U Srbiji mnoge probleme ne rešavamo godinama i nikako da im nađemo rešenje. Pojave se, malo se podigne prašina, prođe i onda se čeka sledeća godina. Tako leti uvek imamo suše, zimi poplave, a tu je i redovna tema sa malinama. Neko bi pomislio, kako u naprednoj Srbiji stalno imamo jedan te isti problem, zar nije logično da se iz nekog problema izvuku pouke i napravi sistem i tako se reši, ali očigledno je da našoj vlasti takav pristup rešavanju stvari potpuno nepoznat.
Šta je problem u vezi sa malinama? Za svaki proizvod postoji put od proizvođača, preko posrednika i na kraju do potrošača. U normalno postavljenom sistemu, proizvođač bi bio neko ko je naviše cenjen i nagrađen jer je on generator nove vrednosti i ako takvih ima u većem broju, benefit oseća celokupno društvo. Posrednici su oni koji pronađu put od proizvođača do kupca, tj. uzmu od jednih i donesu do drugih i to je svakako neophodan i važan posao u lancu, ali nikako ne bi smeo da bude važniji od samog proizvođača koji je nešto stvorio.
Trenutno u Srbiji imamo sistem vrednosti po kome posrednik ima daleko veću moć od proizvođača što i koristi kako bi iz toga izvukao što više koristi samo za sebe. U konkretnom slučaju, posrednici sa hladnjačama proizvođačima malina daju niske otkupne cene za malinu, onda cene naduvaju par puta i tako iznose na tržište. Kad kupac plati malinu u prodavnici, on je većim delom platio posrednika, a manjim delom proizvođača iako bi, po zdravoj logici, trebalo da bude obrnuto.
Ovako naopak model funkcionisanja stvari u Srbiji, koji se ne odnosi samo na malinare već i na druge proizvodne delatnosti, dovodi do urušavanja domaće proizvodnje, samim tim do smanjenja izvoza, povećanja uvoza i generalnog pada životnog standarda. To nam se dešava godinama, svi to vidimo, vidi i vlast ali se drži po strani. Država je ta koja mora da prepozna problem i da kaže „hajde da to rešimo“. Međutim, to se ne rešava. Iz godine u godinu ista priča. Položaj seljaka i drugih proizvođača se konstantno pogoršava i polako dolazimo do stadijuma kada će domaća proizvodnja u Srbiji biti potpuno iskorenjena. Tu prazninu će vrlo brzo i lako popuniti „strani investitori“, u to nema sumnje, pa će naši proizvođači, umesto da proizvode za sebe, proizvoditi za strance i imati status jeftine radne snage. A svi znamo koliko je lep život onih koji sebe prepoznaju u tom statusu.
Šta je rešenje? Država MORA da pomogne seljacima. Industriju nemamo, uništena je po sličnom principu, ostala nam je samo poljoprivreda. Ne smemo dozvoliti da se i ona uništi. DJB ima vrlo jednostavno rešenje. Vratiti zadrugarstvo u poljoprivredu. Država bi pomogla da se seljaci udruže i sufinansirala bi mehanizaciju, objekte i sve ono što je sada seljacima nedostupno. Tako udruženi, seljaci bi imali mnogo bolje uslove za obavljanje delatnosti i lakši pristup tržištu. Zaradili bi više, a kupcima bi proizvod bio jeftiniji. To bi motivisalo više ljudi da se uključe, privreda bi se razvijala i rastao bi standard. Toliko je jednostavno.
Povremeno se pojavi neko pa kaže – šta ih sprečava da se sami udruže? Ko god je bio na selu i poznaje seljake, zna da takav proces prosto ne može da se desi „sam od sebe“. Nedovoljno poznavanje propisa i administrativnih procedura kao i nedostatak novca za (obično skupu) opremu, onemogućavaju takvu vrstu poduhvata. Nije realno očekivati da će seljak znati koncepte tržišta i plasiranja robe i zato je uloga države da mu pomogne u tome i da mu olakša posao kojim se već bavi i u čemu je najbolji.
Sve ovo je jednostavno za uraditi. Za to ne treba nikakvo posebno znanje. Samo da se želi. Nažalost, trenutna vlast radi obrnuto, namerno pušta da poljoprivreda propada kako bi strani investitori preuzeli i taj posao. U kombinaciji sa mogućnošću kupovine zemlje koja uskoro stupa na snagu, više im ništa i ne treba. Sve ćemo dati. Apelujem na sve da se povede računa o ovoj temi kako ne bi već sledeće godine pisali isto. Jer, neke od narednih godina više nećemo imati o čemu da pišemo.
Saša Gošović
Član DJB iz Beograda
Sale ovo si lepo napisao. Ovako je u svim sferama poljoprivrede , u otkupu svega je monopol i damping. Ovo je pravi put samouništenja Srba i Srbije. Naši neprijatelji samo nam mogu poželiti ovakvog vođu. U mojoj ulici je samo 2116/2017 g emigriralo 15 mladih ljudi starosti oko 30 g jer je otkup svinja bio 110 din, mleko je u otkupu 22 din itd. itd
Svinje smo poklali krave rasprodajemo i pravac kod Merkelove Vučić nas netreba
Kakvo crno udruživanje. To isto predlazu botovi SNS na portalima koji pišu o malini. Kao udruzite se pa izvozite velike količine maline. A kakva je vajda od udruzivanja ako izvozne dozvole imaju samo ljudi bliski SNSu.
Pozdrav Petre. Nisam upoznat sa planovima SNS-a u vezi udruživanja ali ako će da prave zadruge po modelu kako rade reforme po Srbiji, kako se bore protiv partokratije, korupcije, tajnih ugovora i burazerskog poslovanje, onda je sasvim jasno da mislimo na različite stvari. Ono što je poljoprivrednicima potrebno je pravo zadrugarstvo gde bi im država pomogla da dođu do sredstava za proizvodnju i da plasiraju svoje proizvode na tržište bez da ih neko ucenjuje. Zadrugarstvo je nekada postojalo, takođe postoji i u razvijenom svetu a kod nas ne postoji upravo iz cilja da se poljoprivreda uguši kako bi te poslove preuzele velike korporacije. To nije dobro i zato predlažemo vraćanje zadrugarstva.
Pozdrav Saša! Zadruge su sjajna stvar. Uostalom postojale su i uspešno poslovale pre više od sto godina. Problem je što prvo treba ukinuti monopol na izvoz malina i dozvoliti slobodnu tržišnu utakmicu. Tek tada će zadruge imati smisao postojanja. Jer dok samo nekoliko ljudi ima eksluzivno pravo da izveze malinu, tj. dozvole za izvoz koje se dobijaju možemo da pretpostavimo kako, razvoj zadruga će biti čisto gubljenje vremena i novca. Šta će DJB uraditi po tom pitanju kada dodje na vlast? Da li će se konačno obelodaniti ko izvozi malinu iz Srbije? Zašto ja kao proizvodjač nemam pravo da utovarim malinu u svoj kamion i izvezem je? Zašto nemac ili francuz ne mogu da dodju u Srbiju i direktno od proizvodjača kupe malinu?
Sve se slažemo. Nama fali kompletna reforma društva a ne samo jedna konkretna stvar. Zato i sumnjam da SNS najave za obnovu zadrgarstva mogu doneti neki boljitak. Što ti kažeš, ako postoji monopol, a nema razloga da verujem da ne postoji jer je tako u svim oblastima, onda džabe sve. DJB se svakako zalaže za slobodno tržište i nema sumnje da će se sadašnji sistem brzo razmontirati posle promene vlasti. Imaš na sajtu njihov program pa možeš videti za kakav koncept tržišta se zalažu.
Nije bas sve tako lako. Mislim da je Djindjic dao malinarima da se udruze i omogucio im da naprave svoju hladnjacu. Pa su propali. Kod maline je mnogo veci problem klasirati i uskladistiti je dok se ne proda krajnjem kupcu nego je proizvesti. Za izvoz maline su problem standardi koje EU trazi. HACCP i drugi standardi se tesko dobijaju, odrzavaju i kostaju. Zato ne moze direkt sa njive u kamion. Ovde se stalno prica da korpica maline u Nemackoj kosta 5 eur, a proizvodjacu se ovde nudi 1 do 2 eur i kako to nije fer, mada je isto pravilo u skoro svakoj industriji – cena na polici je 3 puta proizvodjacka cena. U Novom Sadu na pijaci je malina preko 200 dinara i pokvari se za dan. Ne vidim kako bi to zadruge resile…
U poljoprivredi je ovde mnogo veci problem sto ne postoje razvijeni mehanizmi ‘futures’a. Znaci da proizvodjac pre nego udje u njivu da krene nesto da proizvede zna kome ce i po kojoj ceni svoj proizvod i prodati. Ovako se svi trude, a tek kada krene berba se iz sesira izvlaci cena robe i onda se tek prave kalkulacije ko je zaradio, a ko izgubio. Previse rizika i nepoznanica. Zamislite da malinar u septembru pravi ugovor za sledecu godinu i onda krece u proizvodnju. I malinari i hladnjacari su deo iste ekipe – ne znam zasto mediji ovde prave rat izmedju njih. Jedni bez drugih propadaju…
Pozdrav Andrej. Sve to što govorite stoji. Upravo i vidim ulogu zadruga i ministarstva da se brinu o tim stvarima tj. da se proizvođači i tržište povežu a ne da svi rade kao raštimovani orkestar. Usklađivanje ponude i potražnje je u Srbiji nešto čime se niko ne bavi, ne samo u poljoprivredi nego i u ostalim oblastima. Na primer, u obrazovanju uporno štancujemo određene profile koji u zemlji ne mogu da nađu posao a neki drugi fale. Upravo je to i cilj ministarstva, da prati tržište i usmerava privredu ka tome da imaju što idealniju efikasnost. Tako se to radi u normalnim zamljama. Sve ostalo što spominjete su tehničke stvari koje se lako reše, samo da se hoće.
Svakako da drzava mora da “pokaze put” porizvodjacima kako bi na naojbolji nacin zastitili svoje interese, ali mislim da je u pojedinim mestima glavni problem udruzivanje otkupljivaca koji formiraju kartel i diktiraju cenu, pa imamo situaciju da malina nije isto placena u svim krajevima, i u tim situacijam drzava bi morala da reguje i pokaze da niciji trud i rad ne sme da bude “izigran”. Prosle godine malina u mom kraju je placena nesto manje od 180 dinara a svi znamo da je se cena kretala i preko 230 dinara, to je ogromna razlika koju prisvoji 5-6 okupljivaca koju su u “dilu”. Razumem da drzava ne moze da otkloni sve neefikasnosti trzista, da ne zivimo u privredi dikiranih cena, da je najbolji lek udruzivanje proizvodjaca naspram udruzivanja otkupljivaca. ali ukoliko zelimo da zastitiom jedino preostali privredni sektor onda drzavne mere moraju da budu konkretnije. Na osnovu racuna se moze videti kolko je gde placena malina i oni koji otkupe po ceni daleko nizoj od cene gde vladaju tzisni uslovi, npr. ne bi trebali da dobiju mogucnost povracaja PDV, da snose i druge poslovne sankcije…