Prema podacima kojima raspolažemo, a oni se u najvećoj meri oslanjaju na informacije koje sa građanima dele udruženja dobroboljnih davalaca krvi, na godišnjem nivou Srbija za uvoz lekova od krvi i plazme izdvoji oko 30 miliona evra, dok istovremeno bacamo tone domaće plazme. Procenjuje se da Srbija iskoristi samo oko 5% dobrovoljno date krvi.
U novom Zakonu o transfuzijskoj medicini se govori o distribuciji koja, između ostalog, podrazumeva dostavu krvi i komponenata krvi i proizvođačima lekova od krvi i plazme. Međutim, osim definicije, ne nailazimo na dodatno pojašnjenje da li se kod nas ovi lekovi proizvode, gde se proizvode i ako se proizvode – šta tačno proizvodimo i u kojoj količini? O ovoj temi nema dovoljno objašnjenja ni u Zakonu o lekovima i medicinskim sredstvima. Ni na sajtu ministarstva zdravlja, nažalost, nisu dostupni podaci koji bi odgovorili na ova pitanja.
Jedino su na veb prezentaciji Instituta za transfuziju krvi Srbije nabrojani lekovi koji se mogu dobiti iz krvne plazme (albumin, imunoglobulini G, specifični imunoglobulini…) i krvne komponente za transfuziju (cela krv, zamrznuta sveža plazma, eritrociti…). I pored želje da ovaj Institut informiše građane šta se sve može dobiti preradom krvi i plazme, opet ostajemo bez neophodnih informacija – šta od svega navedenog mi proizvodimo i u kojoj količini.
Državne institucije kriju podatake od kojih firmi uvozimo lekove napravljene od krvi i plazme i kakve smo ugovore o saradnji potpisali za uvoz lekova od krvi i plazme. Osim pitanja finansijske nelogičnosti i vređanja humanog čina oko 200.000 dobrovoljnih davalaca krvi, postavlja se pitanje bezbedosti onoga što uvozimo.
Ovo je samo nekoliko razloga zbog čega je važno da krv i komponente krvi obrađujemo u našoj zemlji i pokrenemo Nacionalni centar za frakcionisanje. Možda je mudrije da novac iz budžeta investiramo u opremanje i razradu ovakve ustanove, a ne da uvozimo ono što bismo sami mogli da proizvodimo, pa možda da i dalje prodajemo.
S tim u vezi, pitamo se šta se trenutno događa sa Centrom za frakcionisanje? Da li uopšte radi i kako je opremljen? Šta proizvodimo i u kojoj količini? Odgovora nema, sumnja se rađa.
Naime, nije neobično da u Srbiji neka javna ustanova na ovakav ili sličan način svesno uništava i da se u nekom trenutku prevede u privatnu svojinu. Ova grana transfuzijske medicine ima potencijal da postane visoko profitabilna te bismo voleli da otklonimo svaku sumnju u to kakva je budućnost Centra za frakcionisanje.
Ne znam u kojoj meri i da li je uošte javnost upućena u to da nam je EU donirala 5,5 miliona evra za poboljšanje transfuzije u Srbiji. Interesuje ne samo mene, već verujem da bi interesovalo i sve građane Srbije, na šta je potrošena ova donacija, a kojoj se očigledno gubi svaki trag? Ono što znamo je da novac nije potrošen na ono za šta je i namenjen.
Sada je možda i pravi trenutak da se podsetimo i kako se prilikom čitanja ekspozea premijer zbunio i ljutito pitao narodne poslanike, a ne nadležnog ministra, gde nestane i na šta se potroši čak jedna milijarda evra godišnje iz državnog budžeta za zdravstvo. Pitamo i šta je sa donacijom EU od 5,5 miliona evra za poboljšanje transfuzije u Srbiji? Zašto bacamo krv dobrovoljnih davalaca? Zašto sirovinu koju danas nedovoljno koristimo ne pretvorimo u gotove proizvode od nacionalnog interesa za građane Srbije, a koji imaju i velikim izvozni potencijal?
Tatjana Macura
narodna poslanica
članica pokreta Dosta je bilo – Zemun
Komentariši