Blog Obrazovanje

Obrazovanje u akademiji budućnosti

Već nekoliko meseci koristim Kan Akademiju, online platformu koja mi omogućava da se podsetim osnova algebre i kalkulusa koje sam učio u srednjoj školi. (Verovali ili ne, za savremenu političku nauku na međunarodnom nivou nematematičko znanje može da bude veliki hendikep.)

 

khan-academy-logo

 

A onda sam primetio da u ponudi Kan Akademije postoji i matematika za predškolce i osnovnu školu. Jednog popodneva ponudio sam svom sinu (skoro 8 godina) i starijoj kćerci (5,5 godina) da probaju da reše neke od zadataka u okviru programa Early math. Sadržaj je veoma jednostavan: sabiranje, oduzimanje, osnovna geometrija (prepoznavanje tela), merenje itd.
Razultati su bili fantastični. Ne samo da su imali preko 95% tačnih odgovora posle svake tematske celine, već su sa velikim entuzijazmom radili zadatke. U početku sam mislio da probam samo jednom ili dva puta da vidim kako će reagovati, ali već sutradan ćerka me je samoinicijativno pitala: “Možemo popodne opet da radimo zadatke iz Kan Akademije?”

Onda sam sina (upravo krenuo u 2. razred) zapitao: “Šta misliš, kako bi bilo da ovako radite matematiku u razredu?” “Uuuu, to bi bilo odlično” — odgovorio je kao iz topa. “Mogli bismo svi da imamo računare ispred sebe, i tako rešavamo zadatke”.

Nekoliko dana nakon toga, slučajno smo na jutjubu, tražeći neki crtani film, naišli na klip pod nazivom “2. svetski rat u Evropi — Svaki dan” u kome se u sedam minuta, u raznim bojama, pokazuje kako su se menjale granice u evropi od 1. sept. 1939-8. maja 1945. god. Oboje su gledali u klip kao omađijani. Razume se, ćerka je bila privučena samo bojom koja se menja na ekranu, ali sin je tražio da mu objasnim šta znači promena boja. (Boje su se menjale u zavisnosti od toga da li je Nemačka bila u ofanzivi ili defanzivi.) Posle nekoliko gledanja, razumeo je ko su bile Sile osovine, a ko Saveznici. Podsećam, moj sin još nema 8 godina, ali skraćena animirana istorija 2. svetskog rata izazvala je interes za istorijom.

Ova dva primera upućuju na dva važna zaključka za osnovno obrazovanje.

1) Osnovno obrazovanje u Srbiji počinje prekasno. Dete od 5,5 godina savršeno dobro može da razume osnovne matematičke operacije sa brojevima do 10, prepoznaje osnovne geometrijske oblike i meri dužinu predmeta. Ipak, u Srbiji ono mora da čeka još dve godine da bi te stvari počela da uči u školi. Dete od 8 godina je savršeno sposobno da razume jednostavno objašnjenje i osnovne činjenice o 2. svetskom ratu. Ipak, škola će ga sa istorijskim sadržajima upoznati tek za tri godine. U mnogim evropskim zemljama deca kreću u školu sa 5 godina. Mi još uvek puštamo decu da se igraju u 5. i 6. godini u želji da im “ne kvarimo detinjstvo”.

2) Kan Akademija nam pokazuje u kom pravcu se kreće savremeno osnovno obrazovanje. Predmeti kao što su matematika, istorija, geografija, fizika, hemija, biologija mogu da funkcionišu po principu pokretnih boja, crteža, slika i oblika. Udžbenici i ostala papirna pomagala koja se danas masovno koriste u osnovnim školama u tom kontekstu postaju neinteresantna i bespotrebna. Prebacivanje na računarske programe omogućilo bi veću zainteresovanost među decom, jer bi na učenje deca delimično počela da gledaju kao na igru, odn, na nešto što sama žele da urade, bez prisiljavanja.

Za ovakvu nastavu potrebno je puno novca. Ako ima smisla ulagati u obrazovanje, onda je to ulaganje u ovakve računske aplikacije koja podstiču decu na učenje. Umesto da stranim investitorima ustupamo zemlju za džabe, plaćamo subvencije za megalomanske projekte koji na kraju propadnu, ili održavamo u životu preduzeća koja ništa ne proizvode, pametnije je uložiti u proizvodnju ovkavih softvera. Civilizacija se kreće ka ovom cilju. Na nekim mestima planete je već stigla. Mi odlučujemo hoće li kod nas stići pre ili kasnije.

 

Dušan Pavlović Blog

 

Dušan Pavlović

Dušan Pavlović

Na Fakultetu političkih nauka u Beogradu predaje savremenu političku ekonomiju sa teorijom javnog izbora, u zvanju vanrednog profesora, a na Univerzitetu u Gracu kao profesor po pozivu predaje kurseve iz ekonomskog razvoja i ekonomske i političke tranzicije u jugoistočnoj Evropi.

Oblasti interesovanja: Teorija racionalnog izbora i politička ekonomija demokratskih ustanova.

Objavio više radova iz oblasti: "Konsolidacija demokratskih ustanova u Srbiji posle 2000. godine"(2007), "Spisi iz političke ekonomije" (2010), "Teorija igara. Osnovne igre i primena" (2015).

Knjigu „Mašina za rasipanje para“ napisao na osnovu iskustva stečenog tokom pet meseci u Ministarstvu privrede. To je insajderska priča iz kabineta ministra privrede Saše Radulovića 2013-2014. gde je bio savetnik ministra.

Komentari

Klikni ovde da postaviš komentar

  • Skolstvo se menjalo, jos je Stipe Suvar imao zanimljive ideje usmerenog obrazovanja koje su i danas prisutni, dobro bi bilo da djaci imaju racunare a ne torbe od po 7 kilograma, polako ce se manje i pisati, nije mi samo jasno ulaganje u softvere obzirom da fakulteti ipak nemaju znanja da isteraju projekte do kraja optereceni nepotizmom i korupcijom, u manjoj meri se rade programi putem vpn-a i malo je placeno a po 16 sati se gleda i kuca a poslodavci mnogo ocekuju i dinar im veoma tezak, eventualno neka obuka i doskolavanje prosbetnih radnika sa nekim softverskim alatima pa da oni izradjuju programcice sa animacijama i pitalicama sto bi bilo sjajno da dostajebilo pripremi kao model resabanja stanja u prosveti i ponudi glasacima u maju 2016.

  • Moram da se delimično ne složim sa cenjenim gospodinom Pavlovićem. Dete mu ima odlične rezultate uporavo zahvaljujui tome što ne uči na računaru, nego pišući u svesku, odnosno vežbom. Podsetiću da u današnje vreme matematički geniji ne dolaze iz zemalja u kojima se u školstvu koriste visoke tehnologije, nego iz zamalja sa klasičnim obrazovanjem, Indije, Pakistana, Kine, Rusije, Japana… Isto se odnosi i na druge predmete odnosn nauke. Učenje na račuaru može da bude privlačno, i da nije dosadno, ali pitam ja vas, kada đacima obrazovanje i učenje nije bilo dosadno i odbojno? Nije problem đaka naterati na nauči nešto, veći je problem kako ga naučiti da to znanje zadrži, da ga ne zaboravi čim se završi ispitivanje za ocenu…

  • Što se tiče aplikacije, u potpunosti podržavam. Što se tiče igre, potpuno pogrešno mišljenje. Deca mora da se igraju i da uče iz igre. Kada vidim podršku tamo nekoj Tatjani (ne Tatjani iz pokreta DJB, ona je divna 🙂 ) nego nekoj koja kao nešto zna o ishrani a nema pojma, ili kad vidim pisanje o tome da deci treba skratiti igru, pitam se da li treba i dalje da podržavam pokret, u čijem najvišem rukovodstvu učestvuje neko sa takvim idejama?