Olja Bećković: Vučić uređuje, ucenjuje i kontroliše gotovo sve medije u Srbiji

Katarina Živanović, novinarka rubrike Društvo dnevnog lista „Danas“, pričala je sa najboljom srpskom televizijskom intervjuistkinjom i saznala kako ona danas gleda na medijsku i političku situaciju.

^{Foto: Milovan Milenović za “Vreme”}

Na televiziji nema emisija u kojima se razgovara o onome o čemu se diskutuje u svakoj kući. Ne priča se otvoreno ni po kafanama. Svi nešto šapuću. Diše se preko vajberskih škrga, kaže u razgovoru za Danas Olja Bećković, odgovarajući na pitanje šta se promenilo u protekle dve godine, koliko se Utisak nedelje ne emituje.

Razgovaramo u vreme kada se na Pinku svakodnevno čita saopštenje u kome Željko Mitrović odgovara Danasu na tekst „Država pomogla Pinku sa 3,9 miliona evra”.

Da li ste bili iznenađeni kada ste čuli da je Pink dobio novac od države, uprkos dugovanjima koja je u tom trenutku imao?

– Bila bih mnogo više iznenađena da taj novac nije dobio. A kako ga je dobio i zašto, jasno nam je gledajući tu televiziju u protekle četiri godine.

Kako vam je zvučao Mitrovićev odgovor, odnosno saopštenje?

– Njegov odgovor je tradicionalno zanimljiv i to je suština uređivačke politike te medijske kuće, odnosno uređivačke politike haustora, koje politički korektni ljudi nazivaju „kućama”. Dakle, to je dnevno obmanjivanje javnosti. Željko Mitrović odgovara na nešto što ga niko nije pitao, a preskače suštinu – da je on taj novac dobio 2014. godine, u trenutku kada je bio u ogromnim dugovima. To što on preskače taj mali momenat i što nam objašnjava kako stoji danas nema nikakve veze sa temom niti ga je neko to pitao. Lično, mnogo volim ta njegova saopštenja. Dovoljno mi je da vidim sliku Željka Mitrovića i meni je već smešno. Spadam u obožavaoce njegove literature i volela bih da on svaki dan nekom piše. Nije isključeno da ih i piše da bi mene usrećio jer svakako zna da njegovog gledaoca 24h Farme taj serijal o njegovom poslovičnom poštenju uopšte ne interesuje. Žao mi je samo jadnih novinara koji moraju izražajno da čitaju njegove gluposti.

Kako vam izgleda medijska slika Srbije?

– Kao što izgleda fizionomija Željka Mitrovića. Baš tako. Operisano od istine. Kao plastične jabuke, banane i grožđe koje se u vreme socijalizma držalo na stolovima ne bi li se stvarala iluzija da ima svega. Slika medija je i to kada vidite proteste zbog RTV Vojvodine i rušenja Savamale, a na njima upravo onoliko ljudi koliko ih je putem medija čulo da se tamo nešto događa. Sigurna sam da bi na tim protestima bilo 500 puta više ljudi kada bi uopšte znali za njih. Medijska slika je takva da vi nemate pojma šta se u Srbiji dešava ako niste na društvenim mrežama.

Sada se dotičemo teme o kojoj često pričate – ima li cenzure u Srbiji ili je reč o autocenzuri?

– Ova vlast… U stvari, to je pogrešan izraz. Kod nas ne postoji vlast, već jedan čovek. Taj čovek je uspeo da nametne lažnu temu o tome ima li cenzure ili, pak, samo autocenzure. Zašto se pravimo blesavi? Da, ima cenzure. I ne, nije tačno da ima tek autocenzure. Kad slušate premijera kakva je medijska slika, znajte da je sve suprotno od onoga što izgovori. Ako kaže – mediji su slobodni, znajte da nisu. Ako kaže da nikad nikog nije zvao, znači da je zvao pre dva minuta. Aleksandar Vučić uređuje, ucenjuje i kontroliše gotovo sve medije u Srbiji. Uvredljivo dosadna argumentacija: „A vidite Danas, NIN, Vreme” je čist cinizam. Kada sve saberemo na gomilu, znamo koliki je njihov tiraž, pa samim tim i uticaj.  Reći će – nema cenzure, inače vi i ja ne bismo sada razgovarali, nego sedeli u zatvoru. To vam je kao ona priča Lenjinovog baštovana: „Lenjin je divan čovek. Njegova radna soba je okrenuta ka dvorištu gde se igraju deca. Kada su nemirna, on im kaže da se igraju negde drugde. A mogao bi sve da ih postrelja”. Tako je i Vučić divan. Mi sedimo ovde i razgovaramo, a mogle bismo da budemo u zatvoru.

Zašto onda Insajder, recimo, nesmetano radi, a Utisak je ukinut?

– Prilično mi je nezgodno da o tome govorim. Već su me u intervjuu Insajderu saslušavali na tu temu. Ne znam da li sam prošla poligraf. I dalje ne mogu da dam drugi odgovor, sem da je procena da je uticaj Utiska nedelje bio veći nego uticaj Insajdera.

Šta je dokaz tome?

– Pa eto, ja ne radim, a Insajder radi. Ne znam kakva bi dodatna obdukcija bila potrebna.

Da li je Vučić dobar glumac?

– Dovodite me u situaciju da citiram Matiju Bećkovića. On je rekao da je Vučić glumac koji govori tekstove koje mu je neko drugi dodelio. A kao i svaki glumac, ne snosi odgovornost za ono što izgovara.

Da li vam je neka televizija u protekle dve godine ponudila da radite Utisak?

– Ne, niko me nije zvao. Odlikovana sam statusom “državnog neprijatelja”, evropskije rečeno, persona non grata. Bilo bi bolje za sve nas ako bi se ispostavilo da sam sve to izmislila. Da je to slobodan izbor urednika televizija, da nikome nije palo na pamet da bih ja mogla biti od neke koristi. Jasno je da televizije žive od oglašivača, a njih, opet, kontroliše jedan čovek. Ako bi neko zaposlio mene, smanjio bi broj reklamnih sekundi, a povećao broj minuta razgovora sa Vučićem lično ili sa njegovim izaslanicama pravilno raspoređenim po medijskoj sceni. Morao bi da objašnjava kako sam se usudila da u emisiju pozovem, recimo, Dražu Petrovića.

Na RTV Vojvodine se trenutno dešavaju turbulencije, ali premijer tvrdi da on nema nikakve veze sa tim.

– Da, nema veze, ali tvrdi da smenjeni novinari i urednici nisu dobro radili svoj posao. Sedite na Pinku i govorite da nikada nećete otići na RTV Vojvodine niti na RTS, jer ste uvređeni što ste bili treća vest, odnosno vesti nisu emitovane onim redosledom kako vi smatrate da treba. Zamislite kakav je to pritisak na urednike i novinare tih kuća? Šta vi mislite: Ako Slobodan Antonić ili Veljko Lalić više ne budu pozvani na RTS, hoćemo li to zvati cenzurom ili autocenzurom?

Očekujete li sličan scenario sa RTS, kao sa RTV Vojvodine?

– Ne očekujem. Mislim da i nema razloga, jer Vučić diže galamu o neposlušnosti RTS-a, koje u stvari nema. Novinari RTS-a se od lažnih optužbi brane na Tviteru, ali se uredništvo ne usuđuje da te neistine demantuje na javnom servisu. Oni se ne oglašavaju, a lažnoj slici o “žutom” RTS-u potpomaže trbuhozborac u novinama koje se ne mogu nazvati novinama. Primetila sam da je taj list najčitaniji u čekaonicama zdravstvenih ustanova. Ne znam da li smo tamo dospeli pošto smo to čitali, ili čitamo jer smo bolesni. Onaj koji više od mesec dana nema vremena da pročita izveštaj Zaštitnika građana, ima vremena da zakazuje višesatne TV intervjue ne bi li ukazao na tviteraška nepočinstva Jokanovića i Georgieva!? Onda vas neko pita gde su dokazi da ima pritisaka.

Svojevremeno ste se i vi zamerili tviterašima.

– Rekla sam, a to ću i da ponovim, da tviteraši precenjuju značaj društvenih mreža. I da to tvitovanje po 24 časa postaje uživanje samo po sebi. I samim tim što su tvitovali, misle da su uradili veliku stvar i dali doprinos demokratskom društvu. Navela sam primer. Stotine tviteraša su danima pozivale i retvitovale pozive za podršku Kokanu Mladenoviću, a kada mu je suđenje bilo zakazano, ispred suda se pojavilo njih, ako ne preuveličavam, devetoro. Nemam ništa protiv Tvitera. Tamo možete dosta toga da saznate, da pročitate nešto što ste propustili, pronađete link koji će vas podsetiti na Nebojšu iz Beograda ili ovih dana na intervju njegovog šefa od pre desetak godina u kome govori šta on misli o Zoranu Đinđiću. Samo sam govorila o opasnosti da se sav građanski angažman završi na tastaturi.

Jedan od uticajnih tviteraša je i Nebojša Krstić, koji je često bio gost u vašoj emisiji. Kako komentarišete njegovu iznenadnu podršku Aleksandru Vučiću?

– Nebojšu Krstića poznajem, odnosno poznavala sam ga više od 30 godina. Apsolutno ne razumem šta on to radi i zašto. Upravo zbog tih 30 godina ne želim da ga komentarišem. A mislim da bi bilo lepo da se i on seti tih godina pa da u tim tvitovima poštedi mene i moju porodicu. A i ne mora.

I Aleksandra Vučića poznajete dugo, od njegove 19. godine? 

– Da se razumemo, to se ne može porediti sa Krstićem. Njega sam sretala u televizijskom studiju, što ne znači da sam ga poznavala.

Koliko se promenio za sve ove godine?

– Uopšte se nije promenio. To je isti dečko. Misli isto, samo govori drugačije. To što više javno ne citira Šešelja nego „velikog Ogilvija”, što bi se reklo, mene mnogo ne fascinira. Verujem da ste primetili da on nas grdi u gotovo svakom svom nastupu. Retko propusti da kaže koliko je nezadovoljan narodom i odurnim srpskim mentalitetom koji ne ceni najmarljivije, najčestitije, najvrednije.

Kako je onda moguće da ima podršku gotovo polovine biračkog tela?

– Ako je istina da ima toliku podršku, nije mi jasno zašto je stalno ljut? On najbolje zna istinu o sebi i o istinitosti svojih rezultata. Mi ne znamo stepen zastrašivanja, stepen podmićivanja i falsifikovanja biračkih spiskova.

Verujete li da je toga bilo na proteklim izborima?

-Ne bih se iznenadila.

I ako zanemarimo procente, da li je SNS pobednik ili gubitnik izbora?

– Nikada nisam videla da je Novak Đoković, kada pobedi, ljut. Niti da protivnike naziva idiotima i „stručnjacima”. Prema tome, meni ponašanje Aleksandra Vučića ne izgleda kao ponašanje pobednika.

Zašto su izbori uopšte raspisani, šta je Vučić očekivao?

– Verujem da je očekivao ono što nam je prvo saopštio u izbornoj noći – 56 odsto, a da su ostale liste, sem DS i socijalista, ispod cenzusa. I sada se on, kao veliki legalista, mesec dana nakon izbora „žali” kako su neke liste “pa silu”, “ugurane” u skupštinu! Ko ih je ugurao? Ko je to mogao da uradi čoveku koga retko šta toliko zasmeje kao pomisao da bi se Putin mogao nešto pitati oko sastava Vlade? Ko bi se mogao usuditi na tako nešto kad svi znamo da “sa mnom niko tako ne sme da razgovara”?

Ko će biti u sastavu nove vlade?

– Svi za koje se Nebojša iz Beograda zaklinjao da nikad biti neće. Ni samostalni mandatar još ne zna delegaciju koja mu je delegirana.

U Utisku koji je trebalo da bude emitovan pre ukidanja kao gost najavljen je ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac. Šta biste ga sada pitali?

-Ne znam.

Da se sada emituje Utisak, koga ne biste zvali u goste?

– Aleksandra Vučića. To sam rekla i kada sam počela da pišem za NIN. Mogu da pravim intervjue sa svim političarima, ali ne i sa Vučićem.

Kao jedan od razloga naveli ste da mu ništa ne verujete.

– Tačno. Onda su usledile primedbe da li to znači da ostalima verujem? Ne. To samo znači da njemu ne verujem ništa.

Hoće li se Utisak ponovo negde emitovati?

-Ne izgleda tako.

Da li biste voleli da se emituje?

-Volela bih da živimo u zemlji u kojoj o tome ne odlučuje premijer.

A kada će mediji postati slobodni?

– Mislim da neće skoro. Dve godine kasnije ostala je slika da sam ja jedini novinar koji je dobijao pozive, dok god imate takav zavet ćutanja i konsenzus urednika i vlasnika medija da pevaju o slobodi, ništa se neće promeniti.

Da li su onda besmisleni protesti novinara?

– Nisu besmisleni, ali bojim se da su nebitni.

Da li ste se ikada osećali ugroženo baveći se novinarstvom?

– Imam taj neki prirodni mehanizam odbrane koji mi ne dozvoljava da o tome razmišljam. Novinarstvom sam počela da se bavim 1991, a svi dobro znamo kakvo je to vreme bilo. Ako se plašiš, nemoj da se baviš novinarstvom. Naravno da znam da mogu da mi urade sve što im padne na pamet, i više nego što već jesu. Ali ne mogu zbog toga da promenim način na koji govorim, na koji radim i na koji živim. Ne sumnjam da ću platiti cenu i za ovaj razgovor.

Prelaze li tabloidi granicu u izveštavanju?

– Ne da prelaze meru i granicu, nego je to sa one strane razuma. O tome nema rasprave u okviru priče o novinarstvu. Nedavno me je jedna mlada novinarka, koja je tek završila fakultet, pitala da li postoje zabranjena pitanja koja nikada ne bi smela da se postave. Rekla sam joj da takav udžbenik ne postoji, i da je to stvar vaspitanja, mere i ljudskosti. Nisam ni slutila šta me zapravo pita. Naime, objasnila mi je da njena koleginica, takođe mlada novinarka, od urednika dobila zadatak da pozove Ivicu Dačića i da ga pita: „Da li je tačno ono što je Tijana Ajfon izjavila – da vam je mali?“ Shvatate li koliko je to strašno? Biti u dilemi da li postaviti takvo pitanje ili izgubiti posao? Izgubi posao, devojčice, molim te!

Izvor: Danas

Autor: Katarina Živanović