pare od kredita (!) na zgradurine i ulepšavanje prostora, a oprema nije bila bitna. Sam JUP se nalazi u zgradi Naučno-tehnološkog parka “Zvezdara” koji ima nekih 5000 kvadrata, a zvrji skoro prazan. Tu i u još neke zgrade je ulupano oko 70 miliona evra da bi se neki političar slikao ispred i posle zaboravio na to. Za to vreme, od potrošnog materijala i opreme nismo dobili praktično ništa značajnije ili nešto malo na kašičicu. To je zato što je vrlo teško “ugraditi” se dobro u opremu, mnogo je lakše u građevini. Zbog toga su i svi protesti naučnika u Srbiji vezani isključivo na traženje opreme koja je obećana, a nije dostavljena, a ne kao što je u drugim oblastima zbog plata. Iako naučnici nisu gadljivi na novac, jednostavno nemamo sredstva za rad, pa se često pitam kako da zaradim i opravdam platu kad nemam čime! Verujte mi, ljudi odlaze u inostranstvo u većini slučajeva upravo zbog tih razloga.
Dodao bih i ovo – zainteresovanost profesora za bavljenje naucnoistrazivackom delatnoscu. Danas se sve prepusta naucnicima, a profesori samo ucestvuju na predavanjima, a ponasaju se kao da su nedodirljivi. Potrebno je ‘spustiti ih na zemlju’, da budu na usluzi svim studentima, da dozvoljavaju kritike na svoj racun, itd.
A ako se gleda finansijska isplativost, ne ostaje se u toj trci za ‘najbolju nauku’. Jednostavno mora da se ulaze u nauku, jer bez toga nema razvoja drustva. Jer iako je nanotehnologija skupa oblast, izuzetno je bitna za buduci razvoj covecanstva. I zasto dozvoliti zapadu da vodi svet tamo kada mozemo da im paririamo i da ta nauka gravitira oko nas!? A u pravu ste za bacanje novca zarad politickih interesa.
Sa druge strane, trazio bih od kompanija koje danas postoje da delom podrzavaju nauku, kroz finansiranje ili izradu naucnih radova (za kompanije koje se time bave). To je svima u interesu, jer kompanije finansiraju oblasti od njihovog interesa, a drzava onda moze preusmeravati novac na druge oblasti. Tu se moze uklopiti Sasina prica o Venture Capital fondovima. A moze da se pogleda malo i u nemacki model, savetujem da se pogleda Deutsche Forschungsgemeinschaft (DFG).
Ivane, svaka čast za tekst!
Veoma dobra tema teksta, i autor nudi konkretna rešenja. Od kada znam za sebe, nijedna Vlada nije imala rešenje za razvoj nauke i visokih tehnologija. Ne mogu ljudi sa kupljenim diplomama da shvate nauku i naučnike, i zato ne mogu previše da krivim Verbića.
Ja bih se osvrnuo na samo jednu stvar, a to su prioriteti razvoja. Mi smo mala zemlja i nismo u stanju da finansiramo tehnološki razvoj koji ide u više od nekoliko pravaca. Prosto, to je situacija na terenu i potrebno je da se fokusiramo na istraživanje koje će nam omogućiti vladanje tehnologijama koje mogu da drže u životu 7 miliona stanovnika.
Isto se odnosi i na fakultete. Tužno je, ali ja bih ukinuo stependiranje studenata koji završavaju fakultete sa kojih se ide direktno na biro rada i tamo se provodi nekoliko godina. Mi to ne možemo da priuštimo.
Što se tiče osnivanja nove Agencije, to može biti mač sa dve oštrice. Agencije po Zakonu o javnim agencijama posluju nezavisno, ali osim ako agencija uspe da ostvari više od 50% sredstava iz sopstvenih izvora, a manji deo iz budžeta, svaka priča o nezavisnosti pada u vodu. Bojim se da bi rezultat bio stvaranje još veće administracije.
Takođe mislim da nam je potrebno da se pozabavimo pitanjem komercijalizacije “osvojene” tehnologije. Veliki broj profesora, čast izuzecima, radi istraživanje finansirano iz budžeta RS, a komercijalizuje tehnologiju kroz sopstvenu kompaniju koju vodi sa strane i zapošljava studente. Ja sam studirao van Srbije i meni je ovo bio veliki šok kada sam se vratio. Kako predlažete da rešimo ovaj problem?
Nenade, ne znam zašto ste šokirani što neki profesori osnivaju firme da bi komercijalizovali svoja istraživanja? U razvijenim zemljama je to normalno i takve kompanije se nazivaju “spin-off” kompanije. Kod nas je ta pojava retka, što nije dobro za razvoj nauke i ekonomije, a u razvijenim zemljama se podstiče, pošto nauka ne treba da bude sama sebi cilj. Komercijalizacija nekog proizvoda ili nove tehnologije je zahtevan posao, a bogate države ulažu u nauku da bi se novac vratio kroz nove tehnologije, nove firme i nova radna mesta. Najbolje je da tehnologiju komercijalizuju oni koji su je razvili i patentirali, a to se obično realizuje uz podršku start-up akceleratora ili joint venture fondova, dakle privatnog kapitala.
Osim toga, autor teksta navodi da izdvajanje za nauku treba da bude 3% BDP kao u razvijenim zemljama, i da se ta sredstva obezbede iz budžeta. Međutim, to je jedna od čestih zabluda kod nas. U razvijenim zemljama se ulaže oko 3% BDP u nauku, ali velika većina novca za finansiranje nauke dolazi iz privrede, a znatno manji procenat novca se izdvaja iz državnog budžeta.
Moje iskustvo iz inostranstva nije baš tako. Studirao sam u SAD na prestižnom univerzitetu gde smo razvijali napredne tehnologije i komercijalizacija je bila veoma kontrolisana od strane univerziteta. Ovde možete naći pravila Carnegie Mellon University koja su veoma standardna za SAD:
https://www.cmu.edu/cttec/documents/spin-off-guidelines-cmu1.doc
Sve što ja tražim je da se ovaj dokument prevede na srpski jezik, zajedno sa pravilnicima o konfliktu interesa, konsaltingu i slično na koje se poziva i da svi naučnici koji se finansiraju iz budžeta potpišu isti. Mislim da je to fer. Ja sam nekoliko takvih pravilnika morao da potpišem pre nego što sam dobio novac za razvoj tehnologije…
Što se tiše same Agencije ili neke vrste ustanove koja bi se bavila isključivo naukom, slažem se da bi moglo doći do povećanja administracije, po starom, oprobanom, srpskom receptu. Ali, zato sam i naveo da se sadašnji službenici ministarstva koji rade u sektoru nauke izmeste u nju i povežu sa JUP-om, dakle, bez novih ljudi. Zatim odraditi sistematizaciju i videti da li nam toliko ljudi treba, odnosno koji trebaju da ostanu, a koji su višak. Ima tamo sjajnih ljudi (u ministarstvu) koji znaju svoj posao, ali im sistem ne dozvoljava da rade kako treba.
Što se tiče ovog drugog pitanja, to je upravo ono što treba kontrolisati eksterno, izvan projekata, jer se sadašnja kontrola svodi na “časnu reč”. Ti profesori kažu da su nešto uradili i napravili, ali niko ne kontroliše njihove spin-ofove, jer se obično i sama rukovodstva fakulteta i instituta “utale” u te firme i onda se međusobno pokrivaju, a država nastavlja da ih finansira, a ništa joj se ne vraća kroz komercijalizaciju. Svako od učesnika na projektima potpisuje ugovor u kome kaže da se vlasništvo svih patenata i rezultata istraživanja prenosi na ustanove gde istraživači rade, ali se u praksi ovo ne sprovodi. To znači da mehanizam postoji, ali se ne koristi, jer svi ćute zbog svoje materijalne dobiti, često i oni koji bi trebali da sprovedu te kontrole!
Poštovani Ivane, slažem se sa vama ali ja sam generalno protiv postojanja JUP jer su mi njihove aktivnosti nejasne.
Lično se ne slažem da Zakon o javnim nabavkama treba da se primenjuje na opremu i materijale koji se finansiraju kroz projekte. Tehnologija suviše brzo napreduje da bi gubili vreme na takve procese. Ja sam uvek sam naručivao opremu koja je finansirana iz projekata. Morao sam da obrazložim svaku stavku, ali nije postojao administrativni proces koji me je usporavao.
Takođe, mislim da bi dugoročno bilo mnogo jeftinije i bolje uzeti kompaniju koja će ispred države upravljati izgradnjom Naučno-tehnoloških parkova i upravljati njima (tzv. property management), nego da se time bavi JUP. Samo pogledajte koliko dugo se gradi i osposobljava NTP Zvezdara.
Slažem se za JUP i za nabavke. Upravo sam to i predložio u tekstu. Bio sam u Nemačkoj i procedura naručivanja se sastoji iz popunjavanja obrasca u kome se obrazlaže zahtev, popuni se iznos i izvor para i to je to, slično kao što ste vi naveli. Ovo što mi trenutno imamo je smešno. Neke narudžbine kasne po dve, tri ili čak pet godina, a i ako nešto stigne moram da proverim ko je i kad naručio, jer smo zaboravili na te stvari. A tu treba dodati i kvalitet opreme i potrošnog materijala koji se nabavi preko JUP-a. Blago rečeno, specifikacije dobijenog materijala ne odgovaraju naručenom. Imamo i problem sa javnim nabavkama u ustanovama u kojima radimo, jer se dešavalo da pogreše kod nabavki i onda imamo situacije u kojima ne možemo da kupimo nešto čak i ako imamo novac na računu! I onda “moramo” da čekamo godinu dana, jer službenik za javne nabavke ne želi da raspiše novi tender ili nabavku. Bilo bi smešno da nije tužno!
U komentarima spomenuti Naučno-tehnološki park “Zvezdara” je ujedno i spomenik nasoj nesposobnosti. Uskoro ce se popuniti, ali ta fenomenalna zgrada je godinama bila prazna. Pre dve godine sam nesto radio tamo, mesecima sam se cudio tom fenomenu nezaintersovanosti. Kada telefoniram popnem se sprat iznad ili ispod i budem sam u 500 kvadrata