Sredinom maja meseca sam bio na izvođenju Verdijeve Aide u Viminacijumu. Projekat su finansirali poreski obveznici. Koliko nas je to koštalo? Šta je naša kultura dobila tim izvođenjem? Šta smo drugo mogli da dobijemo za te pare?
U oktobru prošle godine sam učestvovao na tribini održanoj u Kulturnom Centru Grad na temu finansiranja kulture i preduzetništva u kulturi. Jedan aspekt ove teme me posebno interesuje. Pozitivna selekcija i kako je postići sa javnim novcem.
Za kulturu i informisanje je u republičkom budžetu predviđeno oko 6 milijardi dinara. To iznosi 0.62% budžeta, odnosno oko 0,18% BDP-a. Od tog iznosa za samo ministarstvo je predviđeno 1,9 milijardi, a za ustanove kulture 4,1 milijarda.
Budžet je bez detalja. Ministarstvo troši:
- 0,1 milijardu na plate
- 0,5 milijardi na specijalizovane usluge – nije navedeno
- 0,35 na subvencije – JP NA TANJUG, SJU Jugoslovenski pregled, NIJP Panorama i SJU Radio Jugoslavija, iznosi nisu navedeni
- 0,3 milijarde na lokalne samouprave
- 0,3 milijarde na nacionalne penzije
- 0,2 milijarde na dotacije nevladinim organizacijama – Hilandar, Kraljev dvor, iznosi nisu navedeni
U budžetu nema spiska ustanova kulture i koliko svaka od njih dobija novca i za koje namene. Navedeni su samo zbirni podaci. Ustanove kulture novac troše:
- 2,4 milijarde na plate
- 0,5 milijardi na troškove
- 0,12 milijarde usluge po ugovoru
- 0,45 specijalizovane usluge
- 0,52 za zgrade i opremu
U kulturi rad predstavlja najveću komponentu proizvoda. Ukupan budžet iznosi oko 53 miliona evra, od čega na plate direktno ili posredno odlazi oko 40 miliona evra, od čega, na porez na rad oko 15 miliona evra. Smanjenje nameta na rad bi jako pozitivno uticalo na finansiranje kulture. Kao i svake druge proizvodne i uslužne delatnosti koja zahteva rad čoveka.
Nije mi interesantna tema da li je ovo malo ili strašno malo. Mi smo siromašno društvo. Siromašna društva, isto kao i siromašne porodice, troše manje na kulturu. Ne zato što im nije potrebno ulaganje u kulturu, niti zašto što to ne žele, već zato što nemaju novca. Ovo bi trebalo biti očigledno.
Takođe ne mislim da je razgovor o tome da li država treba uopšte da ulaže u kulturu ili to treba prepustiti privatnom sektoru interesantan. Mislim da bi trebalo biti očigledno da bi bez novca poreskih obveznika (a u to uključujem i razna nenovčana davanja i olakšice) rezultat bio poražavajući po kulturu i potpuna dominacija industrije zabave svih oblika. Umesto pozorišta i koncertnih dvorana bi zasigurno dobili poslovno stambene objekte. Imamo tolike svetle primere iz naše skore privatizacione prošlosti.
Interesuje me kako trošimo to malo što ulažemo, ko vrši distribuciju tih sredstava, i kako do pozitivne selekcije. Kako da najbolji dobiju najviše?
Ko je kreirao i ko kreira našu kulturu? Država i njeni ministri? Ili građani? Pisci, reditelji, glumci, slikari, vajari, kompozitori, muzičari. Njihov životni rad i ideje su izložene kritici generacija i zubu vremena, koji nepogrešivo odstranjuje sav višak i ostavlja ono najbolje. I taj proces se ne pita ko je od umetnika imao kakve veze, političke, medijske, marketinške ili bilo koje druge. Ne pita ni za socijalni status. Bez zadrške odstranjuje sav višak. Vrši nemilosrdnu pozitivnu selekciju. Nekada se ovo desi za života umetnika od strane njegove generacije. Nekada od strane naredne generacije. Ono što ostane nazivamo kulturom. Na nju se pozivamo. Ona je nit koja nas veže i predstavlja ključan deo identiteta. I da, nacionalne pripadnosti. Ona je glavna odrednica reči “mi”.
Da li onaj kome država da najviše novca time i dobija mesto u kulturi nacije? Naravno da ne. Neki od naših najvećih umetnika su postali to upravo radeći protiv onoga što je država i vladajuća družina u tom trenutku mislila da je u najboljem interesu društva. I danas, o tome šta će postati deo naše kulture, verovatno znaju više neki novi klinci koji mnogo bolje od svih nas, uključujući i sve najstručnije stručnjake i članove akademija, osećaju duh vremena i u stanju su da ga artikulišu.
Sa druge strane, da li je potrebno da se umetnik bori protiv društva, da nema nikakvu podršku društva, da bi postao veliki? Da li je to preduslov? Zvuči cool. Ali naravno da ne. Glupost ovakvog razmišljanja bi trebalo da bude očigledna. Pitanje je kako stvoriti prostor za te nove klince. Nema potrebe da se muče više od zdrave konkurencije drugih klinaca.
Kako vršiti pozitivnu selekciju? Ko da odabere koje ideje za film zaslužuju novac poreskih obveznika? Koja pozorišta i koje predstave ga zaslužuju? Koji glumci? Koji pisci? Koji slikari? Vajari. Fotografi. Muzičari. Kompozitori. Kako odrediti da li se radi o nekome koga treba podržati ili se radi o parazitima ili ljudima bez kvaliteta koji pretenduju na novac radnika iz Pirota.
Jedan način za selekciju je preko komisija koje čini stručna javnost. Ko onda odabire članove komisije, i koja je njihova odgovornost za pogrešan izbor? Kako uopšte da odredimo da li je izbor bio pogrešan ili ne? Nekome se sigurno učinilo da je izvođenje Aide veliki doprinos našoj kulturi. Da li postoji neka mera tog doprinosa?
Drugi način je da se u ocenu uključe i građani. Na primer, dolaskom na predstave. Recimo da je model finansiranja nekog pozorišta da će država dotirati pola cene svake ulaznice koje pozorište proda u jednoj godini. Kako bi ovo uticalo na promene tih institucija?
Pored ovoga, mora se voditi računa i o marketingu. Ako niko ne zna za predstavu, niko neće ni doći. Upravnici pozorišta bi morali da se aktivno bave programima promocije, vezama sa društvom, donatorima, svetom. Jedina institucija kulture u našoj zemlji koja je to shvatila je Beogradska filharmonija. I sve je počelo sa čovekom na čelu institucije. Na čelo instutucije je došao čovek sa idejom šta treba da se menja. Da ustajala institucija neće postići mnogo čekajući da se društvo promeni i prilagodi njoj i njenoj učmalosti. BGF je učinila sebe relevantnom. Promenila je prvo sebe. Iz korena. Počev od kvaliteta. Količine rada. Pa do marketinga. Rada na donacijama. Zadužbini. I time je, menjajući sebe, počela da menja i društvo.
Ako je institucija neuspešna, to znači da čovek koji je na čelu ne zaslužuje to mesto. Ako čovek na čelu dođe do zaključka da ne može ništa da promeni, da su mu ruke vezane, treba to da saopšti i ustupi mesto nekom drugom.
Problem finansiranja kulture je sličan problemu finansiranja nauke. Ne znate unapred ko će biti uspešan. Mi smo ovu jednačinu neuspešno rešili tako što malo novca delimo na veliki broj korisnika, tako da svako dobije malo novca. I nemamo nikakav sistem merenja uspešnosti i kvaliteta. Tako smo i došlo do stanja u kome smo. Sa lošim ljudima na čelu institucija. Sa institucijama kulture kao socijalnim ustanovama gde se zarađuje plata.
Mislim da rešenja treba tražiti u kombinaciji komisija sastavljenih od stručne javnosti i građana kao konzumenata kulture. Ključ za komisije sastavljene od stručne javnosti je transparentnost. Jasni kriteriji merenja uspeha. I otvorenost za nove ideje i projekte. Mehanizmi za nove projekte moraju biti ugrađeni u sistem. Transparentnost sa sobom nosi i ličnu odgovornost. Ne možete u mraku, bez detaljnog informisanja radnika iz Pirota, vršiti ovlašćenja koja vam je poverio i trošiti njegov novac.
U svakoj oblasti društva, ključno je pitanje pozitivne selekcije, ko je vrši i kako se meri uspeh u svakoj pojedinoj oblasti. Merenje uspeha vrši pozitivnu selekciju onih koji vrše pozitivnu selekciju. Bez pozitivne selekcije i merenja uspeha i kvaliteta, kako projekata tako i ljudi koji vode institucije, kultura je osuđena na dalje propadanje. Trebaju nam novi ljudi sa novim, svežim idejama, na čelu institucija kulture. I treba nam sistem finansiranja koji se oslanja na transparentnost, jasne kriterijume i mere uspeha i učešće građana u ocenjivanju.
Saša Radulović
Objavljeno na Blogu B92 14.06.2013. godine
Komentariši