Ауторски текст Београд Људска права

Људска права само на папиру

Људска права уграђена су у Устав Србије, али шта је, заправо, стварност грађана Србије када је реч о људским правима?

Правна стандардизација питања људских права на европском тлу отпочела је доношењем Европске Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (ЕКЉП) у Риму 4. новембра 1950. године. Конвенција се одвија у складу са Универзалном декларацијом о људским правима из 1948. године и одређује садржај права и слобода, а за случај кршења, обезбеђује међународну заштиту пред Европским судом за људска права у Стразбуру. Србија је 2003. године ратификовала Конвенцију и као држава уговорница дужна је да испуњава своје обавезе: да предузима све потребне мере како би омогућила несметано, ефикасно уживање, реализовање, остваривање, као и заштиту људских права предвиђених и гарантованих Конвенцијом, да се уздржава од оних аката којима би се кршила зајемчена права и од задирања и њиховог ограничавања.

Дакле, основна људска права и слободе прописане Конвенцијом, уткана су у Устав Србије: право на живот, право на слободу и сигурност, право на правично суђење, право на поштовање приватног и породичног живота, слобода мисли, савести и вероисповести, слобода изражавања, слобода окупљања и удруживања, слобода медија, забрана дискриминације, право на мирно уживање имовине, права детета, право на здравствену заштиту, право на образовање, право на слободне изборе и друго ( Устав РС, ИИ део, Људска и мањинска права и слободе). Устав као највиши правни акт наше земље прокламује и гарантује уживање свих права и слобода свим грађанима Србије. Право је грађана да закони подједнако важе за све, у сваком месту у свако време. Међутим реалност је потпуно другачија, а загарантована права крше се због урушених институција.

Најсиромашнији, особе са инвалидитетом, жене жртве насиља, радници губитници приватизације, житељи нехигијенских насеља, деца улице су традиционално неке од најрањивијих група у Србији; сиромаштво и незапосленост се користе као оправдање за кршења права радника, сталним реформама објашњава се неефикасност администрације; политизација урушава институције; услуге намењене деци и породицама на удару су мера штедње ради економског опоравка земље, деца су и даље жртве свих облика насиља, здравствена заштита није довољно доступна свим грађанима. Новинари који критички говоре и пишу изложени су прогону и отказима.

Свакодневно нас узнемирује осећај да смо само тумарајућа обесправљена маса урушеног достојанства, коју медијским манипулацијама покушавају убедити у супротно. Криминално рушење приватне имовине грађана у Савамали и брутална повреда права на мирно уживање имовине ни данас нема судски епилог нити именоване починиоце, грађани су остали потпуно незаштићени. Сваки трећи грађанин је незапослен и не ужива своје Уставом гарантовнао право на рад. Председник владе, без дана стажа ван политике, са малих екрана поручује да смо нерадници, те да би и децу требало запослити, док огроман број образованих људи муком натераних напушта Србију у потрази за послом. То се зове рушење права на достојанство свих грађана Србије. Потлачени радници код премијерових страних „пријатеља“ без права на пристојне плате, синдикално удурживање, плаћен прековремени рад, осуђени на рад у пеленама, сведени су на ниво робова. Медији су бачени у економско-политички вртлог чије су жртве не само новинари, који су изложени нападима и уценама, него и грађани, јер без слободних медија нема информисаних грађана, а грађани који нису информисани, нису слободни грађани. Право на слободне изборе никада у оволикој мери није било доведено у питање. Власт агресивно притиска, уцењује и застрашује грађане, прети губитком посла запосленима у јавним предузећима, сиромашне подмићује уљем и шећером, брутално злоупотребљава медије у изборном процесу, а као епилог имамо крађу избора и прекрајање изборне воље грађана. У уређеним цивилизованим демократским државама овакав сценарио је немогућ.

Батињања и брутална поступања комуналне полиције, свакодневни обрачуни криминалаца на улицама, вештачко стварање ванредног стања у земљи, најаве атентата, државних удара, звецкање оружјем и ратна реторика деведесетих од стране највиших представника власти, циљано доводе до губитка опште сигурности у земљи и урушавању права грађана на сигурност.

Оваквих примера је много. У Србији готово да не постоје права која нису ускраћена или урушена. И као да то није довољно, власт нам покушава одузети и право на заштиту тих права. Чини се да се жели затрти сваки траг који би водио до слободних грађана и кроз лажну призму демократије и европских вредности, одржати аутократија, владавина оличена у једном човеку, над обесправљеном масом.

Код грађана доминира осећање неправде, јер су притиснути огромним раскораком између права на папиру и стварног живота. И док је Европа, колевка демократије и демократских вредности, само неми посматрач наше несреће, ми схватамо да се за своја права морамо борити сами, јер нема ко други. Један од начина јесте масовни излазак на изборе и избор опције која ће се руководити уставним принципима, вредностима и правима грађана. Чињеница је да је граница пуних људских права тешко достижна, али је чињеница и да та тежња у целом свету постоји и траје, јер људска права су универзална. А ми смо део тог света.

Елеонора Рузвелт је говорила:

„Где почињу универзална људска права? У малим местима близу дома. Толико су близу и толико су мала, да се не виде ни на једној мапи света. А опет, она су свет једне особе. Комшилук у коме живи. Школа или факултет који похађа. Фабрика, фарма ии канцеларија у којој ради. То су места где сваки мушкарац, свака жена и свако дете тражи једнаку правду, једнаку шансу, једнако достојанство, без дискриминације. Ако ова права немају значај на тим местима, немају значај нигде.’’

И зато сада остављам простор читаоцима да уреде остатак овог чланка сопственим примерима борбе за остварење права која им припадају јер желим да верујем да представљамо појединце слободног ума који одбијају да буду ућуткани.

Биљана Андрић Миловановић
Одборница у Скупштини ГО Чукарица, Београд
Чланица покрета “Доста је било“