Govor Skupština

Dušan Pavlović: Ustavni sud treba ukinuti

Dame i gospodo, poštovani građani, ja bih da govorim o proceduri ovog izbora, jer je ova Skupština deo te procedure. Mi biramo danas nekoliko vrsta sudija, biramo neke sudije koji se po prvi put biraju na sudijsku funkciju – dvoje, biramo sedmoro predsednika sudova i biramo ili predlažemo kandidate za sudije Ustavnog suda. Ja ću da govorim o ovim stvarima.

dusan-pavlovic

Hoću prvo da objasnim na koji način bi trebalo da razumemo našu funkciju ovde, tj. šta mi ovde radimo. Dakle, mi ne možemo da ulazimo u proces nominacije predsednika Republike za sudije Ustavnog suda. Ne možemo takođe ni da ulazimo u proces procene koje kandidate da predložimo za predsednike sudova ili one koji prvi put stupaju na sudijsku funkciju zbog toga što je to rezervisano za Visoki savet sudstva. Ali, ono što svakako i u jednom i u drugom slučaju možemo da radimo, jeste da prekontrolišemo i da vidimo na koji način je cela procedura za nominaciju ovih kandidata urađena.

Hteo bih prvo da govorim o ovoj proceduri koju je predložio Visoki savet sudstva, odnosno o kandidatima koje je predložio Visoki savet sudstva, zbog toga što mislim da je u tom procesu bilo jako puno nedostataka koji bi trebalo da se isprave. Dakle, mi dolazimo na kraju procesa. Ono što je Visoki savet sudstva pripremio mi sada treba da finaliziramo i donesemo konačnu odluku o tome ko će biti predsednici sudova, a ko će biti sudije po prvi put. Da bismo to mogli da uradimo, neophodno je da imamo sve neophodne informacije o tome na koji način smo stigli do ovih kandidata. Mi, nažalost, nemamo te informacije, i to ne samo da ih nemamo, nego i posle nekoliko intervencija, recimo, sa moje lične strane, da bih dobio te informacije, i dalje ih nemamo.

Kako možemo da donesemo odluku koja je utemeljena na informacijama, ako nemamo osnovne informacije o tome kako je ceo proces predlaganja kandidata išao u samom Visokom savetu sudstva? Ja mislim da ne možemo. Evo koje nam informacije trebaju da bismo mogli da znamo da li je naša odluka dobra ili ne. Dakle, od ovih sedam sudija za predsednike sudova i od ovo dvoje koji se prvi put predlažu za sudijske funkcije, dakle, pored njih i njihovih biografija koje smo dobili, to je u redu, treba da znamo i ko su ljudi koji su takođe bili kandidati, a koji nisu predloženi. Ne znamo koliko ih ima u slučaju kandidata za predsednike sudova. Znamo, doduše, da za neke pozicije je bio samo jedan kandidat, dakle, u tom slučaju očigledno nikakve informacije nam nisu ni potrebne, ali u nekim drugim slučajevima, da li znamo zaista ko su bili drugi kandidati i kakve su njihove kvalifikacije. Ne znamo čak ni u slučaju za ljude koji se po prvi put biraju na sudijsku funkciju ko su bili njihovi protivkandidati. Kako da znamo da li je ono što nam je predloženo dobro, u skladu sa propisima, ako ne znamo ko su bili kandidati i kako je Visoki savet sudstva odlučio da baš ti ljudi koji su nam predloženi budu predloženi? O tome, dakle, ne znamo ništa.

Kada smo prošli put birali sudije po prvi put, u oktobru mesecu, ja sam od Visokog saveta sudstva tražio podatke o svim kandidatima i dobio sam zaista. Dobio sam biografije svih kandidata, kako onih koji su predloženi, tako i onih koji nisu predloženi. Onda sam uzeo i sam sam probao da izračunam da vidim da li je Visoki savet sudstva uradio dobar posao kada je bodovao kandidate i predložio ih. Da vas podsetim samo, i tada i sada nismo dobili nikakvu rang-listu i obrazloženje zbog čega su neki kandidati predloženi, a neki ne. Dobili smo samo njihove biografije.

Kada imate više kandidata, od kojih su neki odbačeni a neki ostaju, morate da imate pismeno obrazloženje zbog čega neki otpadaju, a neki ne. Morate da imate rang-listu. Mi to nismo dobili ni tada ni sada. Postoji način kako se utvrđuje ta rang-lista i ona je veoma precizna i veoma se može lako kvantifikovati, izraziti nekim brojevima i postoji objašnjeno u dokumentu koji se zove Odluka o utvrđivanju i kriterijumi i merila za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti za izbor sudija i predsednika sudova, objavljena u „Službenom glasniku RS“, broj 49/2009 i ono stoji na sajtu Visokog saveta sudstva. Dakle, ovo sada nije moj lični utisak, nego postoji pismena odluka koja obavezuje Visoki savet sudstva, po tom dokumentu, da biste nekog izabrali za sudijsku funkciju po prvi put, treba da vidite koja mu je prosečna ocena sa studija, koliko je dugo studirao i ocene njegovih pretpostavljenih, ako je, recimo, radio u sudu kao sudijski pomoćnik. To se veoma lako može kvantifikovati, pošto se sve može brojčano izraziti.

Onda sam sam uzeo sve ove dokumente koje sam dobio od Visokog saveta sudstva i nasumično sam izabrao dvoje kandidata koji su predloženi i dvoje kandidata koji nisu predloženi i dobio sam potpuno neverovatne rezultate. Oni koji su predloženi imaju manje poena od onih koji nisu predloženi, nasumično izabrani. Kako to? Isto sam hteo sad da uradim i povodom ova dva kandidata, međutim, ovaj put nisam uopšte dobio nikakve informacije, tj. biografije ni od jednog kandidata koji nije predložen. Dakle, nisam ni mogao da uporedim.

Dakle, ako ja kao narodni poslanik, što je javna funkcija, ne mogu da dobijem podatke o onome što se dešava u Visokom savetu sudstva, šta da rade onda obični građani? Da li treba i ja kao poslanik da preko Poverenika za informacije od javnog značaja tražim te informacije? Inače, sudijska funkcija je javna stvar. To je nešto sa čime treba cela javnost da bude upoznata. Ne možete samo poslati javnosti biografije onih koji su predloženi. To je u redu, naravno, dobro je da znamo biografije, ali moramo da znamo i ko su oni ljudi koji nisu predloženi i kako ste došli.

Da li recimo znate da u celom procesu izbora sudija koji se po prvi put biraju na tu funkciju. Oni koji otpadnu, nemaju pravo žalbe, ne postoji postupak kojima oni mogu da se žale na to što nisu prošli dalje. Ne mogu ni da vide obrazloženje zbog čega nisu oni predloženi a neki drugi jesu.

Što se tiče izbora sudija od predsednika sudova, ni tu situacija nije ništa bolja. Tu se dakle biraju ljudi koji su već dugo sudije i sada se po prvi put biraju za predsednika sudova. I, tu sam tražio biografije kako onih koji su prošli, predloženi, tako i onih koji nisu predloženi. Ove prve smo dobili, ove druge nismo dobili.

Tražio sam takođe i lični list, lični list je prema Zakonu o sudijama, dokument koji stoji u sudu za svakog sudiju kome stoje i podaci o eventualno, njegovoj disciplinskoj odgovornosti. Znate i to mora da se zna, jer to je ono što Visoki savet sudstva uzima u obzir prema ovoj odluci, kada donosi konačnu odluku o tome koga će da predloži. Ako je recimo, neki sudija tokom svoje karijere, imao disciplinski postupak i bio disciplinski kažnjen, da li je on dostojan da bude predsednik suda? Morali bismo to da znamo.

Visoki savet sudstva takođe treba da donese nekakvo obrazloženje zbog čega je predložio baš ove kandidate za predsednike suda. Nema ni tog obrazloženja. Pogledajte šta Visoki savet sudstva mora sve da utvrdi da bi znao zbog čega nam je neko predložio. Da li je kandidat sposoban u organizaciji rada u sudu, da li poznaje poslove sudske uprave, da li uživa ugled prema svojim kolegama, da li je sposoban da uspešno komunicira, da li ume da sarađuje sa drugim institucijama i organima, da li ispoljava dostojanstvo u reprezentovanju suda, itd.

Sve su to stvari o kojima Visoki savet sudstva verovatno nešto zna, a mi ne znamo ništa. A trebalo bi mi da znamo. Trebalo bi da vidimo pismeno obrazloženje u kome se vidi na koji način je Visoki savet sudstva predložio baš ove sudije, a ne neke druge. Ovakva vrsta procesa koji je, na žalost, netransparentan, nije dobar za izbor sudija, jer, ponavljam još jednom, mi smo ti koji donosimo konačnu odluku o tome, mi smo ovlašćeni da donosimo konačnu odluku. Mi ovde tapkamo u mraku i treba da odlučujemo.

Na sednici Odbora od pre nekoliko dana, kada smo o ovome raspravljali, kaže jedan poslanik, pa to su znate lični podaci. Ne mogu da budu lični podaci pošto je ovo javna funkcija. Lični list ne sadrži lične podatke o privatnom životu kandidata, nego podatke koji su relevantni za njegov posao kao sudije, odnosno predsednika suda. Isto tako, kaže jedan drugi poslanik u toj polemici na odboru, samo oni koji su stručni mogu da procene ko je zapravo pravi kandidat za sudiju i za predsednika suda. Jeste, ne tražim ja da to procenjujem, ali hoću da vidim kako si ti procenio. To ne vidim odavde.

Što se tiče izbora sudija Ustavnog suda, tu je procedura za izbor nešto drugačija i tu postoji velika diskrecija, tj. diskreciono odlučivanje od strane predsednika države koji predlaže svoje kandidate i Skupštine Srbije koji predlaže svoje kandidate. Tu ne možete da ulazite mnogo u takvu vrstu procedure, zbog toga što je apsolutno diskreciono, zagarantovano predsedniku da može da predloži koga hoće, pod uslovom da ispunjava kandidat jedan uslov, a to je da bude stručan u pravnoj disciplini,  da bude vrstan pravnik. Šta sad to tačno znači, to nije baš sasvim jasno, ali ajde da pretpostavimo da možemo da se složimo od prilike šta znači biti vrstan pravnik.

Moje primedbe na izbor sudija Ustavnog suda su sledeće. Ovaj sistem koji podrazumeva veliku diskreciju i na strani predsednika Republike i na strani Narodne skupštine je loš zbog toga što ne postoje nikakva kvantifikaciona merila kojima može da se utvrdi da li je neko zaista kompetentan da bude sudija Ustavnog suda.

Po mom shvatanju, ja ne mogu da zamislim da neko može da bude sudija Ustavnog suda što bi recimo trebala da bude funkcija koja dolazi na vrhu nečije sudijske karijere, a da nikada nije bio sudija, da nikada nije bio advokat i da nikada nije bio javni tužilac ili pomoćnik tužioca. Meni je to nezamislivo. A ipak, polovina od predloženih kandidata nisu nikada imali dodira sa pravnom praksom, sa sudijskom praksom. Nikada nisu sudili u sudu, nikada nisu zastupali nekoga u sudu, nikada nisu podizali optužnice pred sudom. Kako je to moguće? Mislim da je sistem koji dozvoljava takvu, a ipak, sve je legalno, zato što je moguće predložiti nekoga ko nije imao dodira sa sudskom praksom.

Mogu da razumem, u redu, ima recimo profesora univerziteta koji su veoma kvalifikovani za pravnu disciplinu i možda kod njih može da se desi, ili može da se prihvati, da neko ko nije imao konkretnu sudsku praksu bude predložen, ali mislim da na ovoj listi kandidata ima previše. Ima previše ljudi koji nikada nisu bili u sudu kao aktivni učesnici sudskog procesa. Mislim da je to loše, mislim da to treba da se promeni, mislim da i u izboru sudija Ustavnog suda takođe treba da se uvede sistem javnog konkursa, gde će se sudije javljati na konkurs i gde će kvalifikacije za njihov izbor biti da ima neko sudijskoj iskustvo. Kao kod sudija Vrhovnog suda. Sada zamisliste, donese recimo Vrhovni sud neku odluku koju Ustavni sud obori, a Ustavni sud pun sastavljen od ljudi koji nikad nisu sudili. Na šta bi to ličilo?

Mislim da Ustavni sud, kao posebnu kategoriju bi trebalo ukinuti i napraviti odeljenje pri Vrhovnom sudu koje će se baviti ustavnim pitanjima. Za to odeljenje sudije moraju da se biraju na osnovu javnog konkursa jer na način na koji se sada biraju, kandidati mogu da budu isključivo ljudi koji imaju političke veze. To je loše. Dakle, isključivo ljudi koje poznaje predsednik Republike. Isključivo ljudi koje poznaje neko u Narodnoj skupštini, tj. šef većine u Narodnoj skupštini. Drugi ne mogu uopšte da priđu celom procesu, izbornom procesu. Ne mogu da budu uopšte kandidati.

Ako se sudije ovako biraju, na ovako netrasparentan način, vraćam se ponovo na izbor od koje smo počeli, dakle, kako ove sudije koje se biraju za predsednike sudova, tako i za sudije Ustavnog suda. Ako se sudije ovako biraju, otvara se prostor da te sudije ostaju nekome dužne, a sudije koje su nekome dužne ne mogu da sude po sopstvenoj savesti i ne mogu da sude primenjujući pravdu.

Predlažem da se ceo ovaj proces stopira i da se informišemo o ljudima koji su nam predloženi, tako i onima koji nisu predloženi i o načinu na koji Visoki savet sudstva doneo odluku, pa da onda odlučujemo o onome što nam je predloženo. Hvala vam.

Pogledajte snimak govora Dušana Pavlovića

Dušan Pavlović

Dušan Pavlović

Na Fakultetu političkih nauka u Beogradu predaje savremenu političku ekonomiju sa teorijom javnog izbora, u zvanju vanrednog profesora, a na Univerzitetu u Gracu kao profesor po pozivu predaje kurseve iz ekonomskog razvoja i ekonomske i političke tranzicije u jugoistočnoj Evropi.

Oblasti interesovanja: Teorija racionalnog izbora i politička ekonomija demokratskih ustanova.

Objavio više radova iz oblasti: "Konsolidacija demokratskih ustanova u Srbiji posle 2000. godine"(2007), "Spisi iz političke ekonomije" (2010), "Teorija igara. Osnovne igre i primena" (2015).

Knjigu „Mašina za rasipanje para“ napisao na osnovu iskustva stečenog tokom pet meseci u Ministarstvu privrede. To je insajderska priča iz kabineta ministra privrede Saše Radulovića 2013-2014. gde je bio savetnik ministra.

Komentari

Klikni ovde da postaviš komentar

  • Slažem se sa stavovima autora osim pogledu tvrdnje da samo sudije, tužioci i advokati treba da budu sudije Ustavnog suda. Profesor na fakultetu koji se bavi pravnom naukom i istraživanjima u oblasti prava analizira na hiljade sudskih presuda u svojoj karjeri. To nisu jednostavne presude koje po rutini donose sudije u svakodnevnom radu, već je reč o kompleksnim slučajevima koji iziskuju dodatni napor. Prema tome, linija između teorije i prakse je veoma elastična i skoro da ne postoji. Sa druge strane, pogrešno bi bilo za sudije reći da oni samo sude i da mu nije potrebno da čita komentare, monografije članke, rezultate istraživanja itd.

    • “Mogu da razumem, u redu, ima recimo profesora univerziteta koji su veoma kvalifikovani za pravnu disciplinu i možda kod njih može da se desi, ili može da se prihvati, da neko ko nije imao konkretnu sudsku praksu bude predložen”

      Mislim da ni tu nema velikog razmimoilaženja u mišljenju.

    • Sretene, nema razloga za malicioznošću. No, pre svega, Djb-u zahvaljujem na ovaj put objavljenom komentaru. Što se komentara tiče, Sretene, niste dobro čitali. Moj stav o stanju u našem sudstvu, o stanju pravne nauke u našoj zemlji i više je nego jasan i on se u potpunosti poklapa sa stavom, recimo, Djb. Razlikuju se, medjutim, ideje o načinu rešavanja mnogih problema, pa i ovog. Ako pažljivije i bez suvišnih predrasuda pročitate komentar, shvatićete. Na kraju, Pavlović je sve pre nego neuk čovek, uostalom, profesor je, iako, istine radi, to nije automatski garant i najkvalitetnijih ideja. Upravo zbog toga sam i odabrao taj tekst za komentar. Jer, teme koje dokačio u njemu – jesu krucijalne. Samo su nam boje očiju drugačije.

  • Pavlović se malo zbunio. Iz prve polovine svog izlaganja se vidi da Pavlović očekuje da se Skupština bavi onim pitanjima koja su daleko ispod nivoa pitanja kojima – Skupština treba da se bavi. To je onaj sindrom pijanca i njegovog plota – gde se Djb drži, tj., bavi banalizacijom javnih konkursa (osim kada su finansije Djb u pitanju – tu pada svaka transparentnost), a koju Pavlović prenosi na skupštinski rad. Naime, Skupština može inicirati formiranje kontrolnih poluga, organa u državi koji će na nižem nivo odraditi tehnikalije (ko, šta, kako, zašto, gde i od koga, u vezi sa čim i na osnovu čega je neko predložen), i takvo telo onda ozakoniti, a potom kada se tehnikalije “raščiste”, i tako sterilisano, pasterizovano stigne u Skupštinu, poslanici onda donose “vrhovnu odluku i sud” koga biraju, koga ne. Ovako, Skupština bi se udavila u “obaveštajno-saznajno-provernom” radu, i bila bi i zagušena i ukočena za ozbiljan i celishodan rad. Dakle, problem sa sudstvom ne da postoji, on je dramatičan (sa tužilaštvom još i više), ali – treba razumeti ulogu Skupštine, pa i poslanika. Drugo, u ovom drugom delu izlaganja, Pavlović još jednom “puca” van kontrole. Ustavni sud postoji i u Tunguziji, u afričkim plemenima, pa najverovatnije i medju neotkrivenim amazonskim Indijancima. Zašto li je to tako Pavloviću, a? I ovde opet može biti pokrenuta inicijativa za promenu važećeg načina (što jeste ključno) biranja i ovih sudija. Nesporno. Pavlović, medjutim, nudi i “rešenje” – prebacimo ih iz jedne u drugu kancelariju, te im malo promenimo i naziv. I?

    • Kažete: “Skupština može inicirati formiranje kontrolnih poluga, organa u državi koji će na nižem nivo odraditi tehnikalije” . Videli smo kako su se do sada na nižem nivou odrađivale tehnikalije: tako što su predlagani i primani kandidati sa niskom prosečnom ocenom tokom studiranja, kandidati koji su studirali po deset godina i koji nemaju odgovarajuće radno iskustvo i ocene nadređenih. Kažete da bi se skupština udavila u “obaveštajno saznajnom radu”. Za najobičniji posao u privatnoj ili državnoj firmi komisiji koja odlučujue koga će zaposliti su dostupne biografije kandidata, a odluka o izboru jednog od njih se obrazlaže. Ne vidim zašto isto ne bi bilo sa izborom sudija. Na kraju, ako smatrate da skupštinu zagušuje i koči preobiman materijal o biografijama kandidata za sudije, najbolje da i sam izbor sudija prepustimo organima na nižem nivou – na primer ministarstvu pravde. Siguran sam da se protiv takvog rešenja ne biste bunilli: bilo bi kadija te tuži, kadija ti sudi. Prema tome, dosadašnja praksa svodi skupštinu na dekor, odnosno glasačku mašinu koja i ne zna za koga glasa i da li je bilo boljih kandidata na konkursu za izbor sudija. A sve to sa ciljem da se izaberu sudije sa vezama i bliske vlasti, a ne najbolji stručnjaci.

  • Ostvarite kontakt sa gospodinom Majicem.
    Inace, tekst ima smisla osim onog dela da treba ukinuti Ustavni sud. Ne treba ga ukinuti vec “uvesti red”, kako vi u DJB to kazete 🙂

  • Sada treba objasniti građanima ko je centar korupcije u Srbiji. To je onaj ko sa jedne strane onemogućava preko vladajuće većine transparentan izbor sudija u Srbiji. O javnim tužiocima da ne govorimo. Takođe, centar korupcije je onaj ko sprečava da se budžet troši transparentno kao što je DJB predložio u skupštini – da se zna gde odlazi svaki dinar, da se objave svi ugovori sa dobavljačima, da se objave sva primanja svakog državnog službenika itd. Treba objasniti građanima da je centar korupcije Aleksandar Vučić.