Opšte je prihvaćeno mišljenje da je kapitalizam najefikasnije društveno uređenje koje je uspostavljeno do danas. Takođe postoji konsenzus da danas egzistiraju različiti oblici kapitalizma i da ne postoji jedinstvena definicija tog društvenog uređenja. Ono što se može smatrati temeljem svakog oblika kapitalizma je: privatna svojina nad sredstvima za proizvodnju, slobodno tržište i vladavina prava.
Kada je Srbija krenula u promenu društvenog sistema nametnuto je mišljenje da će uspostavljanje privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju uvesti srpsko društvo u blagostanje. Pri tome, svesno ili nesvesno, nije se mnogo marilo za uspostavljanje slobodnog tržišta i vladavine prava. Međutim, u poslednje vreme i postulat private svojine se relativizuje, prefinjeno ili brutalno.
Prefinjeno relativizovanje privatne svojine se vrši kroz privilegovan položaj stranih investitora i domaćih tajkuna, sa jedne strane i prepoznavanje privatne svojine malih preduzetnika i građana samo i isključivo kroz njihove poreske obaveze. Dakle mali preduzetnici i građani su tu da plaćaju porez, a ne da postavljaju “nezgodna pitanja”.
Najnoviji primer brutalnog relativizovanja private svojine su događaji u Savamali. Paradoksalno, na razdaljini od 100 metara imate primer u kome su angažovani svi državni resursi, oni matrijalni, kadrovski i markentiški u postupku podsticaja privatne svojine strane kompanije zvane “Beograd na vodi” i najblaže rečeno, potpune destrukcije u zaštiti private svojine lokalnog preduzetnika u Savamali do potpunog uništenja njegove svojine.
U primeni postulata slobodnog tržišta primenjuju se prefinjeni mehanizmi zaštite monopola, a ako to nije dovoljno onda se prelazi na brutalnu zaštitu. Po definiciji, svaki monopol za rezultat ima visoke cene i slab kvalitet robe i usluga. Trgovački monopol koji je uspostavljen kroz trgovačke lance u Srbiji osim visokih cena i slabog kvaliteta usluga ima još jednu opasniju dimenziju, a to je privilegovan položaj proizvođača koji su u vlasništvu trgovačkih lanaca i diskriminacija ostalih proizvođača. Ako se ima u vidu da su trgovački lanci pretežno u stranom vlasništvu, onda se ovaj problem uvećava.
Kada nisu dovoljni prefinjeni mehanizmi suzbijanja slobodnog tržišta prelazi se na brutalne. Naprimer, pre nekoliko godina zabranjen je izvoz šećerne repe po većoj ceni u odnosu na cenu na domaćem tržištu, čime su oštećeni proizvođači šećerne repe, a privilegovani prerađivači. Praktično zbog veće cene u izvozu u odnosu na domaću cenu, a zabranu izvoza proizvođači šećerne repe su prisilno subvencionisali domaće prerađivače šećerne repe. Skorašnji primer zloupotrebe monopola je namera da se omogući dugogodišnji zakup državnog poljoprivrednog zemljišta direktnom pogodbom čime se brutalno eliminiše svaki oblik konkurencije.
Dakle doprinos srpskih reformatora razvoju kapitalizma je sledeći: slobodno tržište i pravni sistem nisu toliko važni, a i privatna svojina je relativna stvar. Što bi Tito rekao, što se držite tih kapitalističkih postulata ko pijan plota.
Branislav Jorgić
član pokreta “Dosta je bilo”, Novi Beograd
Komentariši