Život pod plinskim svetlom

Ako ste se pročitavši ovaj naslov prepali da sam iz nekog „dobro obaveštenog“ i „poverljivog“ izvora, naravno „bliskog vlastima“, „pouzdano“ saznala da ćemo ostati bez struje pa da će nam trebati gasne lampe, možete da odahnete. Ali samo malo, ne sasvim, jer iako ovde nije reč ni o struji, ni o plinu, ni o Rusima pa čak ni o Putinu, ipak je reč o jednom vrlo važnom pitanju.
Da li vam se ponekad, dok gledate televiziju ili čitate novine, ukoliko to još uopšte radite i možete da podnesete, jednostavno učini da ludite?
Ako je slučajno odgovor na ovo pitanje da, znate li da bi to lako moglo biti tačno?
Dobro, sad možete da počnete da paničite. Jer ovo o čemu pričam nije udar na fizičko i materijalno, već na mentalno zdravlje, što je verovatno još gore.
Reč je o zanimljivoj psihološkoj pojavi, tačnije o neobičnoj metodi psihičkog zlostavljanja, koja je dobila naziv prema klasičnom holivudskom filmu iz četrdesetih godina dvadesetog veka, Plinska svetlost (Gaslight). U njemu Ingrid Bergman (inače nagrađena Oskarom za ovu ulogu) igra mladu suprugu koju muž sistematski izluđuje tako što izaziva treperenje gasnih lampi, sablasne zvuke koji dopiru sa tavana i slične pojave, istovremeno je ubeđujući da sve to što se dešava i što rođenim očima vidi, žena zapravo samo umišlja. Tako je prema naslovu ovog filma nastao termin gaslighting, koji označava oblik psihičkog zlostavljanja u kojem se žrtvi pružaju lažne informacije, sa namerom da se ona navede da posumnja u sopstveno pamćenje, percepciju i razum.
Primeri ove vrste manipulacije, praktično jednog oblika ispiranja mozga, mogu biti veoma raznoliki i raznovrsni, ali svima im je zajedničko da se ovim metodom želi postići i, što je najvažnije, najčešće i postiže, to da žrtva počinje da sumnja u vlastiti doživljaj stvarnosti, čime se ozbiljno narušava njena psihička ravnoteža.
Takođe, vidovi ovakve manipulacije su različitog opsega, od onih u kojima zlostavljač jednostavno poriče da su se prethodni događaji uopšte desili, do onih u kojima on osmišljava čitav niz bizarnih događaja u nameri da dezorijentiše žrtvu.
Ovaj vid zlostavljanja veoma je suptilan i zbog toga izuzetno opasan. NJegova svrha je da sistematski remeti psihološku ravnotežu žrtve, ruši njeno samopouzdanje i samopoštovanje. Onaj ko primenjuje gaslighting, redovno i sistematski uskraćuje žrtvi tačne informacije i zamenuje ih lažnim. To zapravo predstavlja komplikovan sistem manipulisanja koji žrtve teško otkrivaju i koji vremenom podriva njihovu mentalnu stabilnost. Žrtva koja je dovoljno dugo izložena ovakvoj manipulaciji počinje da sumnja u sopstveno opažanje i neprestano se preispituje, sumnjajući u sopstvenu realnost. To dovodi do depresije, do povlačenja u sebe i bežanja od stvarnosti ali s druge strane, takođe i do zavisnosti od zlostavljača, jer, sumnjajući u sopstveno opažanje stvarnosti, žrtva često počinje da zavisi od povratne informacije zlostavljača, verujući da je njegova slika o stvarnosti istinita.
Kako vam ovo zvuči?
Dobro, postoji svakako mogućnost da sam ja paranoična. Ali kako neko lepo reče, to što sam ja paranoičan ne znači da me ne proganjaju.
Dakle, bila ja paranoična ili ne, moj utisak jeste da ovaj medijsko-informacijski haos nije baš tako stihijski i slučajan, a čak i ako je sasvim slučajan, nije nimalo bezazlen. Dobro je poznato da se nezavisnim, stabilnim i samouverenim ljudima teško može manipulisati. Da biste nekim manipulisali, morate prvo da ga ojadite u materijalnom pogledu ali što je još važnije, i u psihološkom. A u tom smislu, bilo da je stvoren namerno ili sasvim slučajno, čitav ovaj medijski haos i košmar patologije, patetike, laži, ludila, grotesknih i naduvanih priča, takozvanog tabloidnog blata, čitav ovaj orvelovski rijaliti u kome živimo samo je jedna ogromna manipulacija. Manipulacija čija je svrha da nas sve izludi, jer, izluđenim ljudima je lako manipulisati.
Naravno, niko nikad neće reći ni priznati za sebe da je manipulator. To ne treba ni očekivati. Kako je neko već lepo primetio, prvo lice jednine (pa ni množine) glagola manipulisati gotovo da i ne postoji. Zato je obavezan deo praktično svake manipulativne taktike naglašeno poricanje. To poricanje je, praktično, laž. Međutim, onaj ko misli da je takozvana „očigledna“ laž naivna i bezazlena, teško se vara. Kada neko odlučno i uporno poriče očiglednu istinu, reakcija normalne osobe nije uvek takva da, kako bi se laički moglo pretpostaviti, lažova bez razmišljanja odbacimo kao lažova već često upravo suprotna, da žrtva, šokirana, počne da preispituje sopstveno opažanje a samim tim i stvarnost. Zbog toga čak i vrlo očigledne laži mogu biti veoma opasne. Naročito ako ste njima svakodnevno i sa svih strana bombardovani.
Uzgred da naglasim, film Plinska svetlost ima srećan kraj. Zanosni neznanac pomaže mladoj i lepoj Ingrid Bergman da shvati šta se dešava i da se oslobodi zlostavljanja. Ali to je Holivud, a ovo je Srbija. Kod nas je, to svi dobro znamo, hepiend misaona imenica.
Kako onda da sačuvamo zdrav razum i odbranimo se od gaslightinga?
Kao i u svakom psihološkom izlečenju, najvažnije je uočiti i prepoznati problem i suočiti se s njim. Najvažnije je da budete svesni da ste izmanipulisani. Da ne sumnjate u svoju percepciju. Da verujete svojim očima umesto spinovima i manipulacijama. Zvuči lako, ali zapravo i nije, kad ste pod stalnim pritiskom. To je nešto za šta se svako od nas mora izboriti, najpre pojedinačno a zatim, koliko god je u našoj moći, pomoći i ostalima da shvate šta im se zapravo dešava. Dakle, moramo najpre sami sebi, a zatim i drugima, otvoriti oči. Prepoznavanje problema i suočavanje sa stvarnošću ključni je korak svakog psihološkog izlečenja i isceljenja. Na taj način, šireći svest o onome što se dešava i pomažući drugima, svako od nas bi mogao biti taj lepi neznanac koji izvodi junakinju iz začaranog kruga laži i obmana.
A to, priznaćete, zvuči veoma privlačno i nadahnjujuće. Skoro kao hepiend.

Aleksandra Čabraja
članica Saveta za kulturu Pokreta “Dosta je bilo – Saša Radulović”.