Ljudska prava ugrađena su u Ustav Srbije, ali šta je, zapravo, stvarnost građana Srbije kada je reč o ljudskim pravima?
Pravna standardizacija pitanja ljudskih prava na evropskom tlu otpočela je donošenjem Evropske Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (EKLJP) u Rimu 4. novembra 1950. godine. Konvencija se odvija u skladu sa Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima iz 1948. godine i određuje sadržaj prava i sloboda, a za slučaj kršenja, obezbeđuje međunarodnu zaštitu pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. Srbija je 2003. godine ratifikovala Konvenciju i kao država ugovornica dužna je da ispunjava svoje obaveze: da preduzima sve potrebne mere kako bi omogućila nesmetano, efikasno uživanje, realizovanje, ostvarivanje, kao i zaštitu ljudskih prava predviđenih i garantovanih Konvencijom, da se uzdržava od onih akata kojima bi se kršila zajemčena prava i od zadiranja i njihovog ograničavanja.
Dakle, osnovna ljudska prava i slobode propisane Konvencijom, utkana su u Ustav Srbije: pravo na život, pravo na slobodu i sigurnost, pravo na pravično suđenje, pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, sloboda misli, savesti i veroispovesti, sloboda izražavanja, sloboda okupljanja i udruživanja, sloboda medija, zabrana diskriminacije, pravo na mirno uživanje imovine, prava deteta, pravo na zdravstvenu zaštitu, pravo na obrazovanje, pravo na slobodne izbore i drugo ( Ustav RS, II deo, Ljudska i manjinska prava i slobode). Ustav kao najviši pravni akt naše zemlje proklamuje i garantuje uživanje svih prava i sloboda svim građanima Srbije. Pravo je građana da zakoni podjednako važe za sve, u svakom mestu u svako vreme. Međutim realnost je potpuno drugačija, a zagarantovana prava krše se zbog urušenih institucija.
Najsiromašniji, osobe sa invaliditetom, žene žrtve nasilja, radnici gubitnici privatizacije, žitelji nehigijenskih naselja, deca ulice su tradicionalno neke od najranjivijih grupa u Srbiji; siromaštvo i nezaposlenost se koriste kao opravdanje za kršenja prava radnika, stalnim reformama objašnjava se neefikasnost administracije; politizacija urušava institucije; usluge namenjene deci i porodicama na udaru su mera štednje radi ekonomskog oporavka zemlje, deca su i dalje žrtve svih oblika nasilja, zdravstvena zaštita nije dovoljno dostupna svim građanima. Novinari koji kritički govore i pišu izloženi su progonu i otkazima.
Svakodnevno nas uznemiruje osećaj da smo samo tumarajuća obespravljena masa urušenog dostojanstva, koju medijskim manipulacijama pokušavaju ubediti u suprotno. Kriminalno rušenje privatne imovine građana u Savamali i brutalna povreda prava na mirno uživanje imovine ni danas nema sudski epilog niti imenovane počinioce, građani su ostali potpuno nezaštićeni. Svaki treći građanin je nezaposlen i ne uživa svoje Ustavom garantovnao pravo na rad. Predsednik vlade, bez dana staža van politike, sa malih ekrana poručuje da smo neradnici, te da bi i decu trebalo zaposliti, dok ogroman broj obrazovanih ljudi mukom nateranih napušta Srbiju u potrazi za poslom. To se zove rušenje prava na dostojanstvo svih građana Srbije. Potlačeni radnici kod premijerovih stranih “prijatelja” bez prava na pristojne plate, sindikalno udurživanje, plaćen prekovremeni rad, osuđeni na rad u pelenama, svedeni su na nivo robova. Mediji su bačeni u ekonomsko-politički vrtlog čije su žrtve ne samo novinari, koji su izloženi napadima i ucenama, nego i građani, jer bez slobodnih medija nema informisanih građana, a građani koji nisu informisani, nisu slobodni građani. Pravo na slobodne izbore nikada u ovolikoj meri nije bilo dovedeno u pitanje. Vlast agresivno pritiska, ucenjuje i zastrašuje građane, preti gubitkom posla zaposlenima u javnim preduzećima, siromašne podmićuje uljem i šećerom, brutalno zloupotrebljava medije u izbornom procesu, a kao epilog imamo krađu izbora i prekrajanje izborne volje građana. U uređenim civilizovanim demokratskim državama ovakav scenario je nemoguć.
Batinjanja i brutalna postupanja komunalne policije, svakodnevni obračuni kriminalaca na ulicama, veštačko stvaranje vanrednog stanja u zemlji, najave atentata, državnih udara, zveckanje oružjem i ratna retorika devedesetih od strane najviših predstavnika vlasti, ciljano dovode do gubitka opšte sigurnosti u zemlji i urušavanju prava građana na sigurnost.
Ovakvih primera je mnogo. U Srbiji gotovo da ne postoje prava koja nisu uskraćena ili urušena. I kao da to nije dovoljno, vlast nam pokušava oduzeti i pravo na zaštitu tih prava. Čini se da se želi zatrti svaki trag koji bi vodio do slobodnih građana i kroz lažnu prizmu demokratije i evropskih vrednosti, održati autokratija, vladavina oličena u jednom čoveku, nad obespravljenom masom.
Kod građana dominira osećanje nepravde, jer su pritisnuti ogromnim raskorakom između prava na papiru i stvarnog života. I dok je Evropa, kolevka demokratije i demokratskih vrednosti, samo nemi posmatrač naše nesreće, mi shvatamo da se za svoja prava moramo boriti sami, jer nema ko drugi. Jedan od načina jeste masovni izlazak na izbore i izbor opcije koja će se rukovoditi ustavnim principima, vrednostima i pravima građana. Činjenica je da je granica punih ljudskih prava teško dostižna, ali je činjenica i da ta težnja u celom svetu postoji i traje, jer ljudska prava su univerzalna. A mi smo deo tog sveta.
Eleonora Ruzvelt je govorila:
“Gde počinju univerzalna ljudska prava? U malim mestima blizu doma. Toliko su blizu i toliko su mala, da se ne vide ni na jednoj mapi sveta. A opet, ona su svet jedne osobe. Komšiluk u kome živi. Škola ili fakultet koji pohađa. Fabrika, farma ii kancelarija u kojoj radi. To su mesta gde svaki muškarac, svaka žena i svako dete traži jednaku pravdu, jednaku šansu, jednako dostojanstvo, bez diskriminacije. Ako ova prava nemaju značaj na tim mestima, nemaju značaj nigde.’’
I zato sada ostavljam prostor čitaocima da urede ostatak ovog članka sopstvenim primerima borbe za ostvarenje prava koja im pripadaju jer želim da verujem da predstavljamo pojedince slobodnog uma koji odbijaju da budu ućutkani.
Biljana Andrić Milovanović
Odbornica u Skupštini GO Čukarica, Beograd
Članica pokreta ”Dosta je bilo”
Komentariši