Ризик од гашења државних апотека
Када су грађани чули да неке државне апотеке пропадају, вероватно је већина помислила како ће тиме бити угрожени пацијенти и здравствени систем. Оно што највише може да забрине грађане у погледу гашења појединих државних апотека јесте чињеница да су државне апотекарске установе имале обавезу да у мањим срединама, приградским насељима и селима, отварају апотеке и тиме омогуће грађанима да остваре једно од загарантованих права из Устава, а то је право на здравствену заштиту. Већ се дешава да поједине државне апотеке у приградским насељима престају са радом, што ће мештане тих насеља натерати да прелазе и по 10 км (вероватно и много више у појединим деловима Србије) да би дошли до своје редовне терапије. У 21. веку то је потпуно непримерено, нецивилизовано и нехумано. У план мреже апотека нису уврштене приватне апотеке, самим тим оне тренутно немају никакву обавезу отварања апотека у руралним или слабо насељеним подручјима. Предлог Закона о апотекарској делатности од 01.06.2016. предвиђа обавезу да апотекарска установа (приватна или државна), уколико има више од 2 апотеке у једном граду, или више од 5 на територији Србије, мора да отвори апотеку у руралним и слабо насељеним подручјима уколико тамо већ не постоји апотека. Поставља се питање којим механизмима ће држава натерати приватне апотеке да отворе нерентабилне апотеке у насељима испод 1.000 становника. Питање је и шта ће се догодити уколико се јави више таквих установа и по којим критеријумима ће бити изабрана једна установа која ће отворити апотеку у неком селу.
Када је почео слом на тржишту лекова
Држава је 2013. године по први пут омогућила и приватним апотекама да склапају уговор са Републичким фондом за здравствено осигурање и тако издају грађанима лекове на рецепт, под истим условима као и државне апотеке, што је већина приватних апотека прихватила и почела да издаје лекове на рецепт. Ово је проузроковало настанак потпуно тржишне ситуације и створило директну конкуренцију приватних апотека државним. Државне су од тог момента почеле да се боре за своје место на тржишту у равноправној утакмици са приватним апотекарима, а морале су да се боре и са својим интерним проблемима, што је у последњем периоду кулминирало великим дуговањима према добављачима и блокадом снабдевања појединих установа. Државне апотеке не само да су изгубиле монополски положај рада са рецептима 2013.године, већ им је наметнута и обавеза да спроводе тендере на годишњем нивоу, што им значајно отежава набавку лекова, док приватне апотеке немају ту обавезу.
Нерационално запошљавање у државним апотекама
Државне апотеке су већ током више деценија жртве страначког управљања. Наиме, како се у градовима и општинама мењају странке на власти, тако нека друга политичка партија добија апотекарске установе као део “страначког постизборног плена”. Ово је довело до гомилања кадрова, лошег одабира кадрова у управама апотека и преоптерећења пословања трошковима за зараде.
Према доступним подацима који се могу наћи на сајтовима здравствених установа и сајту РФЗО поједине државне апотеке имају преко 7, а једна преко 8 запослених у просеку по свакој апотеци. Такве апотеке су тренутно у најгорој финансијској ситуацији. Државне апотеке које имају 4-5 запослених у просеку по једној апотеци су и даље ликвидне и успешно опстају на тржишту. У приватним апотекама ретко се налазе више од 4 запослена у просеку по једној апотеци, јер са већим бројем радника не би могле да опстану на тржишту. Последњих 25 година била је ствар престижа запослити се у државним апотекама, али је редак случај да је то запошљавање било спроведено јавним конкурсом. Запослени су врло ретко напуштали својевољно државне апотеке и прелазили у приватни сектор. Одлив се сводио на природно смањење броја запослених одласком у пензију.
Не постоји јасно дефинисан број запослених по једној апотеци, између осталог зато што немају све апотеке једнак број пацијената у току дана. Након отварања могућности да и приватне апотеке издају лекове на рецепт, обим посла у државним и приватним апотекама је приближно једнак и разлика у обиму посла се може пре објаснити положајем апотека (булеварске или квартовске апотеке), него разликом у власништву.
Како су опстајале приватне апотеке
За почетак се мора нагласити да се затварање апотека у приватном сектору дешава годинама уназад због генерално лоших услова пословања, нелојалне конкуренције, неуређеног тржишта, непостојања плана мреже апотека, ниске марже. О томе се у јавности мало говори, а држава није реаговала на проблеме и апеле приватних апотекара. За разлику од државних апотека, приватне апотеке до 2013. године нису имале тај додатни извор прихода од РФЗО који је заснован на раду са рецептима, те је њихово пословање било додатно угрожено. Углавном су се гасиле појединачне апотеке или здравствене установе које имају 2-3 апотеке у свом саставу. Велики ланци приватних апотека су углавном опстајали и поред наведених проблема, јер финансирање у тим установама често није било искључиво зависно од марже и промета у апотекама, већ и од других послова власника тих ланаца. Може се закључити да капитал стечен у другим делатностима улаган у фармацеутски сектор, првенствено апотеке. Новац у великим трговинским ланцима је свесно улаган у обарање цена лекова како би се ослабиле појединачне апотеке и мање апотекарске установе којима је то била једина делатност и тако уништила конкуренција. Велики су газили мале.
У здравству су последице оваквог укрупњавања дугорочно много озбиљније. Уколико је капитал једино мерило за опстанак на тржишту апотека, онда ће дефинитивно економски интерес превладати здравствени. Развијене земље су донеле низ препорука и закључака, чак се и Европски суд бавио том проблематиком, и недвосмислено је изнет став да апотекарски сектор не може бити посматран само као тржиште где владају искључиво закони тржишта, јер се тиме угрожава здравствена безбедност пацијената широм Европе. Битно је напоменути да је Европски суд 2009. године донео пресуду у којој се не оспорава одлука влада у Немачкој и Италији да ограниче власништво над апотекама, тако да један власник може имати највише 3 апотеке. Образложење је управо било то да је у овом случају здравствени интерес државе, односно здравствена безбедност пацијената испред основног постулата капитализма, а то је слободно тржиште и слобода пословања (отварања апотека).
Последњих годину дана, када им је пословање озбиљно угрожено, запослени из државних апотека су почели да траже послове у приватном сектору. Све су чешћи и протести апотекара на улицама, највише због смањења и кашњења плата.
Покрет Доста је било се залаже за прекид праксе страначког запошљавања и страначког постављања директора. Сматрамо да је главни узрок пада успешности пословања управо то што се апотекарске уставнове стављају под управу страначких кадрова који се бирају по накарадним критеријума (страначка припадност, а не нужно и стручност и адекватно радно искуство). Инсистирамо да се уведу конкурси, да се најбољи људи бирају за одговорна места, да се мери њихов учинак и да одговарају за резултате свога рада. Партијски паразитски систем мора да се размонтира.
Покрет Доста је било – Саша Радуловић
Тим за Војводину
Tekst je pisao neko ko nema blage veze sa stanjem apotekarskog sektora, uzroci i posledice su totalno promaseni.
Iz gore navedenog razloga i da se ne bi brukali pred strucnom javnoscu napisacu sledece:
-Prvo, drzavne apoteke odnosno drzavni apotekarski sektor, direktnom odlukom drzave nije konkurentan na trzistu iz razloga sto drzavne apoteke ne mogu da odobravaju popuste na lekove, zato sto lekove sa liste RFZO-a nabavljaju centralizovano putem tendera (koji i nije tender u pravno-tehnickom smislu, ali o tome drugi put), zato sto cena leka nije jedinstvena na trzistu kao u svim uredjenim drzavama i samim tim su direktno favorizovani privatni lanci apoteka.
-Drugo, od 2015.godine svi boniteti su ukinuti drzavnom apotekarskom sektoru i te bonitete ili dodatnu komercijalnu zaradu apoteka zadrzava za sebe RFZO i samim tim su prometi svih drzavnih apoteka preko noci drasticno pali.
-Trece, partijsko zaposljavanje je najmane zastupljeno u apotekarskom sektoru, broj i strukturu zaposlenih u ovoj drzavi jedino postuju drzavne apoteke, tacno odredjen broj farmaceuta i tehnicara i broj zaposlenih u apoteci varira u skladu sa velicinom i prometom apoteke. Na zalost, u privatnim lancima apoteka rade prekvalifikovane persone ili uglavnom farmaceutski tehnicari. Saglasan sam jedino sa tim da se direktor apotekarske ustanove bira po stranackoj liniji, ali vecina njih je do 2015. godine manje-vise odrzavala apoteke u zivotu.
-Cetvrto, postoje direktori apotekarskih ustanova koji su licno zarad ostvarenja svojih licnih interesa a putem procentualne stimulacije od strane farmaceutskih kompanija direktno odgovorni za tesku finansijsku situaciju u kojoj se nalaze njihove apoteke. Politika jednostavno nema mehanizme da izvuce novac iz drzavnih apoteka na nivou opstine, sav taj novac ide u najvecu rak ranu naseg zdrastvenog sistema RFZO. Samo cu navesti primere AU Pancevo, AU Novi Sad, AU Beograd..itd.
-Peto i poslednje, drzava se sama trudi da unisti drzavni apotekarski sektor, veliki inostrani privatni lanci apoteka ce pokupovati propale drzavne apoteke i nece postojati ni t od trzisnih pravila i uslova poslovanja. Kada RFZO raspise genericki tender po inn-u za lekove sa pozitivne liste RFZO-a, udarice smrtovnicu na drzavni apotekarski sektor. Inace po kvalitetu usluga, znanju , poznavanju idnikacija i kontraindikacija lekova i OTC preparata drzavni sektor je daleko ispred privatnog. Inace u poslu kojim se bavim vazi jedno nepisano pravilo, pacijenti idu u drzavnu apoteku po savet a u privatnoj obavljaju kupovinu.
-Otvaranje apoteka u malim mestima nema veze sa losim poslovanjem, mnostvo privatnih apoteka se otvorilo u malim mestima upravo u blizini drzavnih apoteka.
Toliko za sada, pomno cu pratiti ovu temu.
Konacno jedno strucno, ispravno, i farmaceutski tacno vidjenje situacije u citavoj apotekarskoj delatnosti. Nisu sve drzavne apoteke u problemima, mozda otezano rade, ali jos uvek rade. Apsolutno se slazem da su tek tenderi bezvezni jer se tu i te kako muva, trebalo bi da tenderi budu rasoisani po generici, lekari finansijski ograniceni sa propisivanjem lekova a uzrocno vezani da prime svakog pacijenta, pa da vidimo koiko bi se ustedelo. Citav krug je problematican- proizvodjac, veleprodaja, lekar, farmaceut, a kao slag na tortu je tu i RFZO koji ubira danak. Sto se tice velikih apoteka i realizacije u njima, takodje autor teksta nije u pravu, izuzev par velikih apoteka u kojima radi 8-9 zaposlenih, i koje su i te kako isplative, u manjim nije tako. E, sad, ako nam po apoteci racunate u broj zaposlenih i nemedicinski kadar, to je vec druga stvar. Drzavno zdravstvo, ili bar deo njega ,mora da ostane u drustvenoj svojini, jer- ode profit iznad kvaliteta zdravstvene usluge ,pa dalje. ZATO, predlazem da RFZO fakturise zdravstvenu uslugu a ne recept, pa da vidimo ko je gde. Svaka cast na komentaru..PRETHODNOM…
Konacno jedno strucno, ispravno, i farmaceutski tacno vidjenje situacije u citavoj apotekarskoj delatnosti. Nisu sve drzavne apoteke u problemima, mozda otezano rade, ali jos uvek rade. Apsolutno se slazem da su tek tenderi bezvezni jer se tu i te kako muva, trebalo bi da tenderi budu rasoisani po generici, lekari finansijski ograniceni sa propisivanjem lekova a uzrocno vezani da prime svakog pacijenta, pa da vidimo koiko bi se ustedelo. Citav krug je problematican- proizvodjac, veleprodaja, lekar, farmaceut, a kao slag na tortu je tu i RFZO koji ubira danak. Sto se tice velikih apoteka i realizacije u njima, takodje autor teksta nije u pravu, izuzev par velikih apoteka u kojima radi 8-9 zaposlenih, i koje su i te kako isplative, u manjim nije tako. E, sad, ako nam po apoteci racunate u broj zaposlenih i nemedicinski kadar, to je vec druga stvar. Drzavno zdravstvo, ili bar deo njega ,mora da ostane u drustvenoj svojini, jer- ode profit iznad kvaliteta zdravstvene usluge ,pa dalje. ZATO, predlazem da RFZO fakturise zdravstvenu uslugu a ne recept, pa da vidimo ko je gde. Svaka cast na komentaru..PRETHODNOM…
Kada govorimo o uzrocima i posledicama lošeg stanja u apotekarskom sektoru, potrebno je malo se osvrnuti na istorijat događanja u ovom sektoru. Nekada smo imali samo državne apoteke u kojima se radilo u skladu sa važećim propisima tog vremena. Onda su krenule da se otvaraju privatne apoteke (u daleko manjem obimu nego što se to sada dešava), koje – da bi opstale na tržištu, jer nisu imale mogućnost izdavanja lekova na recept o trošku RZZO, počinju da prodaju sve vrste lekova – bez obzira na režim izdavanja leka… Po meni – još tada nastaje problem, a to je nešto što se događa već više od 20 godina.
Zatim je tadašnji RZZO dao mogućnost i privatnim apotekama da izdaju lekove na recept, ali ih je ograničio finansijskim iznosom – koji su apoteke trošile za 5-10 dana u mesecu. Ubrzo zatim, krenula su kašnjenja fonda u plaćanju pa su mnoge privatne apoteke ostale uskraćene za svoj novac i zbog toga je došlo do raskidanja ugovora i prestanka izdavanja lekova na recept u privatnim apotekama.
Privatne apoteke pronalaze način za opstanak na tržištu tako što više ne postoji kriterijumi da se nešto proda (osim narkotičkih lekova) i to predstavlja početak sunovrata farmaceutske zdravstvene delatnosti!
Velike kompanije, shvatajući da naše tržište nije uređeno, kreću u ozbiljnu akciju za pravljenje što većeg prometa lekova, pa tako kreću da stimulišu lekare da što više pišu određenu vrstu lekova, a i apotekare da izdaju iste te lekove…
RFZO uvodi računarsku obradu recepata, kako bi što lakše i jednostavnije stizao do potrebnih podataka – potrebnih da bi uticao na povećanu potrošnju lekova.
Zbog povećanog obima posla, državne apoteke, kao jedine koje su izdavale lekove na recept, morale su dodatno zapošljavati radnike (i odatle VIŠAK zaposlenih u državnom sektoru nakon izjednačavanja sa privatnim apotekama). Par godina nakon uvođenja elektronskog fakturisanja recepata RFZO uviđa da problem nije u apotekarskom sektoru, već u propisivanju lekova. Uvode se indikaciona i druga OGRANIČENJA u propisivanju lekova i PROCENTUALNA PARTICIPACIJA. Ove mere su dovele do odgovarajućeg pomaka u smanjenju potrošnje lekova, ali samo o trošku RFZO-a, ali su zato izazvale revolt građana i odlazak u privatne apoteke da kupuju lekove koje ne mogu dobiti na recept.
Obzirom da radnici državnih apoteka već tada nisu spadali u tzv. ugovorene radnike (nisu dobijali platu od države), morali su se potruditi da zarade svoju platu – pa se na taj način i državne apoteke uključuju u ”borbu” za pacijente i za povećanje prometa.
HAOS u državnim apotekam nastaje potpuno neplanskom odlukom ministarstva zdravlja da u izdavanje recepata uključi i privatne apoteke. Ogroman broj zaposlenih, primljen iz razloga povećanog obima posla – sada više nema potrebu za tim. Međutim, obzirom da se radi o državnom sektoru, gde se vodi računa da se radnik ispoštuje u svakom pogledu, broj radnika se ne smanjuje, a jedan od razloga za to je i obaveza da se radniku mora isplatiti odgovarajuća naknada – ukoliko se njegovo mesto proglasi kao višak…
Da zlo ne bude samo – država uvodi i centralizovane javne nabavke, kojima smanjuje cenu leka, oduzima bonitete apotekama, pri tom ostavljajući nedopustivo i neisplativo malu maržu za lekove od 12% i pomagala od 4% i na taj način dodatno pogoršava ionako narušeno pozitivno poslovanje apoteka. Na osnovu mišljenja uprave za javne nabavke – obavezu sprovođenja javne nabavke imaju samo državne apoteke (jer po njihovom mišljenju državne apoteke i dalje imaju monopolski položaj na tržištu lekova!!!), dok privatne apoteke ovu obavezu nemaju.
Svi ovi postupci navode na zaključak da neko želi sistemski da oslabi državni sektor apotekarstva, da ga prikaže kao ”lošu i neodgovornu” organizaciju, što navodi na zaključak da bi se uskoro državne apoteke mogle naći u privatnim rukama zahuktale ”farmaceutske mafije”…
Da država ništa ne preduzima po ovom pitanju govori i činjenica da smo mi jedna od retkih (neuređenih) zemalja u kojoj je dozvoljeno da postoji tzv. vertikalna povezanost, odnosno da fabrika (čija je delatnost PRAVLJENJE LEKOVA) ili veledrogerija (čija je delatnost SNABDEVANJE APOTEKA) poseduju SVOJE apoteke i na taj način direktno utiče na cene lekova na tržištu, što samo po sebi predstavlja NELOJALNU konkurenciju.
Pojedini lanci apoteka snabdevaju se direktno u fabrikama. Na taj način dobijaju odgovarajuće popuste i u mogućnosti su da spuštaju cene do te mere da to ugrožava rad svih konkurentskih apoteka! Pojedine veletrgovine u svojim apotekama drže niže cene od onih koje se nalaze u državnim apotekama – koje se snabdevaju na jedini legalan način, putem veletrgovina…
Vrteći se u krug na ovu temu bih mogao napisati još nekoliko strana, međutim, suština ove priče je trenutni HAOS na tržištu izazvan dugogodišnje nestručnim radom ministarstva zdravlja, koje u svojim redovima nema dovoljno farmaceuta i ne sluša mišljenje struke – farmaceutske komore Srbije.
Jedina smo zemlja – možda i u svetu, koja nema donet Zakon o apotekarskoj delatnosti.
Apotekarska zdravstvena delatnost svela se na trgovinu lekovima i pravljenje profita bez ikakvih drugih kriterijuma, što sigurno nije u interesu očuvanja zdravlja stanovništva.
Nekontrolisanim otvaranjem apoteka mnoge apoteke su došle u situaciju da se bore za opstanak – bez mogućnosti unapređenja farmaceutske zdravstvene delatnosti, već golom borbom za profit. Plata farmaceuta je srozana ispod nivoa prosečnog zanatlije. Ugled farmaceuta se svakodnevno srozava time što niču apoteke koje odobravaju popuste NA LEKOVE i do 60% – na taj način svrstavajući sve one apoteke koje to ne mogu (a ne mogu ni ove što se reklamiraju – jer to u stvari i nije istina. Snižavaju se samo pojedini artikli, za koje je čak i sumnjivo poreklo…) – svrstavaju se u ”farmaceutsku mafiju”, iako u njima rade farmaceutski stručnjaci sa završenim fakultetima i koji samo traže da to svoje znanje mogu preneti na pacijenta – utičući na njegovo opšte zdravstveno stanje, a ne da se to znanje svede na OBAVEZU od strane vlasnika apoteke da se što više proda – kako bi se zaradila i ta nekakva nazovi plata…
Da li je moguće da u ovoj zemlji samo ”starlete” i pevačice mogu da zarade i kupuju džipove, stanove i letuju po ekskluzivnim mestima, a da ljudi od struke sve to mirno gledaju i pokušavaju da sastave kraj sa krajem od svoje zarade?
Dokle tako?!!!
Treba li svi da ”odu” iz ove države, pa da onda krenu starlete i pevačice da rade po apotekama – da bi shvatili da se od te plate ne može dostojanstveno živeti…