"Законита" продаја Авала филма

“Авала филм” је књишки пример пљачкашке приватизације која је спроведена у Србији уз директно саучесништво државе. Оно што га чини посебним је само мала ситница да ће са огромном имовином, која ће будзашто прећи у руке “инвеститора”, отићи и филмско благо, културно добро од националног интереса.

Кад кажем уз саучесништво државе, мислим у ствари на партократију која је очигледно ванкњижни власник државе. Књижни власник је друштво, грађани, порески обвезници. Међутим, веза између друштва и државе, веза за коју смо мислили да је поново успостављена почетком новог миленијума, је само привид. И када бих живео хиљаду година, не бих могао да прихватим да живим у њиховој држави. Јер хоћу и морам да живим у нашем друштву.

“Авала филм” је отишао у стечај 2011.године и то жељом њеног власника, друштвеног предузећа “Југоекспорт” које је у стечају од 2001.године. И “Авала филмом” и “Југоекспортом” управља исти стечајни управник: Агенција за приватизацију. Највећи повериоци “Југоескпорта” и “Авала филма” су, погађате, државни. Поред Пореске управе, разних јавних предузећа, ту су и наше четири банке у стечају, којима управља, погађате, држава преко Агенције за осигурање депозита. Значи, држава је и власник, и поверилац и управник и у “Југоекспорту” и у “Авала филму”.

“Авала филм” има више имовине од обавеза, тако да је стечај у најмању руку чудно решење на које се одлучио власник/поверилац/управник, укратко држава. На жалост, њихова држава, не наша, друштвена. Дугови су око три милиона евра. Пошто се ради о њиховој држави, њиховим интересима, а партократија не ради ствари случајно, биће да је ово све лепо системски испланирано. И заиста јесте. За потребе ове операције, потребни су вам урушене институције система и погодни прописи: одговарајући Закон о приватизацији, Закон о стечају, Закон о планирању и изградњи, за пљачку погодни и променљиви урбанистички планови.

Главни циљ пљачкаше приватизације која је спроведена у Србији је грађевинско земљиште. Највредније грађевинско земљиште у Србији је у власништву Републике Србије, а друштвена предузећа која се налазе на том земљишту имају само право коришћења тог земљишта. Право коришћења је једно недефинисано право, очигледно намерно недефинисано, које није у промету, не можете га продати, не можете на основу њега ни градити, не можете са њим ништа. Осим што га можете приватизовати уз продају правног лица. Па када нови власник дође до земљишта, он га може конвертовати у власништво. Тако је то одредила њихова држава оним погодним прописима.

Као последица, право коришћења на земљишту је у случају “Авала филма” процењено на 0 динара, и словима нула динара. “Авала филм” има право коришћења на 37 хектара таквог земљишта, а у процењену имовину ушли су само трошни и често рушевни објекти који се налазе на том земљишту. Авала Филм има преко 20.000 квадрата таквих објеката.

А онда иду урбанистички планови. Колико је вредан хектар земљишта? Зависи од тога шта је на њему дозвољено да се гради. Ако урбанистички услови кажу да је земљиште на Теразијама пашњак, вредност тог хектара, иако је на Теразијама, била би 0 динара.

Слободно грађевниско земљиште се углавном налази у индустријским зонама и има посебну, дефинисану намену и урбанистичке услове. Тако да се на њима не може ништа друго градити осим објекти који служе тој намени. Не могу се, на пример, градити станови или пословни простор. Наравно намена се може променити након приватизације, када то одобре градски органи, пријатељским, буразерским приватизаторима, и напрасно дозволе и градњу станова и пословног простора. Има и оних којима њихова држава то не омогући, па се годинама повлаче по судовима. Логична претпоставка би била да нису платили партијски рекет.

Значи “Авала филм” је имала земљиште на коме није могла ништа да гради. Имала је и трошне објекте којима није могла да промени намену и који такви никоме нису вредели. Резултат је да је њихова процењена вредност ништавна.

Ово је слика и прилика свих наших пљачкашких приватизација. Тамо где није било вредног грађевниског земљишта, приватизација није ни започела. То су ове наше велике фирме које су у реструктурирању дуже од деценије и које нас годишње коштају преко пола милијарде евра. Зарад вредног грађевинског земљишта углавном београдских фирми и квадрата пословног простора углавном у Београду, све друштвене фирме у Србији, СВЕ, су остављене без обртних седстава, задужене, са партијским неспособним менаџментом, системски без икаквог покушаја реструктурирања. Некретнине у Београду су наша првобитна акумулација капитала.

Како су то овде спровели? Цео посао су одрадили као што то Закон о стечају и налаже: стечајни управник Агенција за приватизацију и повериоци преко Одбора поверилаца и “Југоекспорта” и “Авала филма”. Прво је држава-власник увукла “Авала филм” у стечај без икакве потребе. Јер кроз стечај ће се уновчити мање. Затим је држава-управник преко Агенције за приватизацију извршила процену вредности имовине и предложила држави-повериоцу преко Одбора поверилаца да се “Авала филм” прода као правно лице за 8,2 милиона евра. Држава-поверилац је тај предлог државе-управника прихватила. Стечајни судија се у овом поступку ништа не пита. Он само води рачуна о томе да се поштује процедура. Читав овај посао су урадили у тишни, још пре неколико месеци, без увида јавности, јер их Закон о стечају на то не обавезује. Сада су само финализовали цео поступак.

Да ли ово значи да је све урађено у складу са законом? Наравно да не. Формало, све је урађено у складу са Законом о стечају. Суштински, не. Због тога и наводинци у наслову овог текста. Прекршене су суштинске одредбе и Закон о стечају и Закона о привредним друштвима и Закона о облигационим односима. А то суштинско начело које се провлачи кроз све ове законе гласи: све радње које предузима држава-управник морају да буду у најбољем интересу правног лица, његових поверилаца и власника.

А да држава није њихова, већ наша, друштвена, шта би требало урадити? Крајем 2013.године у скупштинску процедуру су ушли Закон о стечају и Закон о приватизацији, а убрзо за њим је требало да иде и Закон о планирању и изградњи. Шта би они променили? Закон о планирању и изградњи је предвидео да за све друштвене и државне фирме, право коришћења пређе у власништво. Без накнаде. Ово би омогућило свим државним и друштвеним фирмама да слободно располажу са земљиштем, да на њему могу да граде, да могу да покрену поступак промене намене земљишта итд.

Закон о стечају је налагао потпуну транспарентност поступка, тако да би јавност знала и ко је у одбору поверилаца, и ко су највећи повериоци, стечајни управник, у овом случају Агенција за приватизацију би јавно морала да објави попис и процену вредности имовине.

Закон о приватизацији је налагао, поред потпуне транспарентности и јавности поступка, израде личних карата и сличног, и транспарентност капитала који учествује у приватизацији. На пример, више не би била могућа приватизација- продаја компанијама са offshore дестинација иза којих се готово увек крију наши грађани.

Закони су такође прописивали испитивање пословања пет година пре стечаја и приватизације. Прописивали су и поделу имовине на логичне целине. Укратко, прописивали су увођење реда. Вучић је ове законе повукао из скупштинске процедуре крајем јануара 2014.године и расписао изборе. Након избора, донео је нове законе који са предложеним законима из децембар месеца нису имали никакве везе. Практично, вратио се на претходна законска решења претходнебио чији је симбол Млађан Динкић.

Како би се то одразило на “Авала филм”?

Прво, “Авала филм” би био власник земљишта. Земљиште би имало велику вредност. Имовина би се поделила на 3 целине: неизграђено земљиште, а то је око 30 хектара, изиграђено земљиште са 20.000 квадрата објеката, а то је око 7 хектара, и филмско благо. Продајом неизграђеног земљишта, уз одговарајуће урбанистичке услове, могли су да намире три милиона евра дуга и да повериоцима и власнику “Југоекспорта” у стечају, остану велика средства. Изграђено земљиште би могло бити продато посебно са обавезом инвеститора да трајно настави делатност. А филмско благо би могло бити продато посебно и купац би била држава, наша држава преко Министарства културе, а богами и информисања, и након куповине би то културно добро од националног интереса могло бити поверено, рецимо, Кинотеци. Рецимо тако. На овај начин би били задовољени и интереси повериоца да наплате своја потраживања, и интереси власника, наше државе и запослених, да и за њих нешто остане, а и интереси друштва да се сачува ово културно добро од непроцењиве вредности за нас, друштво.

Уместо тога, њихова држава, власник/поверилац/управник, је уместо увођења реда, још једном одабрала да приватизује хаос и да га прода будзашто. Да закоље вола за кило меса. Додуше то је кило партијског меса. Највреднији комад. За њихову државу.

Саша Радуловић
председник Покрета