Šumadija

Zona sumraka

Mesto: Kruševac, Republika Srbija.

Vreme: bliska budućnost.

Na vlasti: Stranka već nekoliko godina. Jedina koja je ostala, jer su sve druge zabranjene. Gradom vlada oblasni gospodar i njegova porodica.

Grad šljašti. Sve je obojeno u ružičasto i zlatno. Popločane ulice. Čak i parkovi. Žedni ubijaju žeđ na brojnim fontanama, sa kojih se čuju kompozicije najsavremenijih umetnica sa Pinka i Granda. Sa nekoliko jarbola vijore se zastave Stranke. Na jednoj, ispred opštine, iscepana i tužna zastava Srbije.

Duž pešačkih staza ravnomerno raspoređene klupe. Na njima nema mladih, zaljubljenih parova. Mladih, u stvari, gotovo da uopšte i nema. Oni malobrojni koji još uvek nisu spakovali kofere, upravo to rade. Da zauvek odu. Da seju svoje znanje, ostvaruju ideje i snove, zasnivaju porodice u Nemačkoj, Kanadi, Americi, Australiji, Norveškoj…

Na jednoj od tih klupa sede Fića i Lale, dva ostarela druga iz detinjstva. Na omršavelim licima brige su ostavile trag. Izgledaju barem deset godina stariji nego što bi trebalo.

– Je li Lale, ‘si bio ti juče kod lekara? – upita Fića.

– Misliš, kod homeopate? – umesto odgovora Lale uzvrati pitanjem.

– Zar nije trebalo da ideš kod lekara? – opet će Fića.

– Kod kog lekara, života ti? – ozbiljno će Lale – Poslednji koji je nešto znao otišao u Nemačku prošlog meseca. Ovih nekoliko što je ostalo su oni koji su kupili diplomu. Bolje da idem odmah kod popa.

– Pa dobro – rezignirano će Fića – šta ti je rekao homeopata?

– Ništa. Kako mi ti njegovi saveti i preparati nisu pomogli, uputio me kod bioenergetičara.

– I kad ideš kod njega?

– Ma, bio sam juče.

– Šta ti je on uradio?

– Odradio mi je jedan tretman. Međutim, kaže da on nije dovoljan. Potrebno je da odem i do jedne babe vračare. I to će, po njegovim rečima, biti taman.

Opet je zavladala tišine. Nju nije prekinuo plač deteta, jer deca retko kada i protrče gradom. Otišli su sa svojim roditeljima u Švajcarsku, Italiju, Novi Zeland.

Tišinu je prekinuo Lale:

– Kako ti je unuka, Fićo? Je l’ krenula u školu?

– Lale, moja unuka ne živi ovde, već u Švedskoj. Tamo se rodila, tamo i ide u školu. A, tvoj unuk, ide li on u školu?

– Ne. Ispisao ga otac, moj sin. Kaže, nema svrhe. Fiziku predaje automehaničar, hemiju pravnik, a biologiju ko stigne, bitno je samo da je član Stranke. Oni nastavnici koji vrede otišli u inostranstvo. A i šta će mu škola? Ako uopšte ostane u Srbiji kupiće diplomu. Mada, i moj sin i snaja već uveliko spremaju papire da idu u Austriju.

– Šta će u Austriju kad ima posao ovde? Zar on ne radi u onoj nemačkoj fabrici?

– Ma, radi. Ali kaže malo mu 150 evra mesečno. A i počele ruke da mu otiču od lanaca kojim ga vezuju na poslu, i plikovi da izbijaju od pelena. Nezgodno mu je, kaže…

– Ja ne znam zašto ti, Lale, ne obrađuješ onu tvoju njivu u selu? Velika je, može od nje lepo da se živi.

– Njivu mi je još lane otela vlast. Dala je nekim strancima, Arapima mislim. Oni je sad obrađuju.

– A šta je sa tvojim bratom na selu?

– On nadniči za strance, na njivi koja je bila njegova. Nego kako ti je žena, Fićo?

– Nikako. Umrla od malih boginja prošle godine. Vodio sam je kod Urokljivog Miće ali nije vredelo.

– Pa zašto je nisi vodio u bolnicu?

– Zašto u bolnicu, Lale? Bolje da umre kod kuće.

Ponovo je zavladala tišina. Nju je prekinuo Fića, a ne graja zaigrane dece, jer dece u Kruševcu gotovo da više nema. Kruševac je grad starih. Srbija je država u kojoj žive samo ostareli i članovi Stranke. Drugi su otišli u Kinu, Slovačku, Sloveniju, Bangladeš! Oni mladi koji nisu, upravo odlaze.

Ipak, tišinu je prekinuo Fića.

– Je li, Lale, koji je danas datum?

– 19. Fićo.

– Neparan, znači. Danas je moj red da jedem.

– E, i moj. Dobro me podseti. ‘Ajmo.

Fića i Lale, naša dva ostarela sugrađanina, nisu ni sanjala da će glasanjem na poslednjim izborima za Stranku i Vučića jednog dana dočekati da žive u ZONI SUMRAKA!

Ali…

Sav u znoju Fića se probudi. Kroz glavu mu prolete misao:

– Da li ovako mora biti?

Pogleda u kalendar. Nedelja. Dan izbora. Seti se da je sinoć odlučio da ne glasa jer nema svrhe. Svi su isti. Ali, pred očima mu je i dalje bio Lale. Ako je ZONA SUMRAKA zaista blizu, ako propadanje već predugo traje, trebalo bi učiniti nešto. Brzo obuče kaput i pođe ka biračkom mestu. Odlučno je ponavljao – e, DOSTA JE BILO!