Колумна Данице Поповић коју Политика није хтела да објави: Беневолентни диктатор

Ко год овај наслов схвати као комплимент нашем премијеру, неће ме изненадити.

Јер, овде се просвећена диктатура сматра решењем свих наших мука. Само, уклапа ли се наша стварност у тај идеал? О просвећености нашег владара немогуће је говорити, не само због бедног и све горег положаја школа, болница, позоришта или медија. Ко би поверовао у просвећеност вође који може да поднесе да му се руком посађени посланици фрљају “ваздуплоховима”, или “синеопсисима”, док учене људе назива глупацима кад објаве доказе о плагираним докторатима његовог министра полиције, или градоначелника?

Дакле, збогом просвећености, преостаје нам да говоримо о – беневолентном диктатору. У друштвеним наукама овај појам означава ауторитарног вођу који своју власт користи да би подстакао привредни раст и повећао друштвено благостање. Сад нам остаје да видимо је ли наш премијер ауторитаран, па ако јесте, је ли беневолентан, па ако јесте и то, онда следи најтеже питање: може ли беневолентни диктатор да покрене привредни раст?

Теза о ауторитарности нашег премијера може се доказати у три (његове) речи: “Не дам Гашића!”. Или у осам речи: “Требало је и мене да позову на рушење”, када је аферу Савамала описао као етички и естетички чин са непланираним лошим завршетком. Баш тако долазимо на тезу о беневолентности нашег вође. У обе поменуте афере (Хеликоптер и Савамала) премијер је истицао да су актери имали добре намере. О Гашићевим добрим намерама да и не говоримо, мада ни “идиоти из Савамале”, како их је премијер назвао, нису чинили зло, већ добро. Поменути “идиоти” нису тај епитет стекли зато што су бесправно рушили куће и малтретирали грађане, него су идиоти зато што су то радили ноћу! Дакле, није била лоша намера, него, ето, дешава се кад радиш са таквима.

Шта тек рећи о целодневној сеанси коју је премијер почео да обавља са грађанима, од којих су неки одмах добили посао, или лекове за децу, или шта су већ тражили. Па који би циник то осудио? Још када би премијер могао да се “телепронтује” у кућу сваког незадовољног грађанина, куд би нам крај био… А овако, пошто ће премијер у наредном мандату, ако потраје четири године, моћи да прими тек око седам хиљада људи, тешко да ће тај бољитак ико осетити. Ако рачунамо да само десет одсто људи у Србији не може да реши неки свој животни проблем кроз институције, а њих је седамсто и нешто хиљада, испада да ће ова акција донети бољитак једном једином проценту угрожених. Деведесет девет одсто невољника од тога неће имати никакве вајде!

Тако да је узалудно говорити о добрим намерама нашег премијера, макар да су – најбоље. Уосталом, пут у пакао одувек је био поплочан добрим намерама. Зато је од анализе карактера беневолентног диктатора далеко важније говорити о његовој моћи да покрене привредни раст и повећа друштвено благостање. Ту је проблем много већи. Тачно је да неке аутократије, то јест беневолентни диктатори, могу у кратком року да покрену снажнији раст од демократија. Али, кад се ти случајеви боље погледају (азијски тигрови, или Кина, на пример), постаје јасно да се тај модел Србима не би много допао: то је модел даноноћног рада, малих плата и бедних пензија, уз… ех, да .. уз огроман раст неједнакости и губитак политичких слобода.

Од свих беневолентних диктатура на овој планети јако је мали број успешних. На сваки пример Кине долази туце катастрофа попут Зимбабвеа, па се на крају испоставља да ипак недвосмислено брже и трајније расту земље које развијају институције. У Србији, међутим, нити институције функционишу, нити има назнака да ће се то десити. Овде партије управљају привредом, овде се никада неће увести јавни конкурси, а ствари ће се дешавати, или неће, онда када их премијер најави. Као у случају нове владе, на пример. Најпре је рекао за десет дана, па за месец дана, а сад је за то изгледа изгубио интересовање. Али нас је обавестио да грађане који су му били у посети не занима када ће нова влада бити формирана, већ их интересује “ко решава њихове проблеме”.

Па ко их решава? Ево, пише у наслову.

Зашто сам отишла из Политике

Уредништво дневног листа Политика одбило је да објави колумну “Беневолентни диктатор” професорке Економског факултета Данице Поповић због наслова.

– Нису ми први пут сада тражили да променим наслов колумне. Редакцији Политике био је неприхватљив и наслов “Демо(н)кратски програм Драгана Ђиласа” – али су објавили. Судбина мог овонедељног текста “Беневолентни диктатор” исто је започела (сугестијом да одустанем од наслова), али се завршила обавештењем да ће текст објавити једино ако наслов променим. Страх је у Политици очито много јачи данас него што је тада био – каже за Данас Даница Поповић, која је уредника Политике обавестила да после оваквог “третмана” њеног текста више неће писати за тај лист.

Извор: Даница Поповић, Данас