Novi zakon o uređenju oblasti biomedicinski potpomognute oplodnje donosi tri suštinski važne i velike promene. Dok su uvoz i izvoz reproduktivnih ćelija, kao i mogućnost da privatna praksa obavlja ovu delatnost do sada bili striktno zabranjeni, novim zakonom biće dozvoljeni. Pored toga, nadzor i inspekcijski poslovi prebacuju se sa ministarstva zdravlja na Upravu za biomedicinu.
Liberalizacija uvoza i izvoza reproduktivnih ćelija je za svaku pohvalu, ali način na koji je ona propisana novim zakonom može se oštro kritikovati. Naime, zakonodavac je našao za shodno da u zakonu propiše samo minimum uslova koji se moraju zadovoljiti, tačnije uslove kvaliteta i bezbednosti. Za sve ostalo zadužen je nadležni ministar koji će detalje regulisati podzakonskim aktom.
Nedopustivo je da se jedna ovako krupna liberalizacija do sada zabranjene delatnosti u novom zakonu propisuje kroz jedan jedini član (član 54.). Nedopustivo je da se nadležnosti Narodne skupštine, najvišeg zakonodavnog tela u zemlji, iznova prenose na izvršnu vlast. Iako postoje situacije u kojima je to opravdano (recimo: propisivanje izgleda nekog obrasca), kod nas se praksa vođenja države uredbama i podzakonskim aktima zapatila preko svake mere. U ovom novom zakonu, od 73 člana, u čak 20 se ministar zdravlja obavezuje da nešto propiše podzakonskim aktom. Na ovaj način se brojna kontroverzna pitanja iz ove oblasti, umesto da budu rešavana pod reflektorima javnosti i narodnih poslanika u Skupštini, povlače iza kulisa, u uske stručne krugove koji su zaštićeni od svake kritike. Čak i nakon donošenja, podzakonski akti nisu podjednako dostupni javnosti kao što je to slučaj s donetim zakonima. Mada do njih nije nemoguće doći, oni se skoro po pravilu ne objavljuju na internet prezentacijama ministarstva uz zakone čiji su sastavni deo.
I u slučaju liberalizacije pravnih lica koji će od sad moći da se bave ovom delatnošću postoji dosta razloga za strah. Do sada je to bilo dozvoljeno zdravstvenim ustanovama u državnoj svojini i klinikama u privatnoj svojini (društva s ograničenom odgovornošću). Od sada će to moći i preduzetničke ginekološke ordinacije (takozvani “paušalci”). Ovakvo rešenje moglo bi se u praksi veoma zakomplikovati. Mi već decenijama ne uspevamo da ustanovimo tačan broj abortusa u Srbiji, a upravo usled činjenice da njih obavljaju i ove ginekološke ordinacije. Prema zvaničnim podacima kod nas se godišnje obavi oko 30.000 abortusa. Stručnjaci iz ove oblasti, pak, taj broj procenjuju na između 100.000 i 200.000. Iako je obavezna da prijavi svaku kiretažu, privatna praksa kod nas to mahom ne čini iz krajnje ekonomskih razloga: da bi zadržali status “paušalca”, dobar broj njih abortuse obavlja na crno. Ostaje nejasno zašto predlagač zakona (Vlada Srbije) smatra da se privatna praksa u slučaju izvođenja biomedicinski potpomognute oplodnje neće ponašati na isti način kao i u slučaju izvođenja abortusa?
Istovremeno, dozvola za obavljanje ove delatnosti, koja se po prethodnom zakonu morala obnavljati na svakih pet godina, sada se dodeljuje trajno. Pri tome se inspekcijski nadzor ne pooštrava, već se zadržava postojeća obaveza inspekcije da redovnu kontrolu vrši tek jednom u dve godine.
Ministar Lončar je, odgovarajući na moje pitanje o prevelikom broju podzakonskih akata opravdanje pokušao da nađe u činjenici da razvoj u ovoj oblasti podrazumeva česte promene, te je stoga podzakonskim aktom lakše i brže propisati promene uslova za obavljanje delatnosti u skladu s tim brzim razvojem. Zašto upravo taj veoma dinamičan razvoj i česte promene uslova za obavljanje delatnosti nisu razumna osnova za češće obnavljanje dozvole, naročito u privatnoj praksi, kao i razlog za češći redovan inspekcijski nadzor – nije umeo da objasni.
Iz predloženog zakonskog rešenja takođe nije jasno kada će inspekcijska služba uopšte početi sa radom. Rok za početak njenog rada uopšte nije propisan. U obrazloženjima predloga zakona predlagač je oštro kritikovao činjenicu da zdravstvena inspekcija pri Ministarstvu zdravlja do sada nije bila u stanju obavljati nadzor u ovoj oblasti, što i navodi kao razlog za formiranje uže stručne inspekcije pri Upravi za biomedicinu. Međutim, onda u članu 71. predloga zakona propušta da propiše rok za početak njenog rada, ali kaže da će do tog nedefinisanog trenutka u budućnosti nadzor vršiti zdravstvena inspekcija koju je prethodno iskritikovao zbog višegodišnjeg nerada.
Drugim rečima, predlagač sam sebi uleće u usta više puta. Mada ne sumnjam u čiste namere i veliku želju predlagača zakona da se novim rešenjima unapredi rad u ovoj oblasti, moram da konstatujem da postoji veliki prostor za ispravljanje dubioznih rešenja i dopunu nedorečenih odredbi.
Ostaje nada da će predlagač zakona imati dovoljno sluha da ove probleme u zakonskom predlogu elegantno reši usvajanjem određenih amandmana narodnih poslanika tokom rasprave koja nam predstoji sledeće nedelje. U suprotnom, poslanička grupa “Dosta je bilo” postaraće se da pred narodne poslanike u što kraćem roku dođu predlozi za izmenu i dopunu ovog zakona.
Branka Stamenković
narodna poslanica
članica pokreta Dosta je bilo – Novi Beograd
Komentariši