Да је Танјуг Железара

Нето губитак привреде Србије у 2014. години износио је 132 милијарде динара (укупан губитак 549, укупна добит 417 милијарди) или милијарду и 100 милиона евра. Тај податак је просто шокирао домаћу јавност, поготово што су ти губици чак четири пута већи од оних остварених 2013. године.

^{Foto: Neda Radulović-Viswanatha}

Нема сумње да су то такорећи застрашујући подаци. Шпекулисало се једно време да управо због тога надлежна институција, Агенција за привредне регистре, избегава да их објави. А онда се развила и мала полемика о узроцима губитака – једни су говорили: поплава, раздуживање… други: неспособни менаџери, још гора влада… што је све тачно, али заправо није предмет овог написа.

У свеопштој гунгули – УНЕСЦО у Паризу, АВ у Москви, ММФ у Београду – у сенци су остали неки други, ништа мање алармантни, показатељи пословања наших предузећа. Укупни губици привреде Србије, дакле и они „акумулирани“ из претходних година, достигли су на крају 2014. износ од 3.300 милијарди динара. Или, сасвим грубо, 30 милијарди евра. Толико, отприлике, износи годишњи бруто домаћи производ Србије.

Укупан дуг српске привреде, опет на крају протекле године, премашио је 8.200 милијарди динара, или, опет сасвим грубо прерачунато у евре, 80 милијарди. То су два и по српска БДП-а.

Ови подаци указују на дубину проблема у којима се налази привреда Србије. Проблема, да будемо начисто, који нису од јуче и који, нажалост, нису дело само ове владе.

Још је нешто, међутим, занимљивије. Кад се погледа мало поиздаље, види се да је губитак остварио јавни сектор, док је приватна привреда пословала са профитом. Јавни сектор је, наиме, остварио нето губитак од 148 милијарди динара: јавна предузећа 42, предузећа у реструктурирању 77 а предузећа у санацији и стечају 29 милијарди. Приватна привреда је остварила нето профит од око 16 милијарди динара. Или 130 милиона евра. Скромно, нема сумње, али – добитак.

Саша Радуловић, бивши министар привреде, објављује ових дана сукцесивно податке о губицима појединих великих јавних предузећа. Тако сазнајемо да је Србијагас прошлу годину завршио са минусом од 393 милиона евра, Железнице са 208, а ЕПС са 114 милиона евра. Укупно 715 милиона евра. Поврх тога ове компаније су добиле субвенције из државног буџета у висини од око 200 милиона евра.

На тапету се истим поводом нашла и Ер Србија. Установљено је да је ова фирма у којој држава има мањинско власништво прошле године од владе добила помоћ од око 70 милиона евра (8,4 милијарде динара); узгред 22 пута више него што је Јат Ервејз добио 2013. године. Да није биле те помоћи Ер Србија би пословала са значајним губитком; овако је остварила профит од 2,6 милиона евра (320 милиона динара).

Свеукупно су, дакле, ова четири (полу)државна предузећа коштала пореске обвезнике Србије близу милијарду евра.

Пре извесног времена сам у једном тексту на овим страницама навео податак (Фискалног савета) да јавна предузећа годишње грађане Србије – само кроз субвенције, активиране гаранције за кредите, неплаћене порезе и доприносе – коштају око милијарду евра.

Занимљиво је то – са које год стране да им приђете, како год да их захватите, штета коју јавна предузећа праве креће се око милијарду евра.

Ту би овај текст комотно могао да буде завршен, имао би и лепу поенту, али мени ђаво не да мира па гурам даље, у неизвесност.

Упркос, наиме, овим више него убедљивим подацима, кад год се постави питање будућности државних предузећа – и јавног сектора у целини, јер њега карактеришу исте пословне перформансе – највећи део јавности западне у чудно стање емпатије.

Узмимо, на пример, Танјуг. Нема сумње да није добра вест што после 70 и кусур година рада ова „фабрика вести“ престаје (мада то још није сасвим сигурно) да постоји. Али, дешавало се то, зар не, још раније неким другим фирмама, са сличним „производним програмом“ и још дужом традицијом, па није било толико буке.

Главни разлог за тужну судбину Телеграфске агенције нове Југославије у суштини лежи у томе што она без државне помоћи није могла да опстане. А те државе одавно нема. Што је тачно, али није пресудно. Шалу на страну, нису то биле велике паре, ни близу једног „Смедерева“ рецимо, али злобници би могли да кажу: Танјуг по Танјуг – тачно милијарду. Ипак, нећемо то рећи, избришите ту реченицу из меморије.

Да, збиља, да је Танјуг Смедерево, вероватно би доживео другачију судбину, и Вучић би се мало више ангажовао, па би се нашло неко решење.

И тако, Смедерево по Смедерево – 80 милијарди. Евра, као што је речено.

Пише: Мијат Лакићевић
Пренесено са: Пешчаник.нет, 07.11.2015.