Према подацима којима располажемо, а они се у највећој мери ослањају на информације које са грађанима деле удружења добробољних давалаца крви, на годишњем нивоу Србија за увоз лекова од крви и плазме издвоји око 30 милиона евра, док истовремено бацамо тоне домаће плазме. Процењује се да Србија искористи само око 5% добровољно дате крви.
У новом Закону о трансфузијској медицини се говори о дистрибуцији која, између осталог, подразумева доставу крви и компонената крви и произвођачима лекова од крви и плазме. Међутим, осим дефиниције, не наилазимо на додатно појашњење да ли се код нас ови лекови производе, где се производе и ако се производе – шта тачно производимо и у којој количини? О овој теми нема довољнo објашњења ни у Закону о лековима и медицинским средствима. Ни на сајту министарства здравља, нажалост, нису доступни подаци који би одговорили на ова питања.
Једино су на веб презентацији Института за трансфузију крви Србије набројани лекови који се могу добити из крвне плазме (албумин, имуноглобулини Г, специфични имуноглобулини…) и крвне компоненте за трансфузију (цела крв, замрзнута свежа плазма, еритроцити…). И поред жеље да овај Институт информише грађане шта се све може добити прерадом крви и плазме, опет остајемо без неопходних информација – шта од свега наведеног ми производимо и у којој количини.
Државне институције крију податаке од којих фирми увозимо лекове направљене од крви и плазме и какве смо уговоре о сарадњи потписали за увоз лекова од крви и плазме. Осим питања финансијске нелогичности и вређања хуманог чина око 200.000 добровољних давалаца крви, поставља се питање безбедости онога што увозимо.
Ово је само неколико разлога због чега је важно да крв и компоненте крви обрађујемо у нашој земљи и покренемо Национални центар за фракционисање. Можда је мудрије да новац из буџета инвестирамо у опремање и разраду овакве установе, а не да увозимо оно што бисмо сами могли да производимо, па можда да и даље продајемо.
С тим у вези, питамо се шта се тренутно догађа са Центром за фракционисање? Да ли уопште ради и како је опремљен? Шта производимо и у којој количини? Одговора нема, сумња се рађа.
Наиме, није необично да у Србији нека јавна установа на овакав или сличан начин свесно уништава и да се у неком тренутку преведе у приватну својину. Ова грана трансфузијске медицине има потенцијал да постане високо профитабилна те бисмо волели да отклонимо сваку сумњу у то каква је будућност Центра за фракционисање.
Не знам у којој мери и да ли је уоште јавност упућена у то да нам је ЕУ донирала 5,5 милиона евра за побољшање трансфузије у Србији. Интересује не само мене, већ верујем да би интересовало и све грађане Србије, на шта је потрошена ова донација, а којој се очигледно губи сваки траг? Оно што знамо је да новац није потрошен на оно за шта је и намењен.
Сада је можда и прави тренутак да се подсетимо и како се приликом читања експозеа премијер збунио и љутито питао народне посланике, а не надлежног министра, где нестане и на шта се потроши чак једна милијарда евра годишње из државног буџета за здравство. Питамо и шта је са донацијом ЕУ од 5,5 милиона евра за побољшање трансфузије у Србији? Зашто бацамо крв добровољних давалаца? Зашто сировину коју данас недовољно користимо не претворимо у готове производе од националног интереса за грађане Србије, а који имају и великим извозни потенцијал?
Татјана Мацура
народна посланица
чланица покрета Доста је било – Земун
Коментариши