Средином маја месеца сам био на извођењу Вердијеве Аиде у Виминацијуму. Пројекат су финансирали порески обвезници. Колико нас је то коштало? Шта је наша култура добила тим извођењем? Шта смо друго могли да добијемо за те паре?
У октобру прошле године сам учествовао на трибини одржаној у Културном Центру Град на тему финансирања културе и предузетништва у култури. Један аспект ове теме ме посебно интересује. Позитивна селекција и како је постићи са јавним новцем.
За културу и информисање је у републичком буџету предвиђено око 6 милијарди динара. То износи 0.62% буџета, односно око 0,18% БДП-а. Од тог износа за само министарство је предвиђено 1,9 милијарди, а за установе културе 4,1 милијарда.
Буџет је без детаља. Министарство троши:
- 0,1 милијарду на плате
- 0,5 милијарди на специјализоване услуге – није наведено
- 0,35 на субвенције – ЈП НА ТАНЈУГ, СЈУ Југословенски преглед, НИЈП Панорама и СЈУ Радио Југославија, износи нису наведени
- 0,3 милијарде на локалне самоуправе
- 0,3 милијарде на националне пензије
- 0,2 милијарде на дотације невладиним организацијама – Хиландар, Краљев двор, износи нису наведени
У буџету нема списка установа културе и колико свака од њих добија новца и за које намене. Наведени су само збирни подаци. Установе културе новац троше:
- 2,4 милијарде на плате
- 0,5 милијарди на трошкове
- 0,12 милијарде услуге по уговору
- 0,45 специјализоване услуге
- 0,52 за зграде и опрему
У култури рад представља највећу компоненту производа. Укупан буџет износи око 53 милиона евра, од чега на плате директно или посредно одлази око 40 милиона евра, од чега, на порез на рад око 15 милиона евра. Смањење намета на рад би јако позитивно утицало на финансирање културе. Као и сваке друге производне и услужне делатности која захтева рад човека.
Није ми интересантна тема да ли је ово мало или страшно мало. Ми смо сиромашно друштво. Сиромашна друштва, исто као и сиромашне породице, троше мање на културу. Не зато што им није потребно улагање у културу, нити зашто што то не желе, већ зато што немају новца. Ово би требало бити очигледно.
Такође не мислим да је разговор о томе да ли држава треба уопште да улаже у културу или то треба препустити приватном сектору интересантан. Мислим да би требало бити очигледно да би без новца пореских обвезника (а у то укључујем и разна неновчана давања и олакшице) резултат био поражавајући по културу и потпуна доминација индустрије забаве свих облика. Уместо позоришта и концертних дворана би засигурно добили пословно стамбене објекте. Имамо толике светле примере из наше скоре приватизационе прошлости.
Интересује ме како трошимо то мало што улажемо, ко врши дистрибуцију тих средстава, и како до позитивне селекције. Како да најбољи добију највише?
Ко је креирао и ко креира нашу културу? Држава и њени министри? Или грађани? Писци, редитељи, глумци, сликари, вајари, композитори, музичари. Њихов животни рад и идеје су изложене критици генерација и зубу времена, који непогрешиво одстрањује сав вишак и оставља оно најбоље. И тај процес се не пита ко је од уметника имао какве везе, политичке, медијске, маркетиншке или било које друге. Не пита ни за социјални статус. Без задршке одстрањује сав вишак. Врши немилосрдну позитивну селекцију. Некада се ово деси за живота уметника од стране његове генерације. Некада од стране наредне генерације. Оно што остане називамо културом. На њу се позивамо. Она је нит која нас веже и представља кључан део идентитета. И да, националне припадности. Она је главна одредница речи “ми”.
Да ли онај коме држава да највише новца тиме и добија место у култури нације? Наравно да не. Неки од наших највећих уметника су постали то управо радећи против онога што је држава и владајућа дружина у том тренутку мислила да је у најбољем интересу друштва. И данас, о томе шта ће постати део наше културе, вероватно знају више неки нови клинци који много боље од свих нас, укључујући и све најстручније стручњаке и чланове академија, осећају дух времена и у стању су да га артикулишу.
Са друге стране, да ли је потребно да се уметник бори против друштва, да нема никакву подршку друштва, да би постао велики? Да ли је то предуслов? Звучи cool. Али наравно да не. Глупост оваквог размишљања би требало да буде очигледна. Питање је како створити простор за те нове клинце. Нема потребе да се муче више од здраве конкуренције других клинаца.
Како вршити позитивну селекцију? Ко да одабере које идеје за филм заслужују новац пореских обвезника? Која позоришта и које представе га заслужују? Који глумци? Који писци? Који сликари? Вајари. Фотографи. Музичари. Композитори. Како одредити да ли се ради о некоме кога треба подржати или се ради о паразитима или људима без квалитета који претендују на новац радника из Пирота.
Један начин за селекцију је преко комисија које чини стручна јавност. Ко онда одабире чланове комисије, и која је њихова одговорност за погрешан избор? Како уопште да одредимо да ли је избор био погрешан или не? Некоме се сигурно учинило да је извођење Аиде велики допринос нашој култури. Да ли постоји нека мера тог доприноса?
Други начин је да се у оцену укључе и грађани. На пример, доласком на представе. Рецимо да је модел финансирања неког позоришта да ће држава дотирати пола цене сваке улазнице које позориште прода у једној години. Како би ово утицало на промене тих институција?
Поред овога, мора се водити рачуна и о маркетингу. Ако нико не зна за представу, нико неће ни доћи. Управници позоришта би морали да се активно баве програмима промоције, везама са друштвом, донаторима, светом. Једина институција културе у нашој земљи која је то схватила је Београдска филхармонија. И све је почело са човеком на челу институције. На чело инстутуције је дошао човек са идејом шта треба да се мења. Да устајала институција неће постићи много чекајући да се друштво промени и прилагоди њој и њеној учмалости. БГФ је учинила себе релевантном. Променила је прво себе. Из корена. Почев од квалитета. Количине рада. Па до маркетинга. Рада на донацијама. Задужбини. И тиме је, мењајући себе, почела да мења и друштво.
Ако је институција неуспешна, то значи да човек који је на челу не заслужује то место. Ако човек на челу дође до закључка да не може ништа да промени, да су му руке везане, треба то да саопшти и уступи место неком другом.
Проблем финансирања културе је сличан проблему финансирања науке. Не знате унапред ко ће бити успешан. Ми смо ову једначину неуспешно решили тако што мало новца делимо на велики број корисника, тако да свако добије мало новца. И немамо никакав систем мерења успешности и квалитета. Тако смо и дошло до стања у коме смо. Са лошим људима на челу институција. Са институцијама културе као социјалним установама где се зарађује плата.
Мислим да решења треба тражити у комбинацији комисија састављених од стручне јавности и грађана као конзумената културе. Кључ за комисије састављене од стручне јавности је транспарентност. Јасни критерији мерења успеха. И отвореност за нове идеје и пројекте. Механизми за нове пројекте морају бити уграђени у систем. Транспарентност са собом носи и личну одговорност. Не можете у мраку, без детаљног информисања радника из Пирота, вршити овлашћења која вам је поверио и трошити његов новац.
У свакој области друштва, кључно је питање позитивне селекције, ко је врши и како се мери успех у свакој појединој области. Мерење успеха врши позитивну селекцију оних који врше позитивну селекцију. Без позитивне селекције и мерења успеха и квалитета, како пројеката тако и људи који воде институције, култура је осуђена на даље пропадање. Требају нам нови људи са новим, свежим идејама, на челу институција културе. И треба нам систем финансирања који се ослања на транспарентност, јасне критеријуме и мере успеха и учешће грађана у оцењивању.
Саша Радуловић
Објављено на Блогу Б92 14.06.2013. године
Коментариши