Rizik od gašenja državnih apoteka
Kada su građani čuli da neke državne apoteke propadaju, verovatno je većina pomislila kako će time biti ugroženi pacijenti i zdravstveni sistem. Ono što najviše može da zabrine građane u pogledu gašenja pojedinih državnih apoteka jeste činjenica da su državne apotekarske ustanove imale obavezu da u manjim sredinama, prigradskim naseljima i selima, otvaraju apoteke i time omoguće građanima da ostvare jedno od zagarantovanih prava iz Ustava, a to je pravo na zdravstvenu zaštitu. Već se dešava da pojedine državne apoteke u prigradskim naseljima prestaju sa radom, što će meštane tih naselja naterati da prelaze i po 10 km (verovatno i mnogo više u pojedinim delovima Srbije) da bi došli do svoje redovne terapije. U 21. veku to je potpuno neprimereno, necivilizovano i nehumano. U plan mreže apoteka nisu uvrštene privatne apoteke, samim tim one trenutno nemaju nikakvu obavezu otvaranja apoteka u ruralnim ili slabo naseljenim područjima. Predlog Zakona o apotekarskoj delatnosti od 01.06.2016. predviđa obavezu da apotekarska ustanova (privatna ili državna), ukoliko ima više od 2 apoteke u jednom gradu, ili više od 5 na teritoriji Srbije, mora da otvori apoteku u ruralnim i slabo naseljenim područjima ukoliko tamo već ne postoji apoteka. Postavlja se pitanje kojim mehanizmima će država naterati privatne apoteke da otvore nerentabilne apoteke u naseljima ispod 1.000 stanovnika. Pitanje je i šta će se dogoditi ukoliko se javi više takvih ustanova i po kojim kriterijumima će biti izabrana jedna ustanova koja će otvoriti apoteku u nekom selu.
Kada je počeo slom na tržištu lekova
Država je 2013. godine po prvi put omogućila i privatnim apotekama da sklapaju ugovor sa Republičkim fondom za zdravstveno osiguranje i tako izdaju građanima lekove na recept, pod istim uslovima kao i državne apoteke, što je većina privatnih apoteka prihvatila i počela da izdaje lekove na recept. Ovo je prouzrokovalo nastanak potpuno tržišne situacije i stvorilo direktnu konkurenciju privatnih apoteka državnim. Državne su od tog momenta počele da se bore za svoje mesto na tržištu u ravnopravnoj utakmici sa privatnim apotekarima, a morale su da se bore i sa svojim internim problemima, što je u poslednjem periodu kulminiralo velikim dugovanjima prema dobavljačima i blokadom snabdevanja pojedinih ustanova. Državne apoteke ne samo da su izgubile monopolski položaj rada sa receptima 2013.godine, već im je nametnuta i obaveza da sprovode tendere na godišnjem nivou, što im značajno otežava nabavku lekova, dok privatne apoteke nemaju tu obavezu.
Neracionalno zapošljavanje u državnim apotekama
Državne apoteke su već tokom više decenija žrtve stranačkog upravljanja. Naime, kako se u gradovima i opštinama menjaju stranke na vlasti, tako neka druga politička partija dobija apotekarske ustanove kao deo “stranačkog postizbornog plena”. Ovo je dovelo do gomilanja kadrova, lošeg odabira kadrova u upravama apoteka i preopterećenja poslovanja troškovima za zarade.
Prema dostupnim podacima koji se mogu naći na sajtovima zdravstvenih ustanova i sajtu RFZO pojedine državne apoteke imaju preko 7, a jedna preko 8 zaposlenih u proseku po svakoj apoteci. Takve apoteke su trenutno u najgoroj finansijskoj situaciji. Državne apoteke koje imaju 4-5 zaposlenih u proseku po jednoj apoteci su i dalje likvidne i uspešno opstaju na tržištu. U privatnim apotekama retko se nalaze više od 4 zaposlena u proseku po jednoj apoteci, jer sa većim brojem radnika ne bi mogle da opstanu na tržištu. Poslednjih 25 godina bila je stvar prestiža zaposliti se u državnim apotekama, ali je redak slučaj da je to zapošljavanje bilo sprovedeno javnim konkursom. Zaposleni su vrlo retko napuštali svojevoljno državne apoteke i prelazili u privatni sektor. Odliv se svodio na prirodno smanjenje broja zaposlenih odlaskom u penziju.
Ne postoji jasno definisan broj zaposlenih po jednoj apoteci, između ostalog zato što nemaju sve apoteke jednak broj pacijenata u toku dana. Nakon otvaranja mogućnosti da i privatne apoteke izdaju lekove na recept, obim posla u državnim i privatnim apotekama je približno jednak i razlika u obimu posla se može pre objasniti položajem apoteka (bulevarske ili kvartovske apoteke), nego razlikom u vlasništvu.
Kako su opstajale privatne apoteke
Za početak se mora naglasiti da se zatvaranje apoteka u privatnom sektoru dešava godinama unazad zbog generalno loših uslova poslovanja, nelojalne konkurencije, neuređenog tržišta, nepostojanja plana mreže apoteka, niske marže. O tome se u javnosti malo govori, a država nije reagovala na probleme i apele privatnih apotekara. Za razliku od državnih apoteka, privatne apoteke do 2013. godine nisu imale taj dodatni izvor prihoda od RFZO koji je zasnovan na radu sa receptima, te je njihovo poslovanje bilo dodatno ugroženo. Uglavnom su se gasile pojedinačne apoteke ili zdravstvene ustanove koje imaju 2-3 apoteke u svom sastavu. Veliki lanci privatnih apoteka su uglavnom opstajali i pored navedenih problema, jer finansiranje u tim ustanovama često nije bilo isključivo zavisno od marže i prometa u apotekama, već i od drugih poslova vlasnika tih lanaca. Može se zaključiti da kapital stečen u drugim delatnostima ulagan u farmaceutski sektor, prvenstveno apoteke. Novac u velikim trgovinskim lancima je svesno ulagan u obaranje cena lekova kako bi se oslabile pojedinačne apoteke i manje apotekarske ustanove kojima je to bila jedina delatnost i tako uništila konkurencija. Veliki su gazili male.
U zdravstvu su posledice ovakvog ukrupnjavanja dugoročno mnogo ozbiljnije. Ukoliko je kapital jedino merilo za opstanak na tržištu apoteka, onda će definitivno ekonomski interes prevladati zdravstveni. Razvijene zemlje su donele niz preporuka i zaključaka, čak se i Evropski sud bavio tom problematikom, i nedvosmisleno je iznet stav da apotekarski sektor ne može biti posmatran samo kao tržište gde vladaju isključivo zakoni tržišta, jer se time ugrožava zdravstvena bezbednost pacijenata širom Evrope. Bitno je napomenuti da je Evropski sud 2009. godine doneo presudu u kojoj se ne osporava odluka vlada u Nemačkoj i Italiji da ograniče vlasništvo nad apotekama, tako da jedan vlasnik može imati najviše 3 apoteke. Obrazloženje je upravo bilo to da je u ovom slučaju zdravstveni interes države, odnosno zdravstvena bezbednost pacijenata ispred osnovnog postulata kapitalizma, a to je slobodno tržište i sloboda poslovanja (otvaranja apoteka).
Poslednjih godinu dana, kada im je poslovanje ozbiljno ugroženo, zaposleni iz državnih apoteka su počeli da traže poslove u privatnom sektoru. Sve su češći i protesti apotekara na ulicama, najviše zbog smanjenja i kašnjenja plata.
Pokret Dosta je bilo se zalaže za prekid prakse stranačkog zapošljavanja i stranačkog postavljanja direktora. Smatramo da je glavni uzrok pada uspešnosti poslovanja upravo to što se apotekarske ustavnove stavljaju pod upravu stranačkih kadrova koji se biraju po nakaradnim kriterijuma (stranačka pripadnost, a ne nužno i stručnost i adekvatno radno iskustvo). Insistiramo da se uvedu konkursi, da se najbolji ljudi biraju za odgovorna mesta, da se meri njihov učinak i da odgovaraju za rezultate svoga rada. Partijski parazitski sistem mora da se razmontira.
Pokret Dosta je bilo – Saša Radulović
Tim za Vojvodinu
Tekst je pisao neko ko nema blage veze sa stanjem apotekarskog sektora, uzroci i posledice su totalno promaseni.
Iz gore navedenog razloga i da se ne bi brukali pred strucnom javnoscu napisacu sledece:
-Prvo, drzavne apoteke odnosno drzavni apotekarski sektor, direktnom odlukom drzave nije konkurentan na trzistu iz razloga sto drzavne apoteke ne mogu da odobravaju popuste na lekove, zato sto lekove sa liste RFZO-a nabavljaju centralizovano putem tendera (koji i nije tender u pravno-tehnickom smislu, ali o tome drugi put), zato sto cena leka nije jedinstvena na trzistu kao u svim uredjenim drzavama i samim tim su direktno favorizovani privatni lanci apoteka.
-Drugo, od 2015.godine svi boniteti su ukinuti drzavnom apotekarskom sektoru i te bonitete ili dodatnu komercijalnu zaradu apoteka zadrzava za sebe RFZO i samim tim su prometi svih drzavnih apoteka preko noci drasticno pali.
-Trece, partijsko zaposljavanje je najmane zastupljeno u apotekarskom sektoru, broj i strukturu zaposlenih u ovoj drzavi jedino postuju drzavne apoteke, tacno odredjen broj farmaceuta i tehnicara i broj zaposlenih u apoteci varira u skladu sa velicinom i prometom apoteke. Na zalost, u privatnim lancima apoteka rade prekvalifikovane persone ili uglavnom farmaceutski tehnicari. Saglasan sam jedino sa tim da se direktor apotekarske ustanove bira po stranackoj liniji, ali vecina njih je do 2015. godine manje-vise odrzavala apoteke u zivotu.
-Cetvrto, postoje direktori apotekarskih ustanova koji su licno zarad ostvarenja svojih licnih interesa a putem procentualne stimulacije od strane farmaceutskih kompanija direktno odgovorni za tesku finansijsku situaciju u kojoj se nalaze njihove apoteke. Politika jednostavno nema mehanizme da izvuce novac iz drzavnih apoteka na nivou opstine, sav taj novac ide u najvecu rak ranu naseg zdrastvenog sistema RFZO. Samo cu navesti primere AU Pancevo, AU Novi Sad, AU Beograd..itd.
-Peto i poslednje, drzava se sama trudi da unisti drzavni apotekarski sektor, veliki inostrani privatni lanci apoteka ce pokupovati propale drzavne apoteke i nece postojati ni t od trzisnih pravila i uslova poslovanja. Kada RFZO raspise genericki tender po inn-u za lekove sa pozitivne liste RFZO-a, udarice smrtovnicu na drzavni apotekarski sektor. Inace po kvalitetu usluga, znanju , poznavanju idnikacija i kontraindikacija lekova i OTC preparata drzavni sektor je daleko ispred privatnog. Inace u poslu kojim se bavim vazi jedno nepisano pravilo, pacijenti idu u drzavnu apoteku po savet a u privatnoj obavljaju kupovinu.
-Otvaranje apoteka u malim mestima nema veze sa losim poslovanjem, mnostvo privatnih apoteka se otvorilo u malim mestima upravo u blizini drzavnih apoteka.
Toliko za sada, pomno cu pratiti ovu temu.
Konacno jedno strucno, ispravno, i farmaceutski tacno vidjenje situacije u citavoj apotekarskoj delatnosti. Nisu sve drzavne apoteke u problemima, mozda otezano rade, ali jos uvek rade. Apsolutno se slazem da su tek tenderi bezvezni jer se tu i te kako muva, trebalo bi da tenderi budu rasoisani po generici, lekari finansijski ograniceni sa propisivanjem lekova a uzrocno vezani da prime svakog pacijenta, pa da vidimo koiko bi se ustedelo. Citav krug je problematican- proizvodjac, veleprodaja, lekar, farmaceut, a kao slag na tortu je tu i RFZO koji ubira danak. Sto se tice velikih apoteka i realizacije u njima, takodje autor teksta nije u pravu, izuzev par velikih apoteka u kojima radi 8-9 zaposlenih, i koje su i te kako isplative, u manjim nije tako. E, sad, ako nam po apoteci racunate u broj zaposlenih i nemedicinski kadar, to je vec druga stvar. Drzavno zdravstvo, ili bar deo njega ,mora da ostane u drustvenoj svojini, jer- ode profit iznad kvaliteta zdravstvene usluge ,pa dalje. ZATO, predlazem da RFZO fakturise zdravstvenu uslugu a ne recept, pa da vidimo ko je gde. Svaka cast na komentaru..PRETHODNOM…
Konacno jedno strucno, ispravno, i farmaceutski tacno vidjenje situacije u citavoj apotekarskoj delatnosti. Nisu sve drzavne apoteke u problemima, mozda otezano rade, ali jos uvek rade. Apsolutno se slazem da su tek tenderi bezvezni jer se tu i te kako muva, trebalo bi da tenderi budu rasoisani po generici, lekari finansijski ograniceni sa propisivanjem lekova a uzrocno vezani da prime svakog pacijenta, pa da vidimo koiko bi se ustedelo. Citav krug je problematican- proizvodjac, veleprodaja, lekar, farmaceut, a kao slag na tortu je tu i RFZO koji ubira danak. Sto se tice velikih apoteka i realizacije u njima, takodje autor teksta nije u pravu, izuzev par velikih apoteka u kojima radi 8-9 zaposlenih, i koje su i te kako isplative, u manjim nije tako. E, sad, ako nam po apoteci racunate u broj zaposlenih i nemedicinski kadar, to je vec druga stvar. Drzavno zdravstvo, ili bar deo njega ,mora da ostane u drustvenoj svojini, jer- ode profit iznad kvaliteta zdravstvene usluge ,pa dalje. ZATO, predlazem da RFZO fakturise zdravstvenu uslugu a ne recept, pa da vidimo ko je gde. Svaka cast na komentaru..PRETHODNOM…
Kada govorimo o uzrocima i posledicama lošeg stanja u apotekarskom sektoru, potrebno je malo se osvrnuti na istorijat događanja u ovom sektoru. Nekada smo imali samo državne apoteke u kojima se radilo u skladu sa važećim propisima tog vremena. Onda su krenule da se otvaraju privatne apoteke (u daleko manjem obimu nego što se to sada dešava), koje – da bi opstale na tržištu, jer nisu imale mogućnost izdavanja lekova na recept o trošku RZZO, počinju da prodaju sve vrste lekova – bez obzira na režim izdavanja leka… Po meni – još tada nastaje problem, a to je nešto što se događa već više od 20 godina.
Zatim je tadašnji RZZO dao mogućnost i privatnim apotekama da izdaju lekove na recept, ali ih je ograničio finansijskim iznosom – koji su apoteke trošile za 5-10 dana u mesecu. Ubrzo zatim, krenula su kašnjenja fonda u plaćanju pa su mnoge privatne apoteke ostale uskraćene za svoj novac i zbog toga je došlo do raskidanja ugovora i prestanka izdavanja lekova na recept u privatnim apotekama.
Privatne apoteke pronalaze način za opstanak na tržištu tako što više ne postoji kriterijumi da se nešto proda (osim narkotičkih lekova) i to predstavlja početak sunovrata farmaceutske zdravstvene delatnosti!
Velike kompanije, shvatajući da naše tržište nije uređeno, kreću u ozbiljnu akciju za pravljenje što većeg prometa lekova, pa tako kreću da stimulišu lekare da što više pišu određenu vrstu lekova, a i apotekare da izdaju iste te lekove…
RFZO uvodi računarsku obradu recepata, kako bi što lakše i jednostavnije stizao do potrebnih podataka – potrebnih da bi uticao na povećanu potrošnju lekova.
Zbog povećanog obima posla, državne apoteke, kao jedine koje su izdavale lekove na recept, morale su dodatno zapošljavati radnike (i odatle VIŠAK zaposlenih u državnom sektoru nakon izjednačavanja sa privatnim apotekama). Par godina nakon uvođenja elektronskog fakturisanja recepata RFZO uviđa da problem nije u apotekarskom sektoru, već u propisivanju lekova. Uvode se indikaciona i druga OGRANIČENJA u propisivanju lekova i PROCENTUALNA PARTICIPACIJA. Ove mere su dovele do odgovarajućeg pomaka u smanjenju potrošnje lekova, ali samo o trošku RFZO-a, ali su zato izazvale revolt građana i odlazak u privatne apoteke da kupuju lekove koje ne mogu dobiti na recept.
Obzirom da radnici državnih apoteka već tada nisu spadali u tzv. ugovorene radnike (nisu dobijali platu od države), morali su se potruditi da zarade svoju platu – pa se na taj način i državne apoteke uključuju u ”borbu” za pacijente i za povećanje prometa.
HAOS u državnim apotekam nastaje potpuno neplanskom odlukom ministarstva zdravlja da u izdavanje recepata uključi i privatne apoteke. Ogroman broj zaposlenih, primljen iz razloga povećanog obima posla – sada više nema potrebu za tim. Međutim, obzirom da se radi o državnom sektoru, gde se vodi računa da se radnik ispoštuje u svakom pogledu, broj radnika se ne smanjuje, a jedan od razloga za to je i obaveza da se radniku mora isplatiti odgovarajuća naknada – ukoliko se njegovo mesto proglasi kao višak…
Da zlo ne bude samo – država uvodi i centralizovane javne nabavke, kojima smanjuje cenu leka, oduzima bonitete apotekama, pri tom ostavljajući nedopustivo i neisplativo malu maržu za lekove od 12% i pomagala od 4% i na taj način dodatno pogoršava ionako narušeno pozitivno poslovanje apoteka. Na osnovu mišljenja uprave za javne nabavke – obavezu sprovođenja javne nabavke imaju samo državne apoteke (jer po njihovom mišljenju državne apoteke i dalje imaju monopolski položaj na tržištu lekova!!!), dok privatne apoteke ovu obavezu nemaju.
Svi ovi postupci navode na zaključak da neko želi sistemski da oslabi državni sektor apotekarstva, da ga prikaže kao ”lošu i neodgovornu” organizaciju, što navodi na zaključak da bi se uskoro državne apoteke mogle naći u privatnim rukama zahuktale ”farmaceutske mafije”…
Da država ništa ne preduzima po ovom pitanju govori i činjenica da smo mi jedna od retkih (neuređenih) zemalja u kojoj je dozvoljeno da postoji tzv. vertikalna povezanost, odnosno da fabrika (čija je delatnost PRAVLJENJE LEKOVA) ili veledrogerija (čija je delatnost SNABDEVANJE APOTEKA) poseduju SVOJE apoteke i na taj način direktno utiče na cene lekova na tržištu, što samo po sebi predstavlja NELOJALNU konkurenciju.
Pojedini lanci apoteka snabdevaju se direktno u fabrikama. Na taj način dobijaju odgovarajuće popuste i u mogućnosti su da spuštaju cene do te mere da to ugrožava rad svih konkurentskih apoteka! Pojedine veletrgovine u svojim apotekama drže niže cene od onih koje se nalaze u državnim apotekama – koje se snabdevaju na jedini legalan način, putem veletrgovina…
Vrteći se u krug na ovu temu bih mogao napisati još nekoliko strana, međutim, suština ove priče je trenutni HAOS na tržištu izazvan dugogodišnje nestručnim radom ministarstva zdravlja, koje u svojim redovima nema dovoljno farmaceuta i ne sluša mišljenje struke – farmaceutske komore Srbije.
Jedina smo zemlja – možda i u svetu, koja nema donet Zakon o apotekarskoj delatnosti.
Apotekarska zdravstvena delatnost svela se na trgovinu lekovima i pravljenje profita bez ikakvih drugih kriterijuma, što sigurno nije u interesu očuvanja zdravlja stanovništva.
Nekontrolisanim otvaranjem apoteka mnoge apoteke su došle u situaciju da se bore za opstanak – bez mogućnosti unapređenja farmaceutske zdravstvene delatnosti, već golom borbom za profit. Plata farmaceuta je srozana ispod nivoa prosečnog zanatlije. Ugled farmaceuta se svakodnevno srozava time što niču apoteke koje odobravaju popuste NA LEKOVE i do 60% – na taj način svrstavajući sve one apoteke koje to ne mogu (a ne mogu ni ove što se reklamiraju – jer to u stvari i nije istina. Snižavaju se samo pojedini artikli, za koje je čak i sumnjivo poreklo…) – svrstavaju se u ”farmaceutsku mafiju”, iako u njima rade farmaceutski stručnjaci sa završenim fakultetima i koji samo traže da to svoje znanje mogu preneti na pacijenta – utičući na njegovo opšte zdravstveno stanje, a ne da se to znanje svede na OBAVEZU od strane vlasnika apoteke da se što više proda – kako bi se zaradila i ta nekakva nazovi plata…
Da li je moguće da u ovoj zemlji samo ”starlete” i pevačice mogu da zarade i kupuju džipove, stanove i letuju po ekskluzivnim mestima, a da ljudi od struke sve to mirno gledaju i pokušavaju da sastave kraj sa krajem od svoje zarade?
Dokle tako?!!!
Treba li svi da ”odu” iz ove države, pa da onda krenu starlete i pevačice da rade po apotekama – da bi shvatili da se od te plate ne može dostojanstveno živeti…