Projektovani budžetski deficit za 2017. godinu iznosi “svega” 69 milijardi dinara. Poredeći ga sa deficitom iz nekih prethodnih godina (213 mlrd. u 2013. god. ili 246 mlrd. u 2014. god), ovo je bez sumnje veliki uspeh. Kako smo došli do ovako niskog deficita? Šta smo smanjili? Šta nismo, a mogli smo?
Najveći doprinos nižem deficitu je smanjenje plata i penzija od pre dve godine. Na platama godišnje uštedimo 22 milijarde dinara, a na penzijama 20 milijardi. Da nismo smanjili plate i penzije, deficit bi naredne godine iznosio 111 milijardi dinara.
U avgustu 2015. god. uveli smo akcize na struju. Godišnji prihod od tih akciza iznosi 15 milijardi dinara. Da nismo uveli ove akcize, deficit bi iznosio 126 milijardi.
Od početka 2016. godine smo podigli akcize na gorivo i alkohol. Godišnji prihod od ovih akciza se procenjuje na oko 0,2% BDP-a, odnosno 8 milijardi. Da nismo podigli ove akcize, deficit bi iznosio 134 milijarde.
Naredne godine očekujemo da javna preduzeća uplate u budžet 15,5 milijardi dinara na ime dividendi. Da nema te uplate, deficit bi iznosio 149,5 milijardi dinara.
Konačno, pre četiri godine podigli smo višu PDV stopu, a pre tri godine i nižu. Poreski prihodi su dugo padali sve do kraja 2015. godine, a onda su u 2016. godini počeli da rastu. Od PDV-a se u narednoj godini očekuje 100 milijardi viši prihod nego 2012. godine. Teško je reći koliko je ovo povećanje posledica podizanja poreske stope, koliko inflacije, a koliko bolje naplate PDV-a. Povećan je i porez na imovinu, iako zbog različitih opštinskih rešenja za ovo pitanje ne može da se kaže koliki je ukupan godišnji efekat tog povećanja. Ali svakako može da se kaže da bi, da nije bilo tih povećanja poreza, deficit bio još veći, i možda dosegao psihološku granicu od 200 milijardi dinara kao 2012, 2013. i 2014. godine.
Šta nam kazuje ova kratka analiza? Sve navedene mere odnose se na veće zahvatanje novca iz džepova građana i privrede. Da li je moglo drugačije? Da li je država mogla da odgovornijom politikom smanji neke izdatke ili ih prenese u budućnost? Evo nekih alternativa.
U 2017. godini, država planira da potroši 67 milijardi dinara za zgrade i građevinske objekte. Da li mora baš sve u 2017. godini? Ne može nešto kasnije? Recimo, da smo tu stavku smanjili za 22 mlrd, mogli smo da vratimo plate koje smo uzeli lekarima, nastavnicima, sudijama, policajcima, vojnicima…
Na kazne, penale i štetu koju napravi država svojim neodgovornim činjenjem (ili nečinjenjem), iz budžeta je za narednu godinu planirano 11,2 milijarde. Mogu li državni službenici i sudovi da se ponašaju odgovornije? Kada bi se ponašali, mogli bismo da penzionerima vratimo pola od onoga što ćemo im uzeti naredne godine.
Planiramo da 15,2 milijarde izdvojimo za subvencije privatnim preduzećima u 2017. godini. Mogli smo za ovih pet godina da reformišemo poslovno okruženje i investitore počnemo da privlačimo niskim porezima i efikasnom administracijom. Pošto to nismo uradili, nastavljamo da ih privlačimo subvencijama. A da smo to uradili, mogli smo u narednoj godini penzionerima ili zaposlenima u javnom sektoru da vratimo 2/3 onoga što smo im uzeli pre dve godine.
Samo za Srbijagas planiramo naredne godine da izdovojimo 20 milijardi dinara na ime garancija za kredite. Imali smo najmanje pet godina da poboljšamo rad javnih preduzeća (kako Srbijagasa, tako i onih koji Srbijagasu ne plaćaju gas). Da smo rešili to pitanje u poslednjih pet godina, ovih 20 milijardi je mogla da se uštedi, pa penzionerima ili zaposlenima u javnom sektoru ne bi bilo neophodno da smanjujemo penzije, odnosno plate, u narednoj godini.
Konačno, sama Vlada (u užem smislu) uvećala je svoj budžet, izmišljajući nova radna mesta. Neki ministri, koji su istovremeno potpredsednici Vlade, dobili su posebne budžete za svoja ministarstva i za mesta potpredsednika Vlade. Tako je ministar trgovine dobio poseban budžet kao potpredsednik Vlade od 17 mil, ministar spoljnih poslova 24 mil, ministarka građevine 34 mil, a ministar unutrašnjih poslova 29 mil. Ministar bez portfelja za demografiju dobio je 160 mil. dinara, a ministarstvo bez portfelja za regionalni razvoj i javna preduzeća 225 mil. Ovo sve zajedno iznosi više od 0,5 milijardi dinara. Šta mislite, na šta će potpredsednici Vlade trošiti svoje budžete? A na šta ministri bez portfelja? Njihov opis posla se već sadrži u ostalim ministarstvima koji se bave demografijom, regionalnim razvojem i javnim preduzećima.
Ekonomisti kažu da novac uvek ima alterativnu upotrebu. Ako ga potrošite na jednu stvar, ne možet da ga potrošite na drugu. Treba smanjiti deficit. Ali ga treba smanjivati racionalizacijom javne uprave i odgovornim upravljanjem javnim sektorom.
dobra analiza, sa gomilom cinjenica i argumenata. Pametnom dosta, samo sto 99% Srbije i naroda ovo nece ni procitati a kamoli razumeti. Vi jeste u pravu, stim da je pitanje kad bi se sve provelo ovo sto vi govorite kakvo bi bilo stanje u ekonomiji i kakav bi bio efekat. Ja bi licno voleo da vidim taj eksperiment da se vase ideje sprovedu u delo.
Ne treba ni biti 100% protiv subvencija stranim investitorima. Jer realno sad npr. da dodje Elon Mask i Tesla, vi ne biste njima dali subvecnije? Da naprave najmoderniju fabriku i proizvode baterije ili Tesla Automobile. Ne treba ni biti iskljuciv jer investitori donose i neke naprednije tehnologije i know how.
Gojko, ovako zamišljam DJB “eksperiment” kada dođu na vlast: Saša (DJB) je odavno ispravno zaključio da je topla voda već izmišljena. Sva pozitivna iskustva najboljih, isprobana i dokazana u praksi, primeniti. Osnova je transparentnost, dakle ako u kuću uđe 100 dinara, toliko može i izaći ali da se tačno, u paru, zna gde su i kako potrošene. Od toga ne može biti štete, nadam se da se slažemo. Sve ostalo piše u programima DJB.
Subvencije: u zemlji u kojoj se najprostiji rad plaća 200 evra neto, plus tih 60 posto nameta (320 ukupno), govoriti o potrebi subvenicja je toliko smešno, da prelazi u bizarnost. O tome mogu da govore samo oni koji u životu nisu bili u inostranstvu, pogotovo nisu tamo živeli. Ako malo pogledate najbogatije zemlje i njihove poslodavce (skoro svi odreda DOMAĆI), primetićete da oni svoje “obične” radnike, mogu plaćati i do (i preko) 5.000 evra mesečno (ono što se zove bruto plata plus penzija, odmor i sl.). Naravno da se tu država ne meša, te odnose uređuju dogovori sindikata i poslodavaca (primer Danska).
I vupti: bez ikakvih subvencija! A “Srbija” misli da su bruto platice (džeparac) do 500 evra prepreka za stranog investitora, pa eto, da ih lakše “privučemo”. Zapravo, radi se o sledećem: šibicarenju vlasti i prodaja magle neukom narodu. Ubede narod da se to tako radi u svetu, da to tako treba, a neuki, naivni narod veruje. Naravno, osnovni motiv je ugrađivanje, reket (IMT – ima li mene tu), što je objasnio g. Pavlović u “Mašini za rasipanje para”.
Katastrofa tek sledi. Svi investitori koji su došli poslednjih godina u Srbiju, su otvarali pogone sa najprostijim manuelnim, repetitivnim radom. Bez nipodaštavanja bilo koga naravno. Takve fabrike skoro da više ne postoje na Zapadu, sve su preseljene. Zašto? Zbog malog profita. Profiti se u takvoj vrsti proizvodnje mogu ostvariti samo niskom cenom rada ili robotizacijom. Robotizacija i digitalizacija košta (mada je neizbežna, samo se odlaže – gde može), a virtual i augmented reality u proizvodnji – su već započeli.
Kada cena rada u Srbiji i ostalim zemljama sa bizarno jeftinom radnom snagom poraste, a može rasti samo do sledećeg minimalnog nivoa, desiće se ono što sam u prethodnom pasusu napisao: robotizacija i masovno otpuštanje radnika. Sav taj posao već danas mogu obavljati roboti, ali kao i kod nafte – dok ima da je iskoristimo (jeftinu radnu snagu). Šta onda? Čak i da ostanu u Srbiji (a nema razloga) skoro nikakve koristi! Od ranije zaposlenih 500 radnika ostaće 50. A mi ništa nismo uradili sami da se zaštitimo, predviđamo, reagujemo na promene koje se iza prvog brda valjaju. Oslonili smo se na strane investitore, na uvezivanje kablova. Industrijska revolucija je ništa prema cunamiju robotizacije koji dolazi.
Šta činiti? Poštena država (sve piše u 20 tačaka), ulaganje u školstvo, nauku. Kada jedina komparativna prednost Srbije (jeftina radna snaga ) nestane, ako se ne dese promene u pravcu kojim ide DJB, nestaće i Srbije.
@Betelgeuse
slazem se oko robotizacije stim da ce taj proces kao i sve kod nas doci malo kasnije. On se desava u naprednijim ekonomijama. I meni je jasno da je danas robot jeftiniji radnik od npr. radnika iz Srbije.
E sad tu imamo i paradoks… sta mislis ko moze da napravi modernu fabriku sa robotima u Srbiji? Neki nas domaci tajkun mozda ili ko? Verovatno niko. Ja mislim da ne treba u potpunosti anulirati ideju subvencija ili dovlacenje starnih investitora, vec da se mora promeniti paradigma, odnosno biti selektivan koji i kakvi investitori dolaze ovde. Npr. ako ce u Vojvodini doci investitor koji ce proizvoditi sisteme za navodnjavanje ili za zelenu energiju onda je to naprdak jer ce doneti know how. Ili npr. ako bi doveli Elon Muska blizu nekog rudnika litijuma pa da se prave kod nas baterije bi bilo odlicno. Jer realno niti ce drzava praviti takve fabrike niti cemo mi sami. Koliko godina treba da prodje da se kod nas krene razvijati nekakva inovacija. Trenutno ih ima u domenu softwera. Evo ima primera da su u manjim gradovima napravili svoj dron ili robotsku ruku, ali su to sami entuzijasti. Tako da se slazem da je potreban preokret ka tehnokratiji i nauci. Ali to neko treba da plati, jer sto bi nauckin ostajao u Srbiji za male pare i trosio svoj zivot i da se nikada ne ostvari itd.
I kod nas ima nekoliko stotina hiljada nezaposlenosti, dug je put do male nezaposlenosti ispod 5%, pa da krenu razni procesi usavrsavanja, povecanja trzisnih cena rada itd.
Najbrze bi se moglo nesto uraditi kad bi se edukacija i generisanje IT strucnjaka spustilo na nivo cele Srbije i na nivo strucnih srednjih skola. Ja bi te subvencije preusmerio u plate profesora, jer bi njihova edukacija proizvela visestruku vrednost na srednji i dugi rok. Pa kad bi imali gomile programera i dizajnera privlacili bi takve investitore iz IT sveta a ne motace kablova koji traze manuelni rad.
Standardno se u Srbiji deficit smanjuje presipanjem iz šupljeg u prazno. Ni ne pomišlja se da se deficit smanji preko prihodne strane tako što bi se povećala privredna aktivnost, jedino što je u dometu rešenja je kresanje troškova. A obično se krešu na onima koji nemaju mogućnost mnogo da se bune. To su te napredne teške reforme. A imamo u naprednu kreativnost, u deficit se uračunaju prenaduvane procene dobiti javnih preduzeća, koja se posle zadužuju, pa se na kraju godine donese novi zakon gde se njihov dug proglašava javnim dugom. I tako u krug, iz šupljeg u prazno… Napredne teške i kreativne reforme.
Očigledno je da ministar finansija ne radi svoj posao već “dere” građane i firme.
Ova vlada sve smanjuje gradjanima primanja i povecava struju, gas, skolarine, poreze a sa druge strane sve zaposljava svoje, daje za komisije svoje, daje gubitasima i subvencijama, neke svoje projekte…. Umesto toga treba minimizirati subvencije, smanjiti poreze, povecati pravnu sigurnost, profesionalizovati upravljanje, otpustiti visak u javnoj upravi i javnim preduzecima i one koji lose, rade, ne zadovoljavaju kriterijume i potkradaju, staviti gubitase na zdrave noge….
Dali je ta *njihova većina* svesna šta je izabrala. Ne moraju znati sve ove podatke dovoljno je da uporede cene i račune pa da vide koji su to *veliki uspesi po prvi put od…*. Ako su jednom pogrešno procenili i poverovali, ne treba stalno srljati ili je to neka skrivena želja za suicidom.. Pa ipak postoje neki izbori, a to je bolje da ih uopšte nema.
Zaboravili ste taksu za RTS. 150 dnara x 12 meseci x par miliona brojila.
Na sve analitičke podatke samo jedno pitanje:” Odakle stvoriti zdrav novac kada nema proizvodnje.” Naravoučenje. Svaka snažna država podrazumeva snažnu privredu.Evropska unija je odlučila da dodeli dodatnih 166,4 miliona evra za podršku pristupanju Srbije EU to je bespovratna pomoć.
Molim rukovodstvo DJB da ovoj temi u ovoj 2017 poveti najviše rasprava. Ovo je ključni problem Srbije.